Годинама „хватали чист ваздух“

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛА 11-ГОДИШЊА ПОТРАГА ЗА ПРВИМ ПРЕДСЕДНИКОМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Др Радован Караџић у судници

•  Радован Караџић „виђан“  у свакој мишијој рупи троугла Србија-Црна Гора-Република Српска

•  Његова глава званично је била  уцењена на пет милиона долара, а незванично - на још четири

•  Француска дипломатија, нудила Караџићу  два договора: први - да се преда и да му се суди, да казну издржава у Француској и да изађе на слободу после десет година, а други - да нестане заувек, с тим што би се саопштило да је настрадао у неком ватреном обрачуну

•  За време опште помаме светских специјалаца, обавештајних и дипломатских служби, ловаца на главе и авантуриста, бивши председник Српске се налазио у Београду

​

 ПИШЕ: Марија М. Зарић

   ТРИБУНАЛ је после смрти председника СРЈ Слободана Милошевића 2006. године био пред издисајем. Притисак да се ухвате преостала тројица најтраженијих Срба свакодневно је растао, како је овој накарадној креацији Уједињених нација претио потпуни дебакл и губитак смисла постојања.

   Зато су, с времена на време, услед недостатка опипљивих и конкретних резултата у намери да ухапсе у то време најпознатије српске бегунце - бившег председника Републике Српске Радована Караџића и генерала Ратка Младића - стране обавештајне службе забављале западне медије тобожњим потрагама за њима. Лов на двојац за који се сумњало да се стално кретао у троуглу Србија - Република Српска - Црна Гора, (пре)често је имао комичну црту, и наравно – никакав успех.

   Откако је бивши утемељивач РС 31. јула 1996. издиктирао секретарици посљедње саопштење за јавност: „Ја сам савршено миран. Ја сам невин човјек. Ја сам човјек који вјерује у Бога“, Караџић као да је у земљу пропао.

   Виђан је свугде. У Београду, у Москви, селу Заваит на планини Бакић код Фоче. Ређале су се приче да шета по планини Чагошти, да се дружи са свештеницима манастира Острог у Црној Гори, да тобоже игра јамб у манастиру Свети Никола на Озрену, рецитује поезију у Требињу, митингује у фочанском мотелу „Бриони“, слави крсну славу у Хан-Пијеску. Виђен је и на сахрани мајке, како седи у Гацку и на Ружиним водама, чамује испред сеоске задруге у Челебићима, на граници са Црном Гором ... да би нас све на крају изненадио својим београдским животом испод браде др Драгана Дабића.

   ХОЛБРУК: САД ЈОШ САМО УКЛОНИТИ КАРАЏИЋА

   Али, да кренемо испочетка. Драма најтраженијег европског бегунца, која ће потрајати пуних 13 година, почиње када је амерички мировни Секретар Ричард Холбрук непосредно после потписивања Дејтонског споразума, у ходнику ваздухопловне базе „Рајт Патерсон“ успут, у пролазу, саопштио новинарима: “Сада још треба уклонити Караџића!”

   Откако је на Палама 26. јуна 1996. године потписао и печатом оверио акт којим за председника Републике Српске, односно свог наследника, именује Биљану Плавшић, с тим да она дужност преузме 30. јуна те исте године, а он се обавезује да ће се повући из јавног живота у замену за имунитет, судбину бившег председника Републике Српске отад контролишу Американци.

   Супруга Љиљана и брат Лука упорно су годинама понављали да је Караџић те године постигао договор са Холбруком, према којем му се гарантује да неће бити гоњен уколико напусти политичке функције председника СДС-а и председника Републике. Тајну тог договора, на који се Караџић и данас позива, Холбрук је однео са собом у гроб, а оригинал и све копије нестале су са лица земље, мада се оправдано сумња да су страдале у подметнутом пожару.

   Ипак, од тада се око Караџића стеже обруч. Истог месеца амерички Врховни суд је, на захтев муслиманки из Босне, донео одлуку да је могуће судити Караџићу за ратне злочине и пред америчким судовима. Овај потез америчког правосуђа на тренутак је потпуно дезавуисао разлог постојања Трибунала, али је истовремено постигао и свој циљ. Такво понашање Американаца није била случајност, јер ће се свих година потраге за Караџићем водити иста полемика – да ли је Вашингтон заиста желео да се Караџић појави на суду. Дапаче.

   „И НАТО ВАМ ЈЕ МАЛО!“

   За његово хапшење понуђено је и пет милиона долара, а писано је и да је муслиманска тајна полиција понудила додатна четири. Бивша хашка тужитељка Карла дел Понте, којој је Караџић био „ноћна мора“ и остао неиспуњени сан, тражила је 100 милиона долара и екипу специјалаца, не би ли га пронашла.

   Радило се на три фронта. Западне обавештајне службе наводно су „плеле мрежу“ око њега, њихове дипломатске колеге покушавале су да се „договоре“ са њим, а војници НАТО-а су се “уигравали” и испробавали разне операције хапшења. “За моје хапшење”, рекао је Караџић у тим првим годинама повлачења, “нису довољне снаге НАТО-а које се тренутно налазе у Босни. Њима ће требати много више људи него што их сада имају, јер они сами знају да је моје обезбеђење добро обучено.” Да ли је био у питању блеф, остало је тајна, али порука била јасна.

   Све то је у босанске забити довело разне пустолове, професионалне “ловце на главе”.У лову су се огледали, поред НАТО и америчких „фока“, одреди „Делта“, „Виктор Торн“, „Сегалов тим“, енглески САС, француски и немачки командоси. Ради његовог хапшења, организоване су операције „Амбар стар“, „Гризли“, „Краљев гамбит“, „Змај“, „Песница“, „Нокаут“, обавештајних служби предвођених енглеским МИ6. Тражила га је полиција, домаћи и страни обавештајци, плаћеници, авантуристи, новинари. До 2008. је било могуће видети ловце на главе како се врзмају по шумама и горама широм Србије, Црне Горе и Републике Српске.

   ДВОЈНА ФРАНЦУСКА ПОНУДА

   Почетком априла 1998. СФОР је више пута интезивно трагао за њим, а међународна заједница му постављала ултиматуме. Пропао је, поред осталог, и америчко-француски лов под шифром „Ћилибарска звезда“. Чешки специјалци исте године испали су смешни, када су, по дојави, упали у неку прашку кафану и у њој, уместо Караџића, затекли саветника наше амбасаде. У акцији на Видовдан 1999, у селу Заваит (на пола пута Србиње-Челебићи), такође није био Радован Караџић, али је кобајаги „успешно пресечен ланац кријумчара стоке“. Средином септембра следеће године пропала је и специјална операција пољских јединица „Гром“.

   Године 2001. Французи покушавају да га ухвате у селу близу Фоче, где је Караџић наводно требало да се сретне са својом супругом Љиљаном. То су им дојавила двојица Караџићевих пратилаца. Акција је пропала, јер је дојава била намештаљка.

   Француска дипломатија, која се иначе борила за престиж са Американцима, нудила је Караџићу и два договора. Први - да се преда и да му се суди, да казну издржава у Француској и да изађе на слободу после десет година. Други - да нестане заувек, с тим што би се саопштило да је настрадао у неком ватреном обрачуну. У тренутку када је тај договор био при реализацији, Караџићу је наводно дојављено да му је живот угрожен и све је пало у воду. Има тврдњи да су тај договор минирали Американци, којима није никако одговарало да Караџић иде у Хаг, а све је личило да га траже – а да га не нађу.

   Караџић је непосредно после дочека 2002. „виђен“ између источне и северне Херцеговине, због чега су ту област, у операцији „Кербер“, Сфорови хеликоптери надлетали по читав дан, а у Босну су тада стигле и специјалне америчке јединице. Касније су стидљиво признали да им је, ипак, измакао, а београдску штампу су преплавили наслови: “Ухватили чист ваздух“.

   МУЧЕЊЕ ПОРОДИЦЕ СТАРОВЛАХ

   Легенде које су покретале ове сулуде акције, ишле су толико далеко да се препричава како је прерушени Караџић некадашњег комшију у по бела дана посетио у фирми у центру Сарајева,  где је, неопажен, присуствовао и промоцији својих књига. У априлу 2004.године, тајним службама Сфора познато је да се Караџић крије на Палама у кући свештеника Старовлаха. Војна операција је изведена спектакуларно и брутално, а свештеник Старовлах и његов син су осакаћени од батина, кућа је демолирана, мештани престрављени, али од хапшења ни тог пута није било ништа.

   Крајем те године западне обавештајне службе и војни штабови одлучили су да промене тактику. Започињу јурњаву за његовим јатацима и истерују их “на суво”. Дејвид Лики, командант Еуфора, изјавио је да Караџић на своје скривање и обезбеђење “троши десетине милиона марака које је опљачкао док је био на власти”. Било је тврдњи да Караџића чува неколико стотина “верних специјалаца”, да је мозак његовог обезбеђења његов ратни друг генерал Толимир, да га штити мрежа јатака у којој су и православни калуђери и попови.

   У тим годинама, међутим, како се показало, Караџић није био ни у планинама, ни у пећинама и усамљеним манастирима. И поред веома упечатљивог сведочења острошког монаха да су Младић и Караџић безбрижно прославили Божић у манастиру Острог. Овај свештеник, наиме, изјавио је да су тобоже одржали састанак са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем Радовићем и у то време потпредседником СРС Томиславом Николићем.

   „ТУ ЈЕ ЊЕГОВО КРАЉЕВСТВО“

   На Бадњи дан обојица су била одевена у црквену одећу и имали су дуге браде. Они, тако одевени, верујте ми, иду широм Балкана пролазећи поред свих могућих војних и полицијских контрола - објавиле су новине монахове речи.

   Објављивани су и обавештајни подаци да се креће у колони од три аута, најчешће у „лади ниви“ и црном „аудију“ или џипу. Прерушен у православног свештеника, кружиле су приче, успео је и да прође кроз федерални део Трнова. Наводно, исти трик искористио је идући и од Гацка ка Требињу. У Требињу је иначе на гробу српског песника Јована Дучића - испред цркве Нова Грачаница - сваке године неко полагао венац са потписима Караџића и Младића.

   Репортерка лондонског ”Гардијана” Меги О’Кејн га је ”открила” у региону Фоче, Вишеграда, Чајнича и Рудог.

   „Ту је његово краљевство. Није реткост видети га како на потезу између Рудог, Фоче и Чајнича, пројезди у својој старој наранџастој ”застави”, или понекад у војном џипу - написала је, откривајући да се Караџић у планинама поменутог региона малтене и не крије и  да му ”уточиште пружа Српска православна црква, као што је то некада чинила Католичка црква са нацистичким бегунцима у Јужној Америци.”

   МАМАЦ ЗА „ИНСАЈДЕР“

   Те 2005. је и екипа емисије „Инсајдер“ са ТВ Б92, предвођена новинарком Бранкицом Станковић, покушала у Кучеву да ухапси Караџића. Новинарка није ни на тренутак помислила да је у питању смицалица екипе емисије „Немогућа мисија“ ТВ Пинка у којој су јој момци ријалити шоуа „напаковали“ да су пронашли недалеко од Пожаревца човека који невероватно личи на Радована Караџића и „понудили“ колегама - искусним и познатим новинарима са Б92 - интервју с њим. Новинарка Б92 је одмах алармирала полицију и БИА, вероватно да би уместо интервјуа са Караџићем, добила ексклузивне снимке хапшења.

   НАТО је и даље притискао породицу Караџић. Жена и деца на Палама, мајка и брат у Никшићу, били су на мети претњи, преметачина и хапшења. Одузимали су им документе, компјутере, блокирали рачуне.

   „У НАДИ ДА СИ ЖИВ...“

   У јулу 2005, супруга Љиљана Зелен-Караџић затражила је од Радована да се преда:

   „Ово је порука мом супругу Радовану Караџићу“,говорила је у камеру АП. “Морам да ти се обратим овим путем, јер други начин не постоји. Наша породица је под сталним притиском са свих страна, угрожени смо и животно и егзистенцијално. Живимо у атмосфери сталне бриге, бола и патње. Зато сам између лојалности према теби и деци и унуцима, морала да изаберем и - изабрала сам. Болно ми је и тешко да те замолим, а ипак те молим свим својим срцем и душом, да се предаш. То ће бити жртвовање за нас, за нашу породицу.У нади да си жив и да одлучујеш својом вољом, молим те да донесеш одлуку и учиниш то ради нас. Из све своје беспомоћности, све своје немоћи, једино што могу да учиним јесте то - ја те молим.” Позив на предају поновила је још једном, две године касније, али одговора није било.

   Више пута се причало и да се скрива у неком од манастира на Светој гори, у Грчкој, а годину дана пре хапшења, у марту месецу, настала је општа међународна пометња када је неки Американац, дојавио да је у холу хотела у Панама Ситију, видео мушкарца за којег верује да је Караџић. Панамске власти обавестиле су ФБИ, а „Караџић“ је приведен на испитивање.   Испоставило се да је несрећни човек у ствари Канађанин, српског порекла, што се видело из његових докумената...