„Лука“ - предак свих живих организама - живео је у топлој води без кисеоника богатој минералима
НАУЧНИЦИ ВЕРУЈУ ДА ЖИВОТ НИЈЕ НАСТАО У ОКЕАНИМА ВЕЋ У ГЕЈЗИРИМА И ВУЛКАНСКИМ ЈЕЗЕРИМА
- Вилијам Мартин са Диселдорфског универзитета (Немачка) и његове колеге тврде да су успели да пронађу трагове који указују да је први организам на Земљи, који су научници назвали „Лука“ (Last Universal Common Ancestor - последњи заједнички предак), живео у вулканским гејзирима или језерима
- Анализирали су више од шест милиона и 286 хиљада фамилија гена, од којих је само 355 фамилија испуњавало све критеријуме „вертикалности“. Анализа им је помогла да издвоје оне карактеристике које је имао „Лука“ и да схвате где је он могао да обитава пре 3,5-3,3 милијарде година, када се, како се претпоставља, појавио живот на Земљи
АНАЛИЗА најстаријих гена у геномима свих живих створења показала је да је такозвани „Лука“ - заједнички предак свих данас постојећих организама - живео у топлој води без кисеоника богатој минералима вероватно у врућим гејзирима или вулканским језерима, наводи се у чланку објављеном у часопису Nature Microbiology.
У последње време све већи број еволуциониста-биолога долази на мисао да живот на Земљи можда није настао у океанима, већ на копну, у језерима и поред отвора гејзира и вулкана. У корист тога говори чињеница да на копну постоји низ критички важних елемената, укључујући молибден, бор и азот, којих је било изузетно мало у „чорби“ првобитног океана.
До тог закључка постепено долазе и генетичари - Вилијам Мартин са Диселдорфског универзитета (Немачка) и његове колеге тврде да су успели да пронађу трагове који указују да је први организам на Земљи, који су научници назвали „Лука“ (Last Universal Common Ancestor - последњи заједнички предак), живео у вулканским гејзирима или језерима.
Како објашњавају научници, главни проблем приликом „рестаурације“ изгледа биолошког Луке састоји се у томе што микроби размењују гене не само „вертикално“, преносећи их свом потомству, већ и „хоризонтално“, размењујући делове ДНК или чак целе хромозоме с другим врстама и родовима бактерија и археја.
Због тога се најраспрострањенији гени не могу користити, као у случају са вишећелијским створењима, као најстарије и заједничке црте организма. Они су, сасвим могуће, могли да се прошире међу микробима недавно услед хоризонталне размене ДНК и изумирања оних подврста бактерија и археја које нису добиле те гене.
Мартин и његове колеге су решиле тај проблем на веома једноставан начин - они су укључили у своју анализу само оне гене који су се проширили само вертикално (на пример, било је потребно да буду присутни у геномима најмање две врсте бактерија и археја).
Научници су укупно анализирали више од шест милиона и 286 хиљада фамилија гена, од којих је само 355 фамилија испуњавало све критеријуме „вертикалности“. Њихова анализа је помогла научницима да издвоје оне карактеристике које је имао „Лука“ и да схвате где је он могао да обитава пре 3,5-3,3 милијарде година, када се, како се претпоставља, појавио живот на Земљи.
Како признају генетичари, то није захтевало посебне напоре - те три стотине фамилија гена нису биле случајни скуп „делова“ ДНК с различитим функцијама, већ сасвим конкретан скуп „инструкција за преживљавање“ у једној те истој средини и инструмент за налажење исте врсте хране.
Тако је „Лука“, судећи по присуству беланчевина потребних за живот у врућој средини у његовом геному, обитавао унутар геотермалних извора или вулканских језера, потпуно лишених кисеоника, и добијао је енергију њеним извлачењем из разлике у концентрацији различитих јона, а такође се хранио водоником и угљен-диоксидом.
Значи ли то да је живот на Земљи настао у водама гејзира и вулканских језера? Највероватније да, међутим, научници допуштају могућност да су „Лукини“ преци, који су настали од неживих „циглица“ живота, могли да обитавају у другој средини и да се преселе близу вулкана касније, услед утицаја средине или конкуренције с њиховим изумрлим савременицима, који, за разлику од „Луке“, можда нису преживели до нашег времена.
