Научници крећу у узгајање органа за трансплантацију људима у овцама и свињама

ВЕЋ НА СТАРТУ СЕ ОТВОРИЛО ПИТАЊЕ: НИЈЕ ЛИ ТО КОРАК КОЈИМ СЕ ИДЕ ПРЕДАЛЕКО?

• Контроверзна техника подразумева прављење такозваних „химера”, односно мешавина људи и животиња. Успостављено је приближно 20 успешних гестација у свињама и овцама током прошле године, али су све превремено прекинуте
• Стварање овакве фузије између врста захтева како употребу матичних ћелија, тако и технологија за генетски инжењеринг. У обе ове области је последњих година остварен значајан напредак. Научници прво врше измене у ДНК ћелија овце или свиње тако да ембриону недостају одређени органи или ткива. Овакве јединке обично не би преживеле, али се показало да је могуће да им се помогне додавањем нормалних ћелија из другог ембриона, које „попуњавају рупе”

        У СВЕТУ је несташица органа за трансплантацију, али владе појединих земаља и научници не седе скрштених руку.

        Разматрају се кораци за подстицање донација, а различите лабораторије раде на креирању органа од матичних ћелија и у томе успевају.

        Међутим, да ли је узгајање људских органа у животињама корак предалеко?

        Управо ово је постала тема расправе након што је MIT Technology Review објавио да најмање три групе у САД раде на томе.

        Контроверзна техника подразумева прављење такозваних „химера”, односно мешавина људи и животиња. Иако рад тек треба да буде објављен, подаци скупљени од стране научника MIT сугеришу да је успостављено приближно 20 успешних гестација у свињама и овцама прошле године, али су све превремено прекинуте.

        У раду који је представљен прошлог новембра у просторијама Националног института за здравље у Мериленду, научници су представили јавности колико је њихово истраживање напредовало. На пример, једна група са Универзитета у Минесоти је успешно искористила људске ћелије у лечењу поремећаја ока код два месеца старог фетуса свиње.

        Стварање овакве фузије између врста захтева како употребу матичних ћелија, тако и технологија за генетски инжењеринг.

        У обе ове области је последњих година остварен значајан напредак. Научници прво врше измене у ДНК ћелија овце или свиње тако да ембриону недостају одређени органи или ткива. Овакве јединке обично не би преживеле, али се показало да је могуће да им се помогне додавањем нормалних ћелија из другог ембриона, које „попуњавају рупе”.

        Правећи огроман корак даље, научници затим замењују те додатне ћелије људским матичним ћелијама и „усађују” ове ембрионе у животиње, на тај начин правећи хибриде који би потенцијално могли бити извор органа за трансплантацију.

        Иако сте сада можда у глави створили слику свиња које ходају на две ноге или оваца са људским шакама, Хиромицу Накаучи, научник са Стенфорда, тврди да оваква „ембрионална комплементација” доводи до стварања фетуса са релативно малим бројем људских ћелија.

        „Уколико говоримо о 0,5% људских ћелија, изузетно је мало вероватно да ћемо добити размишљајуће свиње или стојеће овце”, рекао је Накаучи MIT-у. „Али, ако је у питању 40 процената, онда бисмо морали да урадимо нешто поводом тога”.

        Научници већ додају људске гене свињској ДНК како би учинили органе животиња компатибилнијим за трансплантацију, међутим поменуте технике одлазе знатно даље. Стога и не чуди што су се распламсале расправе о етичности овакве ситуације.

        Неки њихови учесници су изразили забринутост због овакве „хуманизације животиња”, поготово када су у питању ефекти који утичу на њихове когнитивне способности. Међутим, још увек не знамо да ли би такве животиње уопште биле способне за живот, нити удео људских ћелија, пошто су оваква истраживања дозвољена једино уколико се трудноће прекину у раној фази.

        Дакле, истраживања се тренутно користе само како би се оптимизовале технике и испитале могућности.

        У сваком случају, не очекујте да овакви експерименти постану уобичајени. Национални институти за здравље, највећи светски финансијер медицинских истраживања, неће издати дозволу за било каква слична истраживања, иако се то може променити када групе финансиране из других извора доставе више резултата.

        Све у свему, будући да је цео свет суочен са несташицом органа за трансплантацију, овакве експерименталне технике заслужују да барем буду узете у разматрање, јер би се аутоматско одбијање сваког финансирања могло показати кратковидим када се има у виду да су ова истраживања у раној фази и да утицај на животиње чак још није ни процењен.