Још није прекасно да се Запад стави пред избор: или Космет или Србија

Последњи је тренутак да `демократска Србија` употреби свој једини преостали адут

  • Није још прекасно да се Запад изјасни да ли му је више стало да има Косово или Србију на својој страни. Морало би му бити јасно да са досадашњом политиком арогантног игнорисања интереса Србије на Космету и у региону, не може задржати Србију
  • Последња боља прилика била је током посете председника Тадића САД 2005. године. Пропуштена је права прилика да се САД, у име најбољих могућих односа са њима, пријатељски упозоре да би њихово евентуално опредељивање за независност Косова, означило крај прозападне оријентације Србије и њено окретање алтернативној политици
  • Да је тада био учињен такав државнички потез, Запад се не би одлучио за безризично припремање Србије и њене јавности на скори губитак Косова, већ би у избору између независног Косова и Србије у његовој орбити, дао предност Србији без које његово стратегијско запоседање целог Балкана остаје незавршена прича

Пише: Владислав Јовановић

       ИНЦИДЕНТЕ на северу Космета и заоштравање односа са Западом у вези с тим, наши званичници воле да крсте пат позицијом. Упорно затварају очи пред чињеницом да је то изгубљена позиција. Било због тога што одбијају да поверују у то или што су губитка свесни и на то прећутно пристају, али пред јавношћу желе да оставе утисак да чине све што могу да извуку колико толико компензације за Србију.

       Ретроспективно гледано, садашњој безизлазној ситуацији допринело је више ствари. Храбри покушаји покојног премијера Зорана Ђинђића да пред своју трагичну смрт натера Запад на дијалог о Космету као демократском питању, што је био последњи правовремени тренутак, одмах су напустиле све владе које су се после тога смењивале.

__________________________________________________________________________

Уместо да се очување територијалне целокупности Србије третира као први и најважнији приоритет, дата је предност учлањењу у ЕУ, а питање Космета је успут третирано малтене као неко нужно зло које се не може избећи.

__________________________________________________________________________

       Практично су одустале од сваке властите иницијативе за решавање статуса Космета у оквиру нашег Устава, налаза Бадинтерове арбитражне комисије (које је СБ УН усвојио и на чијој основи је Запад издејствовао од послепетооктобарске власти да затражи поновни пријем СРЈ у светску Организацију) и резолуције 1244. Препустиле су у потпуности иницијативу Западу, који је неометано дограђивао ново фактичко стање у Покрајини и 2007. то крунисао произвођењем независности друге албанске државе на делу територије Србије.

       Паралелно са напуштањем косовског наслеђа З. Ђинђића, све владе су се заклињале у лојалност Западу и непрекидно тежиле интеграцији Србије у ЕУ, не инсистирајући на томе да то постигнемо само под истим условима као и друге земље чланице тј. са својим пуним територијалним интегритетом. Уместо тога, избацивани су двосмислени и потенцијално опасни слогани: ЕУ нема алтернативу; и ЕУ и Косово; одвојени колосеци уласка Србије и Косова у ЕУ и сл. Уместо да се очување територијалне целокупности Србије третира као први и најважнији приоритет, дата је предност учлањењу у ЕУ, а питање Космета је успут третирано малтене као неко нужно зло које се не може избећи.

       И поред свих пропуштених могућности да се Запад натера на разговор о Косову када још није био завршио све припремне радње за спонзорисање његове независности, последња неискоришћена прилика била је током посете председника Тадића САД 2005. године. Пропуштена је права прилика да се САД, у име најбољих могућих односа са њима, пријатељски упозоре да би њихово евентуално опредељивање за независност Косова, означило крај прозападне оријентације Србије и њено окретање алтернативној политици.

__________________________________________________________________________

Уместо стављања Запада пред избор који нама одговара, наши званичници су дозволили да буду стављени пред избор »ЕУ или Косово« праћен притисцима и уценама да дамо предност ЕУ.

__________________________________________________________________________

       Да је тада био учињен такав државнички потез, Запад се не би одлучио за безризично припремање Србије и њене јавности на скори губитак Косова, већ би у избору између независног Косова и Србије у његовој орбити, дао предност Србији без које његово стратегијско запоседање целог Балкана остаје незавршена прича.

       Уместо стављања Запада пред избор који нама одговара, наши званичници су дозволили да буду стављени пред избор »ЕУ или Косово« праћен притисцима и уценама да дамо предност ЕУ. Исто тако, уместо што смо чекали да у Бечким разговорима 2007. будемо стављени пред свршен чин изјашњавања о моделу Косова као независне државе, морали смо још почетком протекле декаде да развијемо предлог о најширој аутономији Космета у оквиру Србије, да с њим благовремено упознамо свет и да тај предлог, а не Ахтисаријев план, буде основа за поменуте разговоре у Бечу.

       Наши званичници нису извукли никакве поуке из горких искустава које су њихови претходници имали са преговарачима Запада на Међународној мировној конференцији у Хагу 1991. и 1992. године, током преговора о окончању грађанског рата у БиХ и у Рамбујеу 1999. године.

Преговори у Рамбујеу

       Наступили су неприпремљено и самоуверено, уз то са подељеном делегацијом, што је Запад без тешкоћа искористио за промовисање поменутог Ахтисаријевог плана, којег наша страна није прихватила, али се он сада на мала врата увлачи у политичка размишљања наших званичника и тентативно помиње као једна од могућих опција у садашњем несигурном дијалогу под кишобраном ЕУ.

       Опредељивање Запада за независност Косова извршено је синхронизовано и са невиђеном дрскошћу, на бази уверења да то неће утицати на прозападну политику Србије и њено безрезервно опредељење за улазак у ЕУ, ако треба и по цену коначног одвајања од Косова.

__________________________________________________________________________

„Званична Србија је радије изабрала да буде понижена и да се нада да ће од даљег умиљавања неверном Западу он можда бити милосрднији. Политика капитулације, уместо конфронтације која је с правом избегнута, води само даљем заглибљивању у нова понижења.

__________________________________________________________________________

       Званична Србија је то примила као невеста којој је толико стало да се уда за свог изабраника да је спремна да отрпи и највећа понижења. А било је нужно да, као суверена земља, констатује да је Запад тиме починио акт политичке агресије против демократске Србије, после ваздушне агресије коју је девет година раније био извршио против СРЈ, чија му тадашња власт није била по вољи.

       Друга констатација је морала бити да је разбијање територијалне целовитости Србије неспојиво са прозападном политиком коју је нова Србија била искрено одлучила да води и да је због тога принуђена да изврши генералну ревизију односа са САД, ЕУ и НАТО, као најодговорнијих страна у процесу њеног разбијања као међународно признате државе.

       Такво принципијелно постављање било је могуће јер су се знатно промениле међународне околности и односи снага у свету, што није био случај у претходних петнаест година. Ако наши званичници уопште имају јасне максималне и минималне циљеве које у дијалогу са Западом желе да остваре у вези са Косметом, требало је да осиони Запад прозову на такав јасан и радикалан начин, јер би једино то могло да га натера да се запита да није негде погрешио и да утиче на његово даље постављање у контактима са нашом страном у тражењу компромисног решења, да би се спречило удаљавање Србије од Запада и, као последица тога, ново мешање карата на Балкану.

Владислав Јовановић

       Нажалост, званична Србија је радије изабрала да буде понижена и да се нада да ће од даљег умиљавања неверном Западу он можда бити милосрднији. Политика капитулације, уместо конфронтације која је с правом избегнута, води само даљем заглибљивању у нова понижења.

       Последње такво јавно и окрутно понижење Србија је доживела почетком септембра прошле године, када је њен председник подлегао притисцима Запада и повукао наш нацрт резолуције у ГС УН о Косову, у корист нацрта резолуције ЕУ који даје још већи легитимитет политици Запада према Косову. Ни до тада се Србија није истицала посебношћу своје политике у вези са Косовом, али од тада је она престала да води властиту политику и пристала да са ЕУ, односно са САД и НАТО води заједничку политику.

__________________________________________________________________________

Запад никад није награђивао државе које пред њим стално попуштају.

__________________________________________________________________________

       Све што се од тада дешава само је оно што је Запад планирао да уради, сам или са Србијом као млађим партнером, у циљу њеног натеривања да, под еуфемистичким називима нормализације и развоја добросуседских односа са свим државама у региону, прихвати нову реалност, тј. Косово као самосталну државу.

       Очигледно је да званична власт не жели да се супротстави настављеној политици Запада, која задржава отворена антисрпска обележја.

       Питање је да ли она то и може, с обзиром на разне облике обзира и зависности које има према Западу још од доласка ДОС-а на власт. Али, Запад никад није награђивао државе које пред њим стално попуштају.

       Иако су изгледи да постигне пуни ефекат доста умањени због велике закаснелости, није још прекасно да се Запад изјасни да ли му је више стало да има Косово или Србију на својој страни. Морало би му бити јасно да са досадашњом политиком арогантног игнорисања интереса Србије на Космету и у региону, не може задржати Србију.

       Последњи је тренутак да Србија одигра ту карту.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари