Није довољно да Тадић оде, тражимо владу националног јединства и спаса

  БОШКО ОБРАДОВИЋ:

На наредним изборима не смемо поновити грешку из 2000.

• Косово је изнова проговорило у српском народу и понудило модел националног отпора и друштвеног самоорганизовања – да се подигне барикада и према Уједињеним монополима Србије, колонијалној управи и страначко-паразитском систему

• Ко више може било шта да поверује Борису Тадићу, Млађану Динкићу, Ивици Дачићу, Вуку Драшковићу, Чедомиру Јовановићу...? И, које право они уопште више имају да било шта причају када су нас толико пута преварили и понизили 

• Покушаће они пред изборе да се представе као да никада нису имали везе са овом Владом Србије и као њени велики критичари: Ђилас ће да помаже породицу и критикује стране амабасадоре, Дачић ће да ослобађа Косово и окреће се Русији, Вук Драшковић ће да се сети равногораца и антикомунизма, Млађан Динкић ће да се бори против странака и страначке корупције...

• Скупо плаћамо наивност од пре 11 година да је довољно да један режим падне да би нам било боље, односно да је свеједно ко ће доћи уместо лошег режима. Није и не сме бити свеједно ко ће доћи после Бориса Тадића, чија је политика дефинитивно поражена и чији је одлазак питање кратког времена

• Не смемо поновити грешку из 2000. Већ сада, што пре, тражећи чврсте гаранције, морамо поставити питање:  ко ће доћи уместо Бориса Тадића 

• Потребна нам је једна или највише две независне изборне листе и уједињавање око ових циљева: 1. Русија је стратешки партнер Србије број један, 2. Замрзавамо преговоре са ЕУ ради вршења анализе колико су нас ти преговори коштали и шта нам је даље чинити, 3. Прекидамо преговоре са приштинским режимом, тражимо повратак преговарачког поступка у Уједињене нације и радимо на јачању српских институција на Косову и Метохији

        АКТУЕЛНА српска политичка сцена испуњена је потрошеним лидерима, превазиђеним идејама и паразитским странкама, које после 20 година истих празних прича, лажних обећања и непрестаних прелетачких пресвлачења - коначно треба заменити.

        Косовске барикаде први су знаци националног самоорганизовања, које више неће чекати државу и постојећу политичку понуду а сада следи повратак народа у политику на следећим изборима путем независних изборних листа које немају никакве везе са постојећим странкама. 

        На северу Косова и Метохије тренутно се одвија један наизглед парадоксалан процес: држава Србија одумире и њене институције се повлаче пристајући на предају Косова и Метохије, док се народ истовремено подиже и самоорганизује у циљу одбране српске државности на тим просторима. Ма колико било трагично, мучно и поражавајуће да су Срби на барикадама готово у потпуности изгубили залеђину у сопственој држави, да их је режим оставио на милост и немилост и да је тешко и готово немогуће борити се када си у том положају – толико је чудесно, успешно и охрабрујуће што је управо та чињеница остављености на цедилу од сопствене државе изазвала народно самоорганизовање какво са ове стране Дрине нисмо имали деценијама уназад.  

        Како је до свега тога уопште дошло? Сада вероватно нико више нема сумњу да је режим Бориса Тадића капитулирао пред уценама Европске Уније и предао Косово и Метохију. План је био да се све то у пракси спроведе у тајности и преко лета, када нема медијске пажње и док су избори још далеко.

«Лажни преговарачи – агент туђих интереса Стефановић и некадашњи министар у шиптарској влади Богдановић – брзо су показали своје право лице и практично су протерани са севера Косова и Метохије од стране организатора барикада. Сада су преговори незамисливи без локалних српских вођа, израслих на народном самоорганизовању и поверењу.»

        Преговори извесног агента туђих интереса Борка Стефановића, кога нико није овластио да преговара о Косову и Метохији, требало је да се брзо заврше и Косово осване као заокружена независна држава. Остало је само неколико преосталих тачака отпора и нерешених питања, где шиптарске институције нису успеле да заживе и што је још требало на брзину докрајчити. У питању су шиптарска царина на два тзв. административна прелаза (Јариње и Брњак) и институције судства, здравства и школства у Косовској Митровици. 

        После њиховог слома и предаје, више не би било ни једне српске институције и процес предаје Косова и Метохије био би завршен на начин како су то замислили страни ментори Тадићевог режима. И баш у том тренутку, када то нико није очекивао ни предвидео, појавиле су се барикаде на северу Косова и Метохије и свенародни отпор насилном успостављају шиптарских институција на северу.

        Народ се самоорганизовао и уследило је неколико великих победа: заустављено је увођење шиптарске царине, коју је београдски режим договорио са Тачијем; заустављен је предвиђени упад у српске институције у северној Косовској Митровици; Срби са севера КиМ су постали политички фактор и поновни учесник преговарачког процеса из кога су их и тзв. међународна заједница и Београд одавно избацили.

        Лажни преговарачи – агент туђих интереса Стефановић и некадашњи министар у шиптарској влади Богдановић – брзо су показали своје право лице и практично су протерани са севера Косова и Метохије од стране организатора барикада. Сада су преговори незамисливи без локалних српских вођа, израслих на народном самоорганизовању и поверењу.

        Та чињеница да се српски народ самоорганизовао, из себе изнедрио аутентичне лидере и постао политички фактор са којим се преговара и који више није само дефанзиван већ у неколико наврата иде и корак испред друге стране – представља велики догађај и образац за читаво Српство. 

«Да ли је велики нови усрећитељ и спаситељ Србије – регионализатор Млађан Динкић онај исти човек који је уништио све домаће банке, многе домаће фирме и производњу уопште, који је један од најодговорнијих за београдизацију, тајкунизацију и партијску државу?»

        Ова слика, наравно, никако није идилична. Крајње је неизвесно да ли ће Срби издржати на барикадама, да ли ће њихови лидери успети да остану неподељени, и колико ће београдски режим и страни фактор успети да изврше притисак и поделе локалне Србе, како би шиптарске институције дефинитивно биле наметнуте, или ће чак бити прибегнуто крајњем насиљу и протеривању Срба са КиМ. Међутим, упркос крајњем исходу, а посебно у случају даљег успеха овог народног самоорганизовања - то ће бити изузетан пример и пелцер који се може развити широм Србије. 

        Није нимало случајно да, према сведочењима организатора барикада, ниједна политичка странка у Србији није послала нити једног представника који би провео макар једну ноћ на барикадама са народом. Зато неће бити чудно, већ архетипски сасвим утемељено да Косово изнова проговори у српском народу и понуди модел националног отпора и друштвеног самоорганизовања, који би свој крајњи израз имао у политичком животу Србије, где се коначно мора подићи јасна барикада према Уједињеним монополима Србије, колонијалној управи и страначко-паразитском систему, који су нас све и национално, и привредно, и социјално, и морално упропастили и понизили.  

        Ко више може било шта да поверује Борису Тадићу, Млађану Динкићу, Ивици Дачићу, Вуку Драшковићу, Чедомиру Јовановићу...? И, које право они уопште више имају да било шта причају када су нас толико пута преварили и понизили? 

        Да ли је велики нови усрећитељ и спаситељ Србије – регионализатор Млађан Динкић онај исти човек који је уништио све домаће банке, многе домаће фирме и производњу уопште, који је један од најодговорнијих за београдизацију, тајкунизацију и партијску државу?

        Зар ће тај човек сада да нас спашава од онога за шта управо он сноси директну одговорност? Где је био 11 година? Хоћемо ли то да заборавимо? Како се тек сада сетио да у Србији постоје и други градови изузев Београда?

«Да ли је могуће да ћемо поново насести на исте преваранте? Колико још година поверења овога народа вам је потребно да било шта урадите за Отаџбину? Да ли ће неко коначно изаћи и свима им јасно поручити: Одлазите!»

        Зашто рушење партијске државе не крене из својих редова склањањем свих својих неспособних партијских послушника из јавних предузећа и државне управе? 

        Или је можда Чедомир Јовановић ново лице на српској политичкој сцени којим треба да заменимо Тадића? Да није Расим Љајић тај за којим треба да пође Српство у промене? 

        Сада ће сви они из режима почети да износе ставове које нису износили 11 година и правиће се луди да постојеће стање у Србији и свеопшта пропаст у којој живимо немају никакве везе са њима.        Покушаће да се представе као да никада нису имали везе са овом Владом Србије и као њени велики критичари: Ђилас ће да помаже породицу и критикује стране амабасадоре, Дачић ће да ослобађа Косово и окреће се Русији, Вук Драшковић ће да се сети равногораца и антикомунизма, Млађан Динкић ће да се бори против странака и страначке корупције, Расим Љајић ће да представља обичног човека кога је прегазила транзиција...

        Превише сте пута преварили овај народ и немате више право да се за било шта кандидујете и питате у Србији.

        Ми се не можемо задовољити само тиме да они изгубе на изборима, наш циљ мора бити да они више никада не буду нити на једној државној функцији јер су толико пута сви заједно понизили и опљачкали овај народ.  

        Да не заборавимо: режим ће не само извршити бројна пресвлачења унутар својих редова већ ће кренути у међусобне нападе унутар владајућег блока како би тако подизао цену појединачних странака. Поред тога, режим ће направити и низ сателитских странака које ће убацити у опозиционе редове да глуме опозицију и разводњавају бирачко тело.

        Може ли Захарије Трнавчевић, дугогодишњи члан жутог предузећа, сада бити опозиција и нови лидер, нова снага на српској политичкој сцени? Ко зна колико покрета зелених, радника, сељака, привредника, синдиката ће они сада да измисле и пошаљу у медије да збуњују бираче на следећим изборима? Биће ту и многих који осећају да је дошло време за смену политичких генерација и виде ту корисно место за себе, од бројних прелетача и страначких лешинара, до оних који би синдикални политички активизам да искористе само за то да ухлебе своје највише функционере на некакве страначке листе. 

«Сада јесте најпрече да овај режим оде. Међутим, подједнако је битно и ко ће доћи после овог режима.»

        Али и за то постоји јасна провера: сви они који нису спремни да говоре о Уједињеним монополима Србије –  јасно је да су и сами њихов део.

        Ако прећуткују улогу страних амбасадора у постављању колонијалне управе у Србији, ако не смеју да проговоре о зеленашким страним банкама и жутим тајкунима, ако су се појавили ниоткуда пред саме изборе, а добро се зна чији су део били раније или се о њима ништа не зна – довољно је да им не поклонимо поверење као још једној превари владајућег режима.  

        Било би крајње непристојно и некоректно да се сада бавимо опозицијом, пошто смо и сами део опозиционог блока годинама уназад. Нека свако ради свој посао, а бирачи ће знати то да оцене.

        Оно што се несумњиво може и мора замерити опозицији јесте нејединство и омогућавање најгорем режиму у новијој историји Србије да изгура пун мандат, што свакако говори и о неспособности опозиције. Али је сада ипак најпрече да овај режим оде. Међутим, подједнако је битно и ко ће доћи после овог режима.

        Јер добро се сећамо и скупо плаћамо наивност од пре 11 година да је довољно да један режим падне да би нам било боље, односно да је свеједно ко ће доћи уместо лошег режима. Није и не сме бити свеједно ко ће доћи после Бориса Тадића, чија је политика дефинитивно поражена и чији је одлазак питање кратког времена. Не смемо поновити грешку из 2000. И већ сада, што пре, тражећи чврсте гаранције, морамо поставити питање ко ће доћи уместо Бориса Тадића. 

        Ту је више него актуелно оно што је Жељко Цвијановић недавно поставио као својеврсно косовско опредељење будуће власти: остајање на курсу условљавања и уништења Србије зарад уласка у ЕУ по сваку националну цену, или коперникански обрт унутрашње и спољне политике, повлачење црте испод свих погубних резултата ДОС у привреди, социјалној политици, културној политици идентитета, спољној политици и другим друштвеним областима, и започињање нове политике. Ако будући режим не буде спреман да направи тај коперникански обрт и настави истим путем, поштено је да заврши као кривац за свих 11 година са потпуним крахом државе, а и ми сви са њима ако изнова не обезбедимо гаранције да нам се то не деси.  

        Зато већ сада тражимо владу националног јединства и спаса која би изговорила неколико, примера ради једноставних реченица, као неку врсту обећања и Новог народног договора, који нешто гарантује бирачима: 

        1. Русија је стратешки партнер Србије број 1 у војном, економском, политичком и сваком другом смислу, и потписаћемо Споразум о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска Федерација; 

«3. Извршићемо ревизију свих спорних приватизација, испитати порекло имовине купаца, као и свих политичара, и кривично гонити све који су злоупотребили службени положај»

        2. Забранићемо већинску приватизацију свих стратешких ресурса државе Србије, на првом месту рудних богатстава, пољопривредног земљишта, извора пијаћих вода, бањских лечилишта и речних токова, и дозволити једино докапитализацију; 

        3. Извршићемо ревизију свих спорних приватизација, испитати порекло имовине купаца, као и свих политичара, и кривично гонити све који су злоупотребили службени положај; 

        4. Замрзавамо преговоре са Европском Унијом ради вршења анализе колико су нас ти преговори коштали и шта нам је даље чинити; 

        5. Прекидамо преговоре са приштинским режимом, тражимо повратак преговарачког поступка у Уједињене нације и радимо на јачању српских институција на Косову и Метохији; 

        6. Док се ми питамо у Србији, неће бити дозвољене геј параде; 

        7. Када ми будемо одлучивали, биће забрањена дистрибуција генетски модификованог семена и хране у Србији; 

        8. Главни део буџета даћемо у домаће банке, домаћу производњу и пољопривреду, а стране банке ћемо додатно опорезовати и страним фирмама прекинути субвенционисање; 

        9. ... и низ таквих јасних и гласних реченица које некога на нешто обавезују.   

        До тада не пристајемо на избор само између постојећих странака власти и опозиције. Не пристајемо да су само они избор и да морамо да бирамо између њих. Верујемо да је могуће бавити се политиком мимо постојећих странака и њихових монопола, и да ће то следећи избори и показати. Ми се на следећим изборима заправо опредељујемо да ли смо осуђени на вечиту власт постојеће политичке понуде или у Србији има и других људи који би умели да се баве политиком мимо оних које гледамо 20 година. 

«Пошто је постојећа политичка понуда у потпуности превазиђена, пошто и у власти и у опозицији немамо ниједно ново лице и нову идеју, потребно нам је ново политичко организовање мимо постојећих странака.»

        Косовски пелцер требало би пребацити и у остатак Србије, а тло је више него плодно да се он прими. Наиме, нема готово ни једне велике социјалне категорије становништва која је задовољна постојећим стањем у Србији, а свима им је заједничко да више своје интересе не могу да заступају и реализују кроз постојеће странке. Странкама, њиховим монополима и демагогијом су незадовољни и радници, и сељаци, и послодавци, и синдикати, и ратни ветерани, и породични људи, и Срби у региону и Срби у расејању, и тако даље кроз све сегменте друштва.  

        Пошто је постојећа политичка понуда у потпуности превазиђена, пошто и у власти и у опозицији немамо ниједно ново лице и нову идеју, потребно нам је ново политичко организовање мимо постојећих странака. Зато веома радују гласови о новим народним иницијативама који долазе из социјалних група које се никада нису бавиле политиком, али сада желе да преузму одговорност и изборе се за своје интересе. 

        Овде се вреди подсетити да на истој линији размишљања стоји и премијер Руске Федерације Владимир Путин, који је утврдио исту чињеницу: да у редовима своје владајуће Јединствене Русије нема довољно квалитетних кадрова за државну управу и формирао Општеруски народни фронт желећи да из редова бројних социјалних група (од ветерана, преко жена и омладине, до предузетника) регрутује кандидате за изборну листу странке којој је на челу на предстојећим изборима, и то - дајући овим ванстраначким кандидатима половину мандата. Двери су исти принцип примениле у Србији још 10. фебруара, када смо изјавили да су странке постале део проблема, а не решење, и да морамо вратити оне најбоље људе који су тренутно ван странака назад у политику, из чега је природно произашла идеја општесрпског народног фронта, на чијем челу се Двери налазе.  

«Ништа не добијамо ако сви причају само своју причу...»

        Велика замка, међутим, крије се у покушају да се све ове поменуте различите социјалне групе мотивишу да самостално изађу на изборе и супротставе једна другој, да овде занемаримо претходно поменуту могућност да су неке од њих чиста режимска подметачина и превара. Ништа не добијамо ако сви причају само своју причу и не осврћу се на проблеме других социјалних слојева.

        Нема среће нити успеха ако пензионери буду бринули само о себи не питајући се одакле ће бити исплаћиване пензије у будућности; или ако радници немају радну етику, а траже немогуће у кризним временима не обазирући се да посла нема и неће бити без способних и вредних послодаваца; или ако честити послодавци, којих несумњиво има, не направе разлику у односу на тајкуне и дистанцирају се од њих који су своје богатство остварили на монополима и грбачи овога народа; или, пак, ако синдикати поверују постојећим политичарима да нешто могу да промене, а нису то урадили за претходних 20 година када су били у прилици.  

        Нама је заправо потребна једна или највише две независне изборне листе на којима ће се наћи представници свих ових аутентичних народних социјалних потреба, где бисмо коначно имали за кога да гласамо и подржали наше представнике да говоре у наше име.

        Једна од тих колона која се спрема за излазак на изборе на свим нивоима је свакако Покрет Двери - ЗА живот Србије и ми смо већ отворили своја врата за друге групе грађана, синдикате, представнике удружења малих и средњих предузетника, пољопривредника, радника, ратних ветерана и других аутентичних социјалних категорија становништва, којих је свакога дана све више у овом фронту.  

«Независна изборна листа омогућиће да се на њој нађу они који не могу проћи у страначкој негативној селекцији и који су аутентични представници народних интереса. Предност ове листе у односу на излазак у више колона у којима свако брани само интерес своје социјалне групе јесте у томе што су овде заступљени интереси свих...»

        Управо једна таква независна изборна листа омогућиће да се на њој нађу они који не могу проћи у страначкој негативној селекцији и који су аутентични представници народних интереса. Предност ове листе у односу на излазак у више колона у којима свако брани само интерес своје социјалне групе јесте у томе што су овде заступљени интереси свих, имајући у виду на првом месту интерес општег добра означен у прве три тачке Новог народног договора: породицу на првом месту, социјалну солидарност и домаћинску економију.

        Ова три главна програмска начела Двери отварају простор за сарадњу свих друштвених сталежа који признају ову платформу око које су се окупили као заједничку и према њој прилагођавају своје интересе.  

        Конкретан пример Двери су пружиле и организовањем седам стручних округлих столова на којима је учествовало око 100 истакнутих српских интелектуалаца и стручњака из разних друштвених области, који су се сабрали око идеје Новог народног договора. Нови политички принцип показали смо на делу и узимањем Програма за стабилан образовни систем који је израдила Унија синдиката просветних радника Србије, иначе један од најјачих и најозбиљнијих синдиката у Србији, као свог програма у овој области, чиме сведочимо нови начин бављења политиком у Србији и активирање најбољих и најстручнијих да се баве оним у чему су компетентни. То, иако тај програм година стоји и свима је нуђен, нико до сада није био спреман да прихвати.

        То је још један доказ да је могуће бавити се политиком у Србији на један потпуно другачији начин од постојећег, и да ту чињеницу препознаје све више појединаца и удружења.

        Дубоко врујемо да ће се ова нова и масовна политичка појава ускоро јасно очитати и кроз одговарајући резултат и успех на свим изборним нивоима.