Заштитимо име моста од топуза оних који Србији у 21. веку донеше глад

Поводом лицитирања у којем Тадић у страначком трансу предложи: Ненадов и Зоранов мост

• Прво је неки јуноша, еспеовац, са крампом у руци, ни мање ни више него затражио, да то буде мост Драже Михајловића, па се то навезао неки деесовац са идејом да мост носи име Неше Богдановића
• У наступу страначког транса - председник и уједно премијер Србије, Тадић - покушао је да пресече даље номинације имена моста дајући свој жућкасти предлог да то буде Ненадов и Зоранов мост
• Не дајмо мосту име никаквих и ничијих јунака, поготово не на одлучивање онима који снагом голе власти и топуза не виде глад у Србији 21. века, док општи лоповлук генеришу њихове партијске кухиње, а ни онима који достојанствен живот мењају за свакодневна понижења и који су своју историјску читанку бацили на бриселско ђубриште
• Ако у Србији неки жути тајкун не сагради жичару, рецимо са Калемегдана до Ратног острва, нека је назове како хоће – жичара Драже Мићуновића или Соње Лицхт Росес, или дрвосека Ђиласа? Ако неки равногорски парајлија не премости Саву још једним мостом - нека га крсти и по Калабићу, супружницима Драшковић

Пише: Лазар Стефановић

       ДРЖАВНА и приватна својина - тако је у уређеном делу света. А код нас још и друштвена, партијска, свачија, ничија и ко зна чија. Примера је безброј за сваку ову власничку одредницу, нпр: шта је по тој кодификацији и чији је Систем одбране Србије (читај: Војска Србије), Национални инвестициони план, те преостали велики државни системи попут Телекома, Електропривреде, итд. Чији је тзв. Национални ТВ сервис ове земље, а чије безбројне државне агенције и у њима армије удомљених страначких трчкарала?

       Степеник ниже - на нивоу српске метрополе - слична питања и примери, а одговори у длаку исти: јавна предузећа, градска инфраструктура, грађевинско земљиште, урбанизам, медији. Још даље у општинским атарима Србије - све на квадрат очигледније и на куб драстичније.

       Најсвежији пример нашег неразумевања суштине власништва и на известан начин ругања самима себи и толико сањаној ЕУ дестинацији је Мост преко Аде – тј. актуелна парада жеља и предлога чији ће он бити, ко ће га посвојити, којим ће страначким фарбама бити омолован? Некако с монтажом задњих сајли почело је лицитирање, у почетку лукаво, од оних што су темпирали да се све с лопатама и ашовима, а трагајући за неким ДНК траговима по Ади нађу ту испод моста и први, кобајаги у име васколиког српског живља, дају свој предлог.

       А потом је у наступу страначког транса председник и уједно премијер Србије, Тадић, покушао да пресече даље номинације имена моста дајући свој жућкасти предлог да то буде Ненадов и Зоранов мост! И није далеко од сиве масе наше памети да то без имало задршке могу елегантно подржати и Милошевићевци, Аркановци, и како се све не зову ти сателити у жутој орбити. Па је онда новобеоградска општинска номенклатура, а да се Власи не досете, све то завила у обланду привидне демократичности: „Грађани дајте своје предлоге за име моста“!
___________________________________________________________________________

„Не господо, не дам ја своје две стопе површине моста, колико је од мог дохотка изграђено, а како се основачком математиком дâ израчунати - ни жутој олигархији, ни плавој безнадежности...“
___________________________________________________________________________

       Аеродром у Београду је деценијама, онако безличан и безимен, чекао да буде назван именом највећег светског генија Николе Тесле, а бахати експоненти српске партократије би да на још свеж бетон новог градског знамења утисну неке своје фрустрације, самообмане, фикције, и ко зна шта све још са свог рингишпила отимања, својатања и безобзирности.

       Прво је неки јуноша, еспеовац, са крампом у руци, ни мање ни више него затражио, да то буде мост Драже Михајловића, па се то навезао неки деесовац са идејом да мост носи име Неше Богдановића! Можемо ли сутра очекивати да дежурни радикал предложи неког свог Мику, еспеесовац Жику, а елдепеовац неког свог Ђоку. Ни пензионери вероватно неће остати имуни на ову врсту изазова, па ето, можда, и предлога да нам се мост назове по Старцу Вујадину – или по Кркобабићу, зашто не.

       И то све без имало одмерености, стида или стила – свеједно, без минимума скрупула или критеријума, без нужне дистанце. Дај шта даш док је време да се узима, надева, именује или преименује, јер ко зна шта мисле и чему се надају они други. Тако се, ето, прво отворио двојац из владајућег миксера српске безнадежности - непромишљено, недоследно, без поноса и са флекама на националном памћењу.

       Не господо, не дам ја своје две стопе површине моста, колико је од мог дохотка изграђено, а како се основачком математиком дâ израчунати - ни жутој олигархији, ни плавој безнадежности, ни просветљеним главама ове, ни помраченим умовима оне боје. Такође ни шумско-гибаничкој идеологији. Не дам ни васкрслој петокраци, ни прајдовски профилисаним саучесницима опште српске деструкције.
___________________________________________________________________________
„И да не морамо објашњавати деци, пријатељима или гостима из белог света ко је био равногорски егзекутор, прљави харачлија, или какав нови народни херој.“
___________________________________________________________________________

       Не давајмо му име никаквих и ничијих јунака, поготово не на одлучивање онима који снагом голе власти и топуза не виде глад у Србији 21. века, док општи лоповлук генеришу њихове партијске кухиње, ни онима који достојанствен живот мењају за свакодневна понижења и који су своју историјску читанку бацили на бриселско ђубриште. Не дајмо им то зарад радости и лепоте прелазака преко Саве тим архитектонским чудом. И да не морамо објашњавати деци, пријатељима или гостима из белог света ко је био равногорски егзекутор, прљави харачлија, или какав нови народни херој.

       Или, далеко било, да назовемо мост по пожаревачком политичком генију, доктору са чуперком, батајничко-хашком хероју-сужњу, или коме све не - ако прораде истанчани страначки хормони.

       Зашто, непосредно везано с овим, суседна Хрватска гази јаснијим кораком према Европи, и могу ли шта и прва и друга Србија да укаче из актуелног хрватског случаја монументалне градње, те да то супротставе или прихвате у овој плиткој српској бридге оперети. Дакле, градоначелник Сплита - познати тајкун Керум, велики фан Бенедикта XВИ, хадезеовац, јуришник, помало настрани тип, заслужни грађанин и шта све не - хоће да на сплитском Марјану сагради статуу Исуса, већу или исту са оном у Рију, и није сад битно. Али својим личним новцем, а не парама града, државе, сиротиње, донација, социјалне помоћи... И није на крају важно шта ће му то, јер је ексцентричност саставни део живота богатих.

       Зашто, по тој комшијској матрици, у Србији, неки жути тајкун не сагради жичару, рецимо са Калемегдана до Ратног острва па нека је назове како хоће – жичара Драже Мићуновића или Соње Лицхт Росес, или дрвосека Ђиласа, нпр. Или зашто неки равногорски парајлија не премости Саву још једним мостом па нека га крсти и по Калабићу, супружницима Драшковић, или по каквом другом шумском јунаку. Или да неки радикал, уместо Кинеза, премости Дунав од Батајнице до Борче и дâ му име попа Ђујића, а да главни спонзор странке из круга двојке направи мост, уместо Јапанаца, између Винче и Панчева па га макар назвао и Шилеровим.