Паркер поднео лажне извештаје о смрти Бабића и Милошевића

ЗАВРШНА РЕЧ ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА У ХАГУ - СУЂЕЊЕ ТРИБУНАЛУ,

ОНИМА КОЈИ ИЗА ЊЕГА СТОЈЕ И ОПТУЖНИЦИ (6)

• Тужилаштво је обећало Милану Бабићу да ће му породицу сместити у једну страну земљу у којој ће да издржава казну. Породица је доведена, али је живела у условима кућног притвора, дозлогрдило им, па су супруга, син и ћерка тражили да се врате у Србију. А Бабићу долазе нове обавезе: да сведочи против Крајишника, Милана Мартића, па после Јовице Станишића и Франка Симатовића, и против мене. Можда би га ангажовали и против Горана Хаџића
• У току сведочења у процесу Мартићу, Бабић је извршио самоубиство. Шта значи то његово самоубиство? Је л’ оно поткрепљује евентуалну истинитост његовог сведочења? Је л’ оно поткрепљује његове тезе или их руши?
• Формирана је комисија, на челу са судијом Кевином Паркером, да истражи околности самоубиства Милана Бабића, а поднела је лажни извештај. Та комисија је саопштила јавности да Бабић није оставио опроштајно писмо, а ја сам чуо из својих поверљивих извора... да је ипак постојало опроштајно писмо
• Поднео сам протестни поднесак председнику суда и рекао мојим сарадницима да у јавности кажу да постоји опроштајно писмо. И онда Трибунал није имао куд и признао је да је нађено опроштајно писмо...
• Тај исти Кевин Паркер је предводио комисију која је утвђивала околности смрти Слободана Милошевића и поднео је лажни извештај

        ЈУТРОС су ме довезли у Трибунал у возилу са г. Радованом Караџићем, и јутрос сам га подсетио како сам га 1996. убеђивао цели дан у његовој канцеларији код Пала да не кандидује Биљану Плавшић за предсеника РС, кад је морао да се повуче из политике...

        Указивао сам му да није нормална, да је непоуздана, да јој се не може ништа веровати. А он је мислио да је она најекстремнија, највише експонирана у сукобу са Милошевићем, и да ће бити најпогоднија на том месту. Луд човек никада не може да буде поуздан. То се одмах показало.

        Њој су нафиловали, чак и уз учешће војводе Момчила Ђујића, послали извесне људе из Америке: Милоша Тицу, Ану Митровић и још неке. Тог  Тицу је Ђујић прво мени покушао да пошаље, још 1991. и тај је одмах започео тему да се излази на улицу, да се насиљем руши Милошевићев режим. Пуца се широм Српске Крајине, гину људи, а он би у Београду проливао крв. И, ја га одстраним, више никада нисмо контактирали. После га шаљу Биљани Плавишић и он узима ствари у своје руке.

        Плавшићку инструментализује да изазове државни удар у Републици Српској, да укида легалне органе власти. И она ту добија подршку западних сила и успева у свом науму. На првим следећим изборима Биљану Плавшић је поразио радикалски кандидат за председника републике.

        И пошто је обавила своје прљаве послове Биљану Плавшић чека Хашки трибунал. Подигнута опутжница. И она овде, тзв. српска царица, жена која је охрабривала борце Републике Српске и била најекстремнија, склапа погодбу са тужилаштвом. Не свиђа јој се у затвору. Признаје прогон да би добила малу казну. Пристаје да сведочи против других хашких оптуженика.

        Плавшић као претерани екстремиста, чак и по мом укусу, иако мене многи сматрају екстремистом ... долази да сведочи против једног мирног Момчила Крајишника, који је увек био за политику компромиса, договарања, преговарања. Па после њега, код Милошевића... па је после тужилаштво одустало од њеног сведочења, сматрајући да ће то бити контрапродуктивно у мом предмету. То је дакле још гори случај у односу на Борислава Јовића и Зорана Лилића.

        Други пример је Милан Бабић, први предсеник Републике Српске Крајине. Прво је ангажован од стране тужилаштва да буде сведок у процесу Милошевића. Тужилаштво га је ставило пред дилему да сведочи или буде оптужен. И он се, човек слабог карактера, полакоми, и прихвати да буде сведок против Милошевића. Међутим када је обавио тај прљави посао, тужилаштво га превари и против њега подигне оптужницу. И онда долазе нови емисари тужилаштва са потписаном погодбом да ће проћи са веома благом казном. И он је склопио погодбу - да призна учешће у удруженом злочиначком подухвату и  прогону, а тужилаштво се сложило да му казна буде од 11 година затвора. Међутим, судско веће му изрекне 13 година.

        Обећало му је тужилаштво и да ће му породицу сместити у једну страну земљу у којој ће да издражава казну. Породица је доведена, али је живела у условима кућног притвора, дозлогрдило им, па су супруга, син и ћерка тражили да се врате у Србију. А Бабићу долазе нове обавезе: да сведочи против Крајишника, Милана Мартића, па после Јовице Станишића и Франка Симатовића, и против мене. Можда би га ангажовали и против Горана Хаџића.

        У току сведочења у процесу Мартићу, Бабић је извршио самоубиство. Шта значи то његово самоубиство? Је л’ оно поткрепљује евентуалну истинитост његовог сведочења? Је л’ оно поткрепљује његове тезе или их руши? Ја неупоредиво више ценим Бабића него Плавшићку јер је он бар у једном тренутку смогао снаге да сам себи пресуди после те моралне дисквалификације, на коју је сам пристао.

        Милан Бабић је планиран као сведок у овом процесу и пошто је много раније извршио самоубиство, док још нисам ни знао да ће бити сведок, тужилаштво је покушало да у спис уведе његове раније изјаве, интервју и гомилу пратећих докумената. Ви сте господо судије, то одбили, јер није било правног основа да се то уради. А онда сте на поновљени захтев тужилаштва то ипак прихватили, када су вам булдожерима угурали документе...

        За шта то може бити релевантно? За човека који је у очајајњу у знак протеста против Хашког трибунала сам себи одузео живот? Не може бити.

        На страну то што је формирана комисија, на челу са судијом Кевином Паркером, да истражи околности самоубиства, поднела лажни извештај. Та комисија је саопштила јавности да Бабић није оставио опроштајно писмо, а ја сам чуо из својих поверљивих извора ... да је ипак постојало опроштајно писмо. Поднео сам протестни поднесак председнику суда и рекао мојим сарадницима да у јавности кажу да постоји опроштајно писмо. И онда Трибунал није имао куд и признао је да је нађено опроштајно писмо...

        Тај исти Кевин Паркер је предводио комисију која је утвђивала околности смрти Слободана Милошевића и поднео је лажни извештај. Милошевић се раније жалио да су му у крви нашли тешке антибиотике који се користе у лечењу лепре и туберкулозе, који изазивају контраефекат у односу на лекове за високи крвни притисак. И то је поднео писмо преко руског амбасадора, руском Министарству иностраних послова.

        Испало је да је Милошевић сам себе довео у ситауацију да изненада умре, а заправо Милошевић је убијен под тајанственим околностима. У најмању руку тако што му је ускраћена адекватна и благовремена лекарска нега. Он је данима у судници говорио да му је лоше, да му је глава тешка пола тоне, али судско веће Робинсона, О-гон Квона и Јан Бономија се на то није обазирало. Судско веће се са презиром према томе односило. 

        То су методе рада хашког триубнала и са таквом силом ја сам се овде ухватио у коштац.

        Трећи карактеристичан случај лажног сведока је Мирослав Дероњић. Ја сам са њим био на истом спрату прве године када сам дошао у Хаг. Дружили смо се, разговарали. Он је професор књижевности, образован човек. И он је причао како је ухапшен.

        Прво су га представници Трибунала неколико пута звали на разговор, он се одазивао, они су му стављали до знања да би могао да буде оптужен, али да то још није сигурно. Он је њима одговорио „ако ме оптужите, само ме зовите, ја ћу одмах доћи“.           

        Међутим, кад је стигла оптужница, њега је ухапсио СФОР, приликом хапшења га тешко претукао, мучио и у току мучења неколико пута га потапали у бачву пуну воде... То сам једном покушао да изнесем овде у судници, када ме је Кармел Агијус, тада је био предпретресни судија, спречио и искључио струју.

        Дероњић је тврдио да није био умешан ни у какав злочин везано око Сребренице и тако се постављао. А онда је у нагодбу ступио Момир Николић, официр безбедности Братуначке бригаде, и он је у свом исказу поменуо да је Дероњић био на неком састанку, да је договарано стрељање заробљеника. Николић уопште није био присутан на том састанку, али су врата била одшкринута, па је он чуо. Као код овог несрећника који тври да је у Вуковару поред одшкринутих врата чуо шта ја говорим на састанку са гардијским официрима.

        Од тога није било одбране. Тужилаштво је имало пуни доказ против Дероњића и онда му долазе емисари са понудом да ступи у нагодбу. И у његовом случају, као и у случају Милана Бабића, огромну улогу је одиграла и Вера Петровић, службени психијатар Трибунала, која је по цели дан са њима проводила и својим методама им олакшавала доношење одлуке да ступе у нагодбу. И тај Дероњић је спреман да измишља све и свашта.

        Никада нису добровољци СРС били у Братунцу, а он је помињао да их је било и тамо. Прво је говорио Бели Орлови, после добровољци, ко зна шта још. Ви сте те његове исказе уврстили у спис, а они за мене немају никакав оптужујући карактер, јер ја Братунац уопште неман у оптужници. Али то сведочи о методу рада Хашког трибунала.

        Ми смо имали добровољца СРС у Сребреници 1992, када су Срби ослободили Сребреницу. Муслиманске снаге су биле потиснуте према Коњевић Пољу и околним шумама. А онда је убијен Горан Зелкић, српски локални предводник, причало се да је Дероњић умешан у његово убиство и почела је да пуца српска линија фронта, након тог убиства. У противнападу муслимани су заузели Сребреницу, и онда је држали све до ’95, уз помоћ западних сила. Те године пресудио је само један тренутак, убиство Зелкића, да Срби остану без Сребренице.

        Имамо још неколико случајева лажних сведока на које се позивате. Реч је о умрлим људима, ваљда их нема још на листи заштићених сведока, али ћу поменути, ево, Зорана Тота и Стевана Тодоровића. Коме то може бити релевантно? Један од тих заштићених сведока тврди да сам 1992. био на Илијашу, Илиџи и Вогошћи, а ја до 1994. тамо никада нисам био.

        Ти који су умрли без сведочења, нису сведочили вашом кривицом. Да сам имао благовремено суђење, да је почело бар годину дана након доласка у Хаг ... А Карла Дел Понте је то најављивала и рекла да је све спремно за суђење још у београду, фебруара 2003. Кад сам поднео захтев 2004. да ми се укине притвор кључни одговор тужилаштва је био да ми на јесен почиње процес ... и да зато не треба да се донесе одлука о укидању притвора.

        Има још тих мртвих сведока, ја сам их укупо 10 пронашао. Један официр за Славонију... Један из Илијаша, који је био у јединци Васка Видовића, муслиман, све време припадник јединице, а када су Срби морали после Дејтонског споразума да се повуку и напусте Илијаш, он је одлучио да остане - да не напусти кућу и имање. И онда је морао да се доказује пред муслиманским властима, тврдећи да је на силу био мобилисан, присиљен да буде припадник јединице и тд. И он вам је лажно сведочио.

        Да сте на време почели овај процес, могли сте све те сведоке да позовете. Јесам ли ја крив што сте ви каснили? Ни један дан процес није каснио због мене. Нисте требали ни сада да одлажете што је било заказано за понедељак и уторак, јер сам био спреман да дођем...

        И сад хоћете њихове прелиминарне изјаве да употребите као доказни материјал. Коме то може да послужи као доказни материја? Никоме! Изјаве које сте ви писали, које су они само потписали.

        Да сте на време почели процес они би се појавили у судници, прошли кроз унакрсно испитивање, па би смо видели шта је тачно, шта не. Овако је бесмислено и да расправљамо о томе. И нећу то да радим...“