Треба нам српски „њу дил“, а не Дачићеви и Вучићеви Ђелићи и Јелашићи
ПРЕМИЈЕР НУДИ СВОЈУ „ПЕРЕСТРОЈКУ“ - НИШТА ШТО ЈЕ ГОРБАЧОВЉЕВА ОЈАДИЛА РУСИЈУ
- Политички потези Вучића и Дачића и трагање за „спасиоцима“ Србије изгледају као да су преузети из „Лажног цара Шћепана Малог“ или из филма Ал Паћина „Симона“ о виртуелној певачици из компјутерских програма која постаје „стварност“
- Треба се сетити „талентованих странаца“ попут Божидара Ђелића (у улози министра финнсија), Кори Удовички (министра и гувернера), Радована Јелашића (као гувернера). А и саме „Чикашке економске“ школе убрзане приватизације
- Вучићеви странци-спасиоци нису ништа ново и биће довођени само да би се задржао курс који је Србију ојадио и има намеру да тај „посао“ настави
- Србија се неће усрећити куповином стручњака за једнократну употребу. Наш проблем су власт и њен курс
Пише: Томислав КРЕСОВИЋ
ДАНАС је у Србији постала мода да се политичари „ките“ страним стручњацима, саветницима и експертима и да буду „блиски“ са амбасадорима моћних држава у Србији.
Из истих разлога, и да иза себе имају јаке маркетиншке агенције.
Иза двојице лидера водећих партија у влади - Ивице Дачића и Александра Вучића - по америчком моделу су моћне агенције за јавност које методама „манипулације свешћу“ спинују и намећу јавности „месијанску „ улогу двојца Дачић-Вучић са кормиларом“.
Тај кормилар није бирачко тело већ страни интереси, масонске ложе и крупни капитал који још никако да дође у Србију.
Зато и слушамо да Дачић Србији нуди нову „перестројку“, а Вучић води борбу против мафије као у САД у време прохибиције и почетка Рузвелтовог „њу дила“.
Србија се дубоко заглибила у либерално-модернизацијској каљузи, а њене политичке вође играју трагикомичне улоге чију цену плаћају грађани Србије.
Земљи се нуде домаћи-страни генијалци а управљачка структура је у глибу паланачке филосфије и тајних прекограничних аранжмана.
Политички потези Вучића и Дачића и трагање за „спасиоцима“ Србије изгледају као да су преузети из „Лажног цара Шћепана Малог“ или из филма Ал Паћина „Симона“ о виртуелној певачици из компјутерских програма која постаје „стварност“.
Премијер Дачић је - имајући у виду оно што сам ради и што је наумио - објавио да је Србији потребна политичка „перестројка“. Ероватно са њим у улози српског Горбачова.
Ништа што је Горбачовљева перестројка Русију коштала губитика националне снаге и националних интереса и била увод у проамеричку Јелцинову политику која је корупцијом и извлачењем капитала и ресурса обезглавила Русију.
Дачић се, дакле, понудио за улогу балканског Горбачова, иако је Србија своју прву „гласност“ доживела у времену владавине СПС-а од 1990-2000. године. А владавина СПС-ЈУЛ је отворила пут либерлно-мафијашком систему полиитке и економије, хиперинфлацији и девастирању свих вредности.
Након 2000. године на власт долази неолиберална полиитичка гарнитура, мешавина политичких неомарксиста-дисидената, квази конзервативаца и послушника страних влада и амбасада.
Треба се зато подсетити „талентованих странаца“ попут Божидара Ђелића (у улози министра финнсија), Кори Удовички (министра и гувернера), Радована Јелашића (као гувернера). А и саме „Чикашке економске“ школе убрзане приватизације.
У ретортама либералних марскиста настала је политичко-економска секта г 17 касније Г 17 плус, а нова-стара партија сада УРС.
Неолибералним уништавањем Србије кормиларила је мала, али одабрана полиитичка олигархија која је Србији продавала рог за свећу.
Стога Вучићеви странци-спасиоци нису ништа ново и биће довођени само да би се задржао курс који је Србију ојадио и има намеру да тај „посао“ настави.
Нови странци само ће појачати већ постојећи бројни тим страних саветника унутар београдске власти. Сврха нјиховог довођења је држање Србије у статусу економског и политичког кондоминијима (владавине две или више влада) и континуитета стране политике у Србији уз колонијални економски статус.
Вучићева и Дачићева и влада тражи замену за Динкића, а још тврди да ће то у Србију довести стране инвестиције. Лепо је рачунати на домаће-стране успешне људе, али искуства са Ђелићем, Јелашићем, Удовички и другима требало би да су довољно упозорење - куда све то води.
Србији су потребни људи од части, храбрости и пословних идеја и утицаја, али не у „шињелу“ тајних друштава или као лобисти моћних компанија које исисавају капитал и знање.
Државу Србију воде политичари - лидери странака владине коалиције. Они су кретори или креатуре нове економске политике и политчких односа. Зато нема тог страног експерта или домаће памети у иностранству која може донети Србији милијарде долара/ евра - ако нема политичке снаге, моралних начела и личне храбрости.
Србији је потребан истински народни договор владе-власти-предузетника-синдиката кроз „Друштвени уговор“ о спасавању Србије од унутрашње пропасти пошто је већ на делу и цепање Србије по вољи моћних интересних кланова и лобија у Србији и изван ње. Не само на КиМ.
Београдски режими од 5. октобра не престају да багателно распродају национале ресурсе. Кренули су са пољопривредним земљиштем и водама, а већ на ред долазе рудна налазишта.
Србији су, дакле, потребни свој „њу дил“ и развојна политика, знање и пожртвованост саме власти. Свако ко се појави као „вундеркинд“ из „белог света“ или познати светски менаџер или банкар може проћи у Србији као некадашњи гувернер Драгослав Аврамовић који је био угледан у Светској банци, али „марионета“ - као и Милан Панић - у политици Слободана Милошевића.
Србији су потребне морална и национална обнова, а не хипнотички политички маркетинг са профитирањем разних лобиста и PR агенција.
Садашња политичка олигархија није на висини тешких одлука и нужних болних резова на свим нивоима.
Зато ништа крупно неће ни донети ни променити њено довођење људи из ММФ или са угледних универзитета са јефтиним и погрешеним копирањем потеза других држава и влада.
Србија се неће усрећити куповином стручњака за једнократну употребу. Наш проблем су власт и њен курс.
