Научници помишљају да гљиве можда имају разум

ОДНЕДАВНО ИХ НАУЧНИЦИ СМАТРАЈУ СИМБИОЗОМ БИЉАКА И ЖИВОТИЊА, А ЊИХОВ „КОРЕН” - ПРАУЗОРОМ ИНТЕРНЕТА

Physarumpolycephalum гљива у природи

• Све паучинасте нити мицелијума („корена” гљива под земљом) међусобно су независне и ако једна од њих из неког разлога нестане на њеном месту одмах се појављује нова. Научници су успели да докажу да разни делови гљиварника међусобно могу да размењују информације
• Јапански биолог и физичар Тошијуки Никагаки организовао је занимљив оглед. Поред једног улаза у лавиринт помоћу којег се проверава памћење и интелигенција лабораторијских пацова - ставио је жуту плесниву гљиву, а код излаза – коцку шећера
• Гљива Physarumpolycephalum (њен научни назив) прецизно вођена мирисом „слатког” - одмах је пустила нити у потрагу за храном. На свим огранцима лавиринта нити су се раздвајале. Чим је нека од њих доспевала у слепу улицу, окретала се и даље без грешке следила „маршруту” успешнијег изданка. Предвече истог дана печурка је стигла до шећера
• У следећој фази експеримента, узео је изданак Physarumpolycephalum (оне исте коју је користио у претходном огледу) и ставио код улаза у идентичан лавиринт. Поред излаза ставио је шећер. Овога пута гљива је испустила само две нити: једна је моментално нашла прави пут до посластице, а друга се подигла на „плафон” лавиринта и директно стигла до шећера!
• Али, још увек не знамо зашто неке гљиве изаберу место поред пања, друге расту само у мочвари. Такође је још увек загонетка зашто у оквиру истог мицелијума гљива може да израсте на површини за два дана или за двадесет година

         ШТА су то печурке и остале гљиве? Оне комбинују својства биљака и животиња, инсекте претварају у „зомбије” и делују на мозак човека. Без гљива не може да постоји већина еколошких система у свету. А неки научници сматрају да ти организми имају разум. Али, да ли је то тако у стварности?

         Гљиве су биле међу првим живим организмима који су се појавили на нашој планети. Преживеле све катаклизме Земље и успеле да опстану у условима екстремних температура и радијације.

         Гљиве не припадају ни биљкама ни животињама, али поседују својства и једних и других. Наука још увек није до краја проучила те организме, а многи научници сматрају да гљиве поседују разум –другачије се неке карактеристике њиховог „понашања” не могу објаснити.

         Крајем XX века научници су издвојили гљиве у посебно царство (пре тога су убрајане у биљке).

Невидљиви свет

         Симпатични вргањ и палчац са живим шеширићима само су врх „леденог брега”. Испод земље је читав гљиварник (научно – мицелијум) – густа мрежа танких нити која може да се простире на растојања до 35 километара. Управо она и чини основни организам печурака, док је изданак који се налази на површини потребан само за распростирање спора.

         Све паучинасте нити мицелијума међусобно су независне и ако једна од њих из неког разлога нестане на њеном месту одмах се појављује нова. Научници су успели да докажу да разни делови гљиварника међусобно могу да размењују информације.

         Ипак, најчудније је то што спољашњи изглед мицелијума у потпуности одговара графичком приказу мреже Интернета.

        
          Приближан графички приказ веза између мрежа Интернета. Приказане су само везе између сервера.

         Познати миколог Пол Стемец (микологија – наука која проучава печурке) изнео је смелу претпоставку да је „основни модел интернета постојао у свим временима само што се крио испод земље”.       

Постоји ли колективни разум?

         Током 90.-их година прошлог века идеја о колективном разуму гљива све више је изазивала интересовање научника. Десет година касније, 2000., изведени су експерименти чији је резултат потресао научне кругове.

         Јапански биолог и физичар Тошијуки Никагаки организовао је серију занимљивих огледа.

         Узео је лавиринт помоћу којег се проверава памћење и интелигенција лабораторијских пацова и поред једног улаза ставио жуту плесниву гљиву, а код излаза – коцку шећера.

         Гљива Physarumpolycephalum (научни назив) прецизно вођена мирисом „слатког” - одмах је пустила нити у потрагу за храном. На свим огранцима лавиринта нити су се раздвајале. Чим је нека од њих доспевала у слепу улицу, окретала се и даље без грешке следила „маршруту” успешнијег изданка. Предвече истог дана печурка је стигла до шећера.

         У следећој фази експеримента научник је узео изданак Physarumpolycephalum (оне исте коју је користио у претходном огледу) и ставио је код улаза у идентичан лавиринт. Поред излаза ставио је шећер. Овога пута гљива је испустила само две нити: једна је моментално нашла прави пут до посластице, а друга се подигла на „плафон” лавиринта и директно стигла до шећера!

         У свом трећем експерименту, Никагаки ставио је печурку на карту Јапана, на место где је био означен Токио, а даље је поређао комадиће намирница на тачке које су одговарале основним градовима у земљи.

         Оно што се затим десило ничим се није могло објаснити: када је гљива пустила нити према храни њена мрежа је практично са стопроцентном прецизношћу поновила карту железничких пруга Јапана! Односно, тај неиспитани организам је за неколико сати урадио онај исти посао којим су се деценијама бавили професионални инжењери за изградњу путева!

У власти печурака

          Научници су приметили да мрави из породице Megaloponerafoetens понекад бирају веома чудну судбину: пењу се на врх дрвета и буквално разбијају главу о његову кору.

         Колико год да је чудно, гљиве су узрок таквог масовног суицида, конкретно Ophiocordycepsunilateralis - гљива коју су научници назвали „зомби”.

         Заједно са храном њене честице доспевају у пробавни систем мрава и буквално освајају његов мозак. Мрав креће на дуг пут (он обично не савлада такво растојање) да би нашао одређену биљку заједно са одређеним нивоом влаге. Тамо се овај инсект пење на лист који се по правилу налази на висини од 30 до 50 сантиметара од земље и умире исцрпљен од дугог пута и глади. Након две недеље из његове главе појављује се гљива која распростире своје споре.

          Гљива Ophiocordycepsкоја израста из главе зомбираног мрког мрава Camponotus.  

         Познато је да постоје гљиве које могу да утичу и на људски мозак. Оне могу да изазову аудиторне и визуелне халуцинације, панику, очајање и страх. 

Ми о њима мало знамо, а оне поседују

знања која су нама недоступна

         Према процени научника, на нашој планети постоји неколико милиона врста гљива од којих је већи део мало или уопште није проучен.

         Још увек не знамо зашто неке гљиве изаберу место поред пања, друге расту само у мочвари. Такође је још увек загонетка зашто у оквиру истог мицелијума гљива може да израсте на површини за два дана или за двадесет година.

         Није познат ни узрок настајања „”вилинских кругова” – тако се у Старој Русији називао опсег по чијој линији су увек расле гљиве истог мицелијума.

         

          У неким областима ови организми поседују веће „технологије” од нас. На пример, након боравка у шумама Амазоније два биолога са Јејлског универзитета  открила су гљиве које могу да разлажу пластику.

         Један од тих научника покушао је да Pestalotiopsismicrospora гаји у пластичној чаши - док је гљива није појела. И то упркос чињеници да човечанство још увек није открило технологије које могу остварити еколошки чисту примену пластике!

         Постоје и друге гљиве: неке се хране искључиво продуктима који су контаминирани радијацијом, а неке се размножавају и живе у космосу где нема атмосфере нити ишта живо…

Без њих ми немамо куд

         У уређењу наше природе гљивама је намењена кључна улога: управо оне се баве разлагањем биомасе (мртвих биљака и животиња) и њиховом прерадом у обично тле. Гљиве улазе у симбиозу са већином познатих биљака: на пример, бреза и вргањ једноставно не могу да постоје одвојено једно од другог.

         Човек користи гљиве у разне сврхе, почев од примене у исхрани и завршавајући са медицином. Али, истовремено управо ти организми најчешће изазивају болести у нашем телу. Да ли је могуће да нису људи, него гљиве власници природе? 

         Превела

       Ксенија Трајковић