Караџић: У свету ће за 10-15 година бити нови светски поредак - само да ми, Срби, не нестанемо

ОТАЦ МУ САВЕТОВАО ДА БУДЕ ЛЕКАР ДА БИ ОСТАО ЖИВ, БИО ТЕК ЧЕТВРТИ ЗА СРПСКОГ ЛИДЕРА У БиХ

• Увек сам говорио да су Срби у Босни најтврђи и најдурашнији од свих нас. Ми из Црне Горе и Херцеговине смо доста театрални, па своје тврдо српство умемо да покажемо, али босански Срби су вековима, без наде да ће доживети васкрс српства, чували своју веру и своју народну суштину. Нико нема право да изневери њихове наде. То је била моја идеја водиља!
• Још у авиону Владе Србије (у лету за Хаг) схватио сам да им ја и нисам нешто нарочито важан, осим као српска парадигма, коју ће васпитно и егземпларно ударити, да се српство, или бар РС и њен народ, никад не опорави
• Босна је у средњем веку била српска држава. Кад се овде пецкамо са Хрватима око тога, једини њихов аргуменат је да су неки босански банови и краљеви били католици. Чудна ми чуда! И Немања је рођен као католик, али се определио за Византију. И ко то каже да Срби не могу бити и католици, муслимани, протестанти, Јевреји у верском смислу?
• Босна какву ми знамо формирана је пред неко важно заседање нелегитимне групе прозване АВНОЈ, на иницијативу студената Босанаца који су студирали углавном у Загребу, као Рато Дугоњић и други. У оној Југославији, Босна је била окренута савезној држави и Србији. То се нагло променило након 1962. и, посебно, 1963. године. Касније сам сазнао да је тих година на два партијска пленума доста суженог састава донета одлука да се ради на разарању Југославије
• У страху да Босна, као коштица у подељеној брескви, не оде уз Србију, кренуло се у признавање муслимана као посебне етничке групе, а касније и као посебног југословенског народа. Главни посао на успостављању Муслимана са великим М, и БиХ као њихове матичне републике, преузео је Хасан Бркић, иначе зет Милорада Екмечића, ожењен његовом сестром Јованком
• Трагајући за коренима жалосних српско-хрватских односа, лако сам закључио да на то нису утицали ни Карађорђевићи, ни Обреновићи, ни Милошевићи, а најмање Караџићи, јер је основу мржње према Србима поставио Анте Старчевић много раније. Корени леже у чињеници да је Крајина била аустријска (касније аустроугарска) територија, а никад хрватска!
•  Шта је сачувало Србе, да се сви не истурче и не нестану као биће? Без сумње, то су биле вера и култура, сачуване уз гусле и у народној епици. Веру су чувале жене, мајке и баке, а културу јунаци о којима се могло певати уз гусле. То је оно биће које наши „пријатељи” са Запада желе да ми променимо

Аутор: Драган ВУЈИЧИЋ, „Вечерње новости”

         ПРЕ скоро девет година, доктор Радован Караджић скинуо је са себе одору доктора Драган Дабића. Под густом брадом и сламнатим шеширом, у готово чаплиновском заплету, дуже од деценију измицао је пред потером најјачих тајних служби и белосветских ловаца на главе. Тог 30. јула 2008, попут имена његовог познатог романа, медији су бележили чудесну хронику ноћи током које је најтраженији бегунац, са делима Достојевског и Шекспира у пртљагу, испоручен Хагу.

         Суочен са првостепеном пресудом Трибунала од 40 година затвора, на коју је његов правни тим уложио жалбу, ратни лидер босанских Срба, ексклузивно из Схевенингена, говори за “Новости” о данима и ноћима у казамату, скривању и хапшењу, дилемама, стрепњама, сећањима, правди и неправди, ратном вихору у Босни и Херцеговини, свим кључним политичким играчима у босанском лонцу који је прокључао пре четврт века, рушевинама Југославије, српским заблудама...

         Његов предмет је пред судом у Хагу представљен на више од два милиона страна. Одбрана бившег председника РС приложила је низ докумената који сведоче о томе да је рат у БиХ почела друга страна, међу којима су и наређења државног врха БиХ да Изетбеговићев МУП и ТО од 4. маја нападну све војне објекте у Босни.

         С друге стране, суд је сва наређења Караджића политичким и војним властима РС да имају обзира према цивилима друге вере, као и заповести војсци да не гранатира насумице, у пресуди “препознао” као пропаганду. Зато је утисак одбране и јавности да је суђење Караджићу далеко до сваке праведности.

• Током 1995. испали сте из “политичке трке”, после договора са Холбруком. Тврдите да вас је он преварио?

         - Одмах након “Дејтона” донео сам одлуку да се не кандидујем. Али, схватио сам да то треба да продам, и да им потрошим време, да не дисквалификују друге функционере. Ја сам власт пренео на Биљану Плавшић. Она је била на изборима 1990. Нисам очекивао да ће икад слушати Слободана Милошевића, јер му није пружила руку, ни Американце, јер је била веома критична према њиховим акцијама, а домаћим противницима не би попуштала, јер је изгледало да је чвршћа у српству од свих нас. Али, одмах су почели да је условљавају и дају јој казнене поене.

         Знао сам да би тако урадили и с Крајишником, Бухом, Максимовићем и многим другима. Зато сам одлучио да затегнем и будем тајновит, што је менторима, Билту и Холбруку, створило велике главобоље, па су заборавили да дисквалификују остале. Билт о томе пише у својој књизи. Коначно, након што смо одржали Скупштину странке на Видовдан 1996, ја сам одустао од кандидатуре уз споразум са Холбруком. Сада већ постоји и глагол “холбруковати” некога, тј. обећати му па не испунити. Зато им више ниједан председник неће прихватити гаранције.

• Шта је договорено са Холбруком?

         - Једини договор који је требало да остане тајна био је договор са Холбруком. Отприлике да се повучем из јавног живота, а они ће ме оставити на миру.

• Договор, ипак, није наједном прекршен?

         - Дуго након одласка са власти ја сам се слободно кретао по Палама и Републици Српској, све у уверењу да Холбрук држи реч. Међутим, стизали су гласови да он не може да испуни свој део договора и да је НАТО пре за ликвидацију него за хапшење, јер се није знало са чиме још ја могу да изађем у јавност. Хеликоптер Уједињених нација је знао да лебди изнад наше породичне куће, мало по страни. Ми смо већ тада имали унука, и ја сам био и љут и забринут због тога, а ове гласине о ликвидацији постајале су уверљивије, а потврдила их је нешто касније и Карла дел Понте, имам тај снимак. Тада сам одлучио да их “одведем” даље од породичне куће, и почело је моје “дискретно становање”.

• Међутим, нису вас пуштали на миру?

         - Непосредно пре тога, моје обезбеђење је на једном удаљеном брду, с ког се види наша кућа, открило неко веома моћно сочиво, са мноштвом акумулатора послаганих око њега. Дел Понтеова је Биљани Плавшић рекла да они знају када сам у којој соби, и разликовали су мене од мога сина, по два сантиметра разлике у висини, и било нам је јасно да је то термовизија. Обавештен сам од наше безбедности да Сфор изводи неке активности које не најављује унапред, као што треба. Безбедност је запазила да се “вежбе” одвијају на местима где сам био претходног дана; почело је озбиљније скривање. Најозбиљније је било што ближе местима на којима су становали представници УН и Сфора. Тако сам их посматрао док су ме они тражили негде около.

         НАЈТВРЂИ СРБИ У БОСНИ

• КАКО тумачите то што Срби из Босне, иако нисте из тих крајева, у вас и даље гледају као у лидера?

         - Увек сам говорио да су Срби у Босни најтврђи и најдурашнији од свих нас. Ми из Црне Горе и Херцеговине смо доста театрални, па своје тврдо српство умемо да покажемо, али босански Срби су вековима, без наде да ће доживети васкрс српства, чували своју веру и своју народну суштину. Нико нема право да изневери њихове наде. То је била моја идеја водиља!

• Према писању штампе из тог времена, вешто сте им измицали?

         - Проблем је био мој лаптоп, на ком сам радио, јер су могли да га електронски лоцирају, као и све што је живо, термовизијском камером. Тада се моје обезбеђење трудило да ми обезбеди смештај у урбаним срединама и обавезно близу банака и пошта, где има много компјутера у приземљу.

• Тада сте већ дошли у Србију?

         - Кад је убијен Ђинђић, а некако у исто време усвојен Закон о сарадњи РС са Хагом, ја сам се захвалио људима који су ме обезбеђивали јер нисам хтео да их инкриминишем. Од тада сам живео сам, излазио касно ноћу ради набавки и у краће шетње. Али полиција је почела да трага за “земунцима” и њиховим скровиштима, и ја сам схватио да њих занимају станови у којима “не живи нико”, тј. за које комшије могу да тврде да је празан. Зато сам одлучио да изађем у јавност, да ме комшије виде, тако да свакоме могу рећи да ту живи неки чичица.

• „Изашли” сте као Давид Дабић?

         - Најважније маскирање ми је било да са 112 килограма током рата “спаднем” на свега 80. Уз то, носио сам пошироке мајице, ролке и другу одећу, која ми је тако постала широка, тако да појава није упућивала на мене. Морао сам да говорим екавски, што ми није било тешко. Потом се десило да сам, трагајући за здравим начином исхране, набасао на нека предавања о томе, па сам се некако нехотично укључио у све то. У исто време ми је нестало новца. Тако сам почео да држим предавања и консултације за неке компаније, а ускоро сам почео и да радим као консултант у неколико приватних ординација. Похађао сам и завршио курс из парапсихологије, прво ради знатижеље, али без ентузијазма. Учитељ ми је био један веома необичан човек, који је био веома обдарен, иако о томе није знао много. Он ми је дао име Давид.

• Ухапшени сте 2008. Шта сте тада помислили?

         - Знао сам од самог почетка да је Хаг у то време као разјарени бик. Нема одбране. То је, уосталом, био разлог и што сам се скривао, не толико што би тај бик погодио мене, већ што би био употребљен да погоди и сруши РС, за коју је дата и моја и многе друге, скупље жртве. Још у авиону Владе Србије схватио сам да им ја и нисам нешто нарочито важан, осим као српска парадигма, коју ће васпитно и егземпларно ударити, да се српство, или бар РС и њен народ, никад не опорави. Одмах сам, за кратко време, саставио стратегију: на првом месту је био задатак да не браним себе или само себе, већ “целу српску ствар”, јер ме они и траже због те ствари.

         ОТАЦ МИ ЈЕ РЕКАО: ИДИ НА МЕДИЦИНУ ДА ИЗБЕГНЕШ ЗАТВОР

• ВАШУ професију је, кажете, одредио ваш отац...

         - Када сам “бирао занимање”, отац ми је рекао следеће: “Слушај, знам да ћеш урадити како ти будеш хтео, ми ћемо ти помагати колико можемо, али би нам било најдраже да студираш оно због чега си и отишао у Сарајево” (медицину). Испричао ми је тада како је био и у рату и у затвору, и у обе те ситуације видео је како су пролазили писци, професори, новинари, а како лекари. Лекарима је, без обзира на то што су били осуђени, било много лакше, уважавани су, нису били упућивани на линију у рату, нити су били малтретирани у затвору.

         - „Дакле”, наставио је отац, „ако хоћеш да избегнеш рат и затвор, иди на медицину, а као књижевника те чекају и рат и затвор, а писати можеш и по подне”.

         Док ишчекује другостепену пресуду Трибунала (првом осуђен на 40 година затвора), питамо га - чему се нада?

         - Очекујем да ће суд детаљно размотрити приговоре мог адвокатског тима на пресуду и боље проценити моју улогу у рату деведесетих година у БиХ. Нисам крив, и мислим да сам изнео довољно доказа и да Судско веће донесе такву одлуку.

• Распадом СССР-а и рушењем Берлинског зида, СФРЈ је била осуђена на пропаст. И Европа се данас опет комеша. Како видите сва та гибања?

         - Тада сам већ био уверен да ће у некој гужви и политичким притисцима моћници преуредити Европу, и да ће тако остати бар наредних 50 година. Сад опет очекујем, за 10 до 15 година, неки конгрес за успостављање “новог светског поретка”, јер је и овај модел света дотрајао. Нове снаге су на сцени, и биће конгрес, па без рата или с ратом. Наше генерације треба само да буду тога свесне, и да чувају свој народ, да не нестане на неком од тих конгреса, да претрајава и прескаче препреке које се појављују свакодневно. Али то се не може без стварних представника, посвећених народном добру и спремних на жртву.

• Које околности су, по вашем мишљењу, довеле до разарања СФРЈ, и како оцењујете своју улогу у тим догађајима?

         - Клица распада Југославије постојала је од почетка, у самом семену из кога је изникла. Код свих јужнословенских народа постојале су и пансловенске и југословенске идеје, али, изгледа, с различитим надама и очекивањима. Трагајући за коренима жалосних српско-хрватских односа, лако сам закључио да на то нису утицали ни Карађорђевићи, ни Обреновићи, ни Милошевићи, а најмање Караџићи, јер је основу мржње према Србима поставио Анте Старчевић много раније. Иако од српске мајке, Старчевић је предлагао најбестијалније поступке против Срба, и они су се заиста и десили. Зашто? Откуд толика мржња према ујчевини? Да ли су се тетке потајно бориле за његову душу, па је притом загадиле несхватљивом мржњом? Корени леже у чињеници да је Крајина била аустријска (касније аустроугарска) територија, а никад хрватска!

• Босна се распала на најкрвавији начин...

         - Босна је у средњем веку била српска држава. Кад се овде пецкамо са Хрватима око тога, једини њихов аргуменат је да су неки босански банови и краљеви били католици. Чудна ми чуда! И Немања је рођен као католик, али се определио за Византију. И ко то каже да Срби не могу бити и католици, муслимани, протестанти, Јевреји у верском смислу?

         Босна какву ми знамо формирана је пред неко важно заседање нелегитимне групе прозване АВНОЈ, на иницијативу студената Босанаца који су студирали углавном у Загребу, као Рато Дугоњић и други. У оној Југославији, Босна је била окренута савезној држави и Србији. То се нагло променило након 1962. и, посебно, 1963. године. Касније сам сазнао да је тих година на два партијска пленума доста суженог састава донета одлука да се ради на разарању Југославије. У страху да Босна, као коштица у подељеној брескви, не оде уз Србију, кренуло се у признавање муслимана као посебне етничке групе, а касније и као посебног југословенског народа. Главни посао на успостављању Муслимана са великим М, и БиХ као њихове матичне републике, преузео је Хасан Бркић, иначе зет Милорада Екмечића, ожењен његовом сестром Јованком.

         Убрзо, већ 1967. године, на видело је изашла тајна стратегија муслиманске заједнице. Мухамед Филиповић, шеф Идеолошке комисије ЦК СК БиХ, објавио је есеј “Босански дух у књижевности - што је то?”, у коме је први пут формулисан “босански дух” и Андрић нападнут као највећи злочинац над БиХ!

• Рекли сте да су седамдесете биле преломне године за БиХ...

         - Следиле су године отворенијих притисака на српске интелектуалце, прво на лингвисте, потом на писце, мислиоце, а затим на све што у себи има ичега српског. Ја сам био један од многих који су отишли тада из БиХ. Највише је отишло Срба, али и Хрвата. Начини на које су се обарали на најистакнутије Србе, попут Милана Будимира, балканолога, или на Јову Вуковића, лингвисту, чланове Академије НУБиХ, затим на Новицу Петковића, професора на Филозофском факултету, а од песника највише на Рајка Петровог Нога, јасно су показали да се ту не може живети. За претходних 30 година, до деведесетих, отишло је из Босне око 350.000 Срба и њихових потомака, и нешто Хрвата, али се број становника није смањивао, јер су досељаване Санџаклије и, својом бесправном градњом, запоседале просторе по Сарајеву и мењале структуру становништва на потпуно политички, неприродан начин.

• У то време дружили сте се са Алијом Изетбеговићем?

                ФОРМИРАЊЕ СРЈ КАО ИЗНЕНАЂЕЊЕ

• Дан рођења РС 9. јануар 1992. и данас пали ватре у Босни? 

         - За нас је највеће изненађење представљало формирање СРЈ без договора са нама и без нашег знања. Савезна држава и њени органи су били дужни да нас заштите, јер ми нисмо хтели да напустимо Југославију, али након те њихове одлуке морао сам да предложим народу следећу прихватљиву варијанту.

         - Алија је све радио јавно, његови крајњи циљеви нису били тајна. Он није могао, као комунисти, добити кметску послушност српских кадрова, и у почетку ми се учинило да је Изетбеговић прихватљивији, јер су комунисти били “босански” националисти, с циљем да створе Босну-нацију. Алија је био мој комшија, често смо шетали од града до куће. Његове идеје, клео се, односе се само на муслимане и њихов начин живота. Ја сам мислио: нека живе како хоће. Показало се да је на лукав начин био у праву: спровешће исламизацију муслимана, и кметизацију хришћана... Тако је осамдесетих текао живот у БиХ, на најмање два колосека, или што би Андрић рекао у “Ћуприји”: ноћу и једни и други посматрају Вождове ватре на Паносу са супротним осећањима, а сутрадан се сусрећу у чаршији као да се ништа не дешава, и круже неке празне и безвредне речи, као лажна пара - не вреде ништа, али обављају неку работу. Ово је парафраза, наравно.

•  Како је настао СДС?

         - Ја сам намерно отезао са објављивањем намера да се формира странка, иако су све друге већ биле формиране. Нисам хтео да преуранимо, јер би нас наши заблудели комунисти напали да “забадамо трн у здраву ногу”, што смо одмах очекивали од старијих официра, пре свега пензионера. Али кад су почели да обележавају њихове станове, како би “егзекутори” могли лако да их нађу, и они су почели да питају зашто само Срби немају своју странку. Е, сад је време, рекао сам.

• Многи вас у РС сматрају човеком који је сачувао Српство...

         - Шта је сачувало Србе, да се сви не истурче и не нестану као биће? Без сумње, то су биле вера и култура, сачуване уз гусле и у народној епици. Веру су чувале жене, мајке и баке, а културу јунаци о којима се могло певати уз гусле. Нити би сами јунаци успели, нити би гусле успеле певајући о празним догађајима и непостојећим подвизима. А заједно, сачували су биће српског народа до данашњих дана. Оно биће које наши “пријатељи” са Запада желе да ми променимо. Да променимо српски менталитет! Који део тога менталитета њима смета? Слободарство? Понос и достојанство, које треба да припадају само јакима? Сигурно је да то што треба да уклонимо из свога карактера није из биолошке сфере, која нам је заједничка не само с другим народима, него и са свим живим бићима. То је, дакле, нешто из сфере надградње, нешто високо и танано, нешто што други народи немају - другим речима, нешто што нас чини Србима. То је, по мом мишљењу, амалгам хришћанске, православне етике, сачуван у неговању вере на сиромашким огњиштима и опеване у јуначким, па и у лирским (женским) песмама.

         ПОВИК ИЗ ТАМНИЦЕ

         СВОЈУ комплетну исповест о бурним деведесетим у БиХ и потом, док је био у илегали, Караџић је дао у филму “Повик из зидова тамнице”. Филм је имао премијеру 11. априла у Београду, а у РС ће се приказивати од 11. априла. Аутор филма је Драган Елчић, а продуцент је удружење “Част отаџбине”.

         БИО САМ ЧЕТВРТИ КАНДИДАТ

• КАКО се догодило да ви постанете лидер?

         - Међу собом смо разматрали коме да понудимо вођство. Милорад Екмечић је то одмах одбио и предложио да нађемо некога ко воли да буде власт, јер ће, бранећи себе, бранити и народ од кога му зависи избор. Лоша страна је била у томе што би такав могао чувати власт како су чинили наши комунисти, додворавањима и издајом народних интереса. И неколико других је одмах одбило. Сагласили су се са мојим предлогом да се вођство понуди Ненаду Кецмановићу, или Драгану Калинићу, или обојици, да се формирају два крила - социјалдемократско и народњачко, па да једно води један, а друго други. Но, они нису могли да прихвате, а и Анте Марковић је био привлачнији од нас.