Срце питона може људима помоћи да дуже и здравије живе

Откриће које ће обрадовати многе болеснике

• Масне киселине које стимулишу раст срца бурманског питона после огромног «доручка» могу да помогну људима да ојачају своје срце и лече болести кардиоваскуарног система, утврдили амерички биолози под руководством Лесли Лајнванд
• Експерименти показали да се првог дана по пријему хране концентрација основних компоненти масти – триглицерида – у крви рептила повећала 52 пута, а незасићених масних киселина – три пута. Таква концентрација масти у крви сваког сисара изазвала би смрт због претераног замашћења срца. Али, срце змије није било оптерећено таложењем масти чак ни неколико дана после «ручка»

        МАСНЕ киселине које стимулишу раст срца бурманског питона после огромног «доручка» могу да помогну људима да ојачају своје срце и лече болести кардиоваскуарног система, пишу амерички биолози у чланку који преноси часопис Science.

        Група научника под руководством са универзитета државе Колорадо установила је да срце бурманских питона може да нарасте готово један и по пут веће након добре гозбе захваљујући накупљању неких масних киселина и проверила њихово дејство на ћелијама сисара.

        Бурмански питони (Python molurus) могу дуго да живе без узимања хране, они лако прождиру и варе животиње чија је маса једнака њиховој. Крајем ХХ века научници су приметили да се срце овог рептила увећа и до 40 одсто своје масе после обилне гозбе, што по свему судећи помаже питону да превари плен чији габарити неретко премашују саму змију.

        Лајнванд и њене колеге су купили неколико младих питона и сместили их у кавезе без хране и воде. Након месец дана научници су измерили димензије срца и изучили његову унутрашњу структуру, након чега су рептиле нахранили великим порцијама меса пацова. Количина сваке порције је износила приближно четвртину тежине рептила. Сваког наредног дана научници су уклањали неколико примерака из популације, препарирали их и узимали крв на анализу.

        Као што се и претпостављало, срце змија је расло у рекордном темпу и достизало максималне димензије сваког трећег дана после «ручка». Извор увећања масе је била хипертрофија срчаног мишића – повећање индивидуалних димензија ћелија мишића. То је потврђено тиме што се густина нуклеуса миоцита – ћелија мишића – у срчаном ткиву знатно смањила после пријема хране.

        Првог дана по пријему хране концентрација основних компоненти масти – триглицерида – у крви рептила се повећала  52 пута, а незасићених масних киселина – три пута. Аутори чланка истичу да би таква концентрација масти у крви сваког сисара изазвала смрт због претераног замашћења срца. Али, срце змије није било оптерећено таложењем масти чак ни неколико дана после «ручка».

        Зато су извршили анализу хемијског састава плазме и изоловали неколикко незасићених масних киселина – миристинску (CH₃(CH₂)₁₂COOH), палмитилеинску (С15Н29СOOH), и палмитинску (CH₃(CH₂)₁₄COOH ). А то су биле киселине које су натерале миоците да се увећају.

        Плазма гладних питона са малим додатком ових материја, финкционисала је исто тако као и плазма крви без фибриногена из крви ситих питона. Блокада рецептора CD36 који се регулишу молекулама незасићених масних киселина, учинила је ћелије неосетљивима на «масне» плазме.

        На тај начин ћелије срца користе те молекуле као сигнал и извор хране за своје увећање. Захваљујући дотоку незасићених масних киселина, миоцити су «одгајили» додатне «ловце» - рецепторе за молекуле масти и синтетизирали велику количину транспортних молекула који преносе масти у митохондрије – «енергетске станице» ћелија.

        Затим су биолози проверили како ће утицати плазма питона на ћелије срца обичних лабораторијских мишева. Научници су одгајили неколико култура миоцита које су претходно извукли из срца новороћених глодара и убацили у храњиви раствор малу количину плазме.

        Након неклолико дана глодари су се повећали и почели да производе приближно исте материје као и миоцити питона. Истраживачи нису приметили знаке гојења и других патологија које обично настају код сисара код повећаног нивоа масти у крви.

        Аутори чланка претпостављају да њихово откриће помоћи у производњи лека за лечење болести срца и побољшати наше схватање зашто неки спортисти мирно живе са хипертрофираним срцем до дубоке старости док други пате од кардиоваскуларних болести у зрелој и поодмаклој доби.