Велике старе галаксије имају релативно мало звезда
ГРУПА АСТРОФИЗИЧАРА ПОД РУКОВОДСТВОМ МИШЕЛА КАПЕЛАРИЈА
СА ОКСФОРДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА ПРОУЧИЛА 260 НАЈБЛИЖИХ ГАЛАКСИЈА
- Млади „звездани мегаполиси“ нешто су богатији звездама-гигантима
- Велики део галактичке масе чине наранџасти и црвени патуљци са пригушеним светлошћу
ОДНОС броја великих и малих звезда у галаксијама, што је такозвана почетна функција масе, није константан како се раније сматрало.
Утврђено је да старе велике галаксије садрже релативно мали број звезда, а да су млади „звездани мегаполиси“ нешто богатији звездама-гигантима, утврдили су астрономи под руководством Мишела Капеларија са Оксфордског универзитета у Великој Британији и објавили у часопису Nature.
Однос масе и сјаја било које галаксије директно је повезан са „демографијом“ њеног звезданог становништва. По правилу, основни извор светла у „звезданим мегаполисима“ долази од посебно великих и сјајних плавих гиганата, док велики део галактичке масе чине наранџасти и црвени патуљци са пригушеним светлошћу. Тај однос – „почетна функција масе“ на језику астрофизике – остаје приближно једнак за нашу галаксију и њене посебне целине због чега многи научници сматрају ово сталном величином за све „звездане мегаполисе“
Група астрофизичара под руководством Капеларија израчунала је тај однос за 260 најближих галаксија које су у далекој прошлости настале у космосу. Сви ти „звездани мегаполиси“ припадају класи елиптичких који су од нас удаљени најмање 136 милиона светлосних година.
Нешто раније су Капелари и његове колеге изучиле својства „објеката“ који су их интересовали у оквиру програма истраживања старих галаксија ATLAS-3D које Оксфордски универзит врши од 2011. године. Научници су прогнозирали спектар, осветљеност и друге астрофизичке карактеристике „звезданих мегаполиса“ уз помоћ интегралног спектографа SAURON који је био инсталиран на телескопу „Вилијем Гершел“ у саставу опсерваторије на Канарским острвима у месту Ла Палма.
Астрономи су изучили спектар посебних група звезда, одредили брзину њиховог кретања и на основу тога израчунали масу звезда. Затим су упоредили масу сваке појединаче звезде и њене оријентационе масе што је помогло да се одреди да ли је ова или она звезда патуљак, главна звезда или гигант.
Израчунавши број звезда сваког типа у изученим галаксијама, научници израчунали њихов однос. И, били су изненађени открићем да се средњи показатељ елиптичких галаксија много разликовао од односа малих и великих звезда које су карактеристичне за Млечни пут и његове најближе суседе.
Ти прорачуни су, наиме, показали да је у првобитним елипсоидним галаксијама било мање великих и светлих звезда, док је патуљака и малих звезда у њима било много више у поређењу са Млечним путем.
Капелари и његове колеге су посумњали у добијене резултате и проверили да им се нису поткрале грешке, користећи различите методе израчунавања масе и мењајући претпостављено учешће тамне материје у хало-прстенима од тамне материје која окружује видљиви део свих галаксија. Без обзира на све напоре научника, пропорција звезда у првобитним галаксијама није постала „нормална“.
„Наше истраживање је показало да представа о устаљеном односу маса звезда у свим галаксијама, у шта се верује да је тако у практично свим областима галактичке астрофизике и космологије, не одговара стварности. Неопходна је серија нових теоријских и практичних истраживања која би омогућила да се схвати зашто постоје варијације у почетној функцији масе које смо открили“ - закључују аутори чланка.
