Унутар суперпроводника постоје брзине упоредиве са кретањем Земље око Сунца

ЧАК 60 ПУТА СУ ВЕЋЕ ОД БРЗИНЕ ЗВУКА  И ДОСТИЖУ 70.000 КИЛОМЕТАРА НА САТ

• „Догађања” унутар суперпроводника успео да сними израелски научник Лиор Ембон са Вајцмановог института. Он и његов тим за снимање су користили „филм” од олова охлађен безмало до апсолутне нуле. На тим температурама само олово постаје суперпроводник
• Физичари уверени да се „квантне структуре” могу кретати још брже ако суперпроводници буду још више охлађени, а у њима повећан напон

          НАУЧНИЦИ су по први пут успели да фотографишу шта се догађа унутар суперпроводника.

          Једнако је важно што су притом открили да у њима постоји кретање брзином од око 70.000 километара на сат!

          А то је већа брзина од оне коју могу да развију св е космичке сонде и природни објекти на Земљи.

          Лиор Ембон са Вајцмановог института у Израелу тим поводом је рекао научном часопису Nature Communications:

          „Наше откриће може бити од пресудне важности за креирање електронике суперпроводника будућности и за трагање за новим теоријским и експериманталним проблемима и могућностима повезаним са још неизученом сфером електромагнетних поља и токова екстрависоких енергија”.

          Сви суперпроводници имају необично својство: „не воле” магнетно поље и теже да га „избаце напоље” ако су са њим у додиру. Уколико снага магнета пређе одређену величину – суперпроводници нагло губе своја суперсвојства и постају „обични материјали”.

          Физичари ово називају „Мејснеровим ефектом” и тврде да постоје суперпроводници који уопште на подносе близину магнетних поља, али да поостоје и они у које може продирати на мање „дубине” на тачкама у којима се концентришу својства суперпроводника и стандардна.

          Овај феномен је још 1957. године открио совјетски физичар Алексеј Абрикосов.

          Сама продирања праве `магнетне рупице`, прстенасте електричне струје које се у науци данас називају „вихоровима Абрикосова”. А ти „вихорови” имају квантну природу и научници настоје да их искористе за прављење квантних компјутера.

          Ембон и његове колеге су снимили управо те `вихорове` унутар суперпроводника под моћним напоном и утврдили да имају веома необична својства која доводе у сумњу све теорије о понашању квантних структура.

          Ембонов тим је – да би направио своје сензационалне снимке – конструисао је суперосетљиви сензор магнетног поља који је био у стању да региструје и `види` извор магнетних поља величине 50 нанометара и да реагује на чак и најмања померања унутар њих.

          За снимање су користили „филм” од олова охлађен безмало до апсолутне нуле. На тим температурама само олово постаје суперпроводник...

          А снимили су кретање поменутих „рупица” чија је брзина 60 пута већа од брзине звука и упоредива је са брзином којом се Земља креће око Сунца.

          Те „рупице” су десетине пута брже од атома у молекулама Земљине атмосфере, као и од супербрзе америчке сонде New Horizons.

          Ембонов тим је са чуђењем утврдио и да се „рупице” крећу 50 пота брже него сама струја унутар истог суперпроводника.

          Физика засад нема никакво објашњење за ту разолику у брзини.

          Ембон је уверен да се исте „квантне структуре” могу кретати још брже ако суперпроводници буду још више охлађени, а у њима повећан напон.