Хашки трибунал је замена за америчку коњицу или Шесту флоту

ЗАВРШНА РЕЧ ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА У ХАГУ - СУЂЕЊЕ ТРИБУНАЛУ,

ОНИМА КОЈИ ИЗА ЊЕГА СТОЈЕ И ОПТУЖНИЦИ (1)

• Дочаравајући ефекте и последице шест електрошокова,  у ноћи 9. марта, када их му је дефибрилатор изазвао, Шешељ је објаснио да је „летео по соби“ и све упоредио са - ударом трамвај. Нагласио је да су то били „удар за ударом трамваја при пуној брзини“.
• Као једини логичан закључак зашто се у пола ноћи активирао дефибрилатор на његовим грудима - при нормалном пулсу и срчаном ритму - Шешељ је изнео претпоставку да тај апарат „неко контролише даљинским путем“. При том је категорично упозорио судско веће: да је у питању покушај убиства, највероватније наложен од стране страних обавештајних служби Британије, Француске и Америке
• Од старта већ знамо да овде о правди не може бити говора. Ово је политички инструмент, чак и војни инструмент: овај суд је заменио америчку коњицу
• Мене није требало гонити. Више пута сам изразио жељу да се овде појавим, 10 година сам настојао да се дочепам хашког триубнала. То ми је била животна жеља и ја сам веома задовољан оним што сам овде постигао. Јер оно што ће остати овде, то су транскрипти суђења. То неће бити ваша лична виђења самог процеса нити ваша пресуда
• Вашој пресуди једног дана људи ће се вероватно смејати. Још ће се више смејати оптужници и завршној речи тужиоца, али остаје транскрипт процеса. То чудо невиђено које се дешавало у судници  и због тога је вредело живети
• Није само Ђинђић тражио да ме елиминишу из српског политичког живота, то су тражили и многи други, али Ђинђићев захтев је био најупечатљивији и зато га је Карла Дел Понте објавила на један веома упечатљив начин
• Подизање оптужнице против мене, пре више од девет година, било је мотивисано настојањима да будем елиминисан из српског политичког живота за сва времена

Извештава: Марија М. Зарић

        МИМО многих очекивања - и упркос хашким и изванхашким играма са његовим животом и здрављем - др Војислав Шешељ је 14. марта 2012. започео изношење своје завршне речи. У суштини, започео је свој историјски говор који је - својеврсно суђење самом Хашком трибуналу и свему што стоји иза њега. Суђење онима који су добили прилику да изигравају суд и судије и да њему суде.

        „Место догађаја“ је опет хашка судница број три, а најважнији део Шешељеве публике - мада је он говорио за историју - веће судије Жан Клода Антонетија који није имао ни реч речи објашњења о последњем пребацивању оптуженог у болницу.

        Шешељ је подробно говорио о политичкој позадини процеса која се пред - како је назвао трибунал - накарадном и нелегалном институцијом Савета безбедности Уједињених нација која има задатак да суди не само њему, него Србима генерално, Србији и Републици Српској. Лидер Српске радикалне странке при том се осврнуо на умешаност страних обавештајних служби у ратове у бившој Југославији и говорио о њиховим каснијим активностима на политичком пољу у Србији и другим земљама бивше СФРJ.

        Фокусирајући се само на завршну реч оптужбе, зато што, како је реако, нема друге могућности да сам изнесе документе и доказе, због тога што му је било ускраћено право да комуницира са помоћницима, Шешељ је завршну реч поделио на три дела: на увод завршне речи, на део оптужнице везан за Зворник (у овом сегменту, говорио је и о злочинима у Вуковару.

        У уводном делу, Шешељ се осврнуо, поред осталог, на настојања Трибуанала да га лиши права на адекватну одбрану, брзо и правично суђење.

        Као што се и могло очекивати, није пропустио прилику да проговори о хашком угрожавању свог живота. Открио је и већу и широј јавности: шта му се догодило у ноћи 9. марта, када му је дефибрилатор изазвао шест електрошокова, због којих је како је описао „летео по соби“. Дочаравајући ефекте и последице електрошокова, упоредио их је са - ударом трамвај. Нагласио је да су то били „удар за ударом трамваја при пуној брзини“.

        Једини логичан закључак на питање зашто сеу пола ноћи активирао дефибрилатор на његовим грудима - при нормалном пулсу и срчаном ритму - Шешеље је изнео претпоставку да тај апарат „неко контролише даљинским путем“. При том је категорично упозорио судско веће: да је у питању покушај убиства, највероватније наложен од стране страних обавештајних служби Британије, Француске и Америке. Објаснио је да су и лекари и сестре били збуњени и без одговора зашто се овај апарат тако понаша, без икаквог повода.

        Завршна реч се прекида паузама на сваких сат и по времена.

        Факти преносе изворно завршну реч Војислава Шешеља:

        „Господо судије, има три дана да смо овде слушали гомилу несувислих речи и глупости које је изнело тужилаштво покушавајући да реализује у завршници свој прљави задатак који није проистакао из нормалног виђења интереса правде и служења правди него задатак који је проистекао из навода западних обавештајних служби које командују овим Трибуналом.

        Овај суд није легалан. Није ни регуларан. Овај суд је успоставио ненадлежни орган Уједињених нација - Савет безбедности. Овај суд није ни формиран да би постигао правду, да би чувао правду, већ је формиран да би био средство у рукама СБ који тај орган УН успоставља да чува мир.

        Дакле, у старту већ знамо да овде о правди не може бити говора. Ово је политички инструмент, чак и војни инструмент:  овај суд је заменио америчку коњицу. Уместо да пошаље Америка Шесту флоту да нас по Србији похвата и одведе у Гвантанамо и суди пред својим војним комисијама, она је претходно помогла да се у Београду успостави један квислиншки, прозападни режим након 5. окотбра 2000.г, а онда да тај режим почне редом да хапси српске политичке, војне и полицијске прваке због њиховог учешћа у рату и супротстављања политици америчке хегемоније и доминације.

        Мене није требало на тај начин гонити. Ја сам више пута изразио жељу да се овде појавим, 10 година сам настојао да се дочепам хашког триубнала. То ми је била животна жеља и ја сам веома задовољан оним што сам овде постигао. Јер оно што ће остати овде, то су транскрипти суђења. То неће бити ваша лична виђења самог процеса нити ваша пресуда. Вашој пресуди једног дана људи ће се вероватно смејати. Још ће се више смејати оптужници и завршној речи тужиоца, али остаје транскрипт процеса. То чудо невиђено које се дешавало у судници  и због тога је вредело живети.

        Наравно, иако сам ја желео да се овде појавим, ипак није моја жеља превагнула, него је превагнула жеља политичких фактора. Карла дел Понте отворено признаје да јој је Зоран Ђинђић рекао приликом последњег сусрета „води Шешеља и више га не враћај“. Имао је Зоран Ђинђић и ранијих сусрета са Карлом Дел Понте, као и други политичари тог издајничког прозападног режима у Београду. Није само Ђинђић тражио да ме елиминишу из српског политичког живота, то су тражили и многи други, али Ђинђићев захтев је био најупечатљивији и зато га је Карла Дел Понте објавила на један веома упечатљив начин.

        Флоранс Артман, бивши портпарол Дел Понтеове, у својој књизи објашњава колико су западне обавештајне службе умешане у рад овог трибунала и она за то посебно прозива америчку и британску обавештајну службу. И заиста су умешани, то смо знали раније пре изласка њене књиге. А кад се књига појавила онда је то поготово било очиглендо.

        Подизање оптужнице против мене, пре више од девет година, било је мотивисано настојањима да будем елиминисан из српског политичког живота за сва времена, да се у међувремену уништи Српска радикална странка и преотме на тај начин што то више неће бити она иста странка, него ће се преусмерити на колосек прозападник политичких партија које, насупрот интересима српског, народа служе Америци, Енглеској, Француској, Немачкој и целој Европској унији, Ватикану... И показало се да све иде у том правцу.

        Пуне четири године овде се водила борба хоћу ли имати право да се браним или не. Све је био замишљено да ми наметну неког адвоката из Енглеске, Холандије, било које земље, који ће глумити да ме брани, а уз чију ће помоћ тужилаштво да нафилује судски спис огромном количином тзв. доказних материјала и суђење не би дуго ни трајало јер би тужилац и бранилац било на истој страни. Тако је тужилаштво замишљало да уведе све те списе на онај исти начин на који је успео 2010. г да уведе.

        А и ви, господо судије, када сте видели да против мене нема никаквих доказа онда сте масовно уводили у судски спис документе које сте раније одбијали као доказе. На пример: разне изјаве Милана Бабића, Мирослава Дероњића, ко зна кога све још. Има ту и неких заштићених имена, па да не направим грешку да ми не скрнавите ову завршну реч преласком на затворену седницу и накнадним интервенцијама у снимку .То је суштина.

        Морао сам да ризикујем живот да би се изборио за елементарно право...“

        (следи наставак)