Кембриџ: Конструисан најамањи мотор на свету – покретаће нано-роботе

ПО ЈЕДИНИЦИ СОПСТВЕНЕ ТЕЖИНЕ – 100 ПУТА ЈЕ ЈАЧИ ОД НАЈМОЋНИЈИХ ПОЗНАТИ МОТОРА

• Чине га нано-честице од злата. Свака има пречник од само 0,06 микрона, што је приближно хиљадити део ширине длаке из човекове косе
• На челу тима научника који је радио на нано-мотору био је професор Џереми БОМБЕРГкоји објашњава: „Наш мотор је у стању да нано-роботима обезбеди потребну снагу. Попут правих мрава, он има – за своју мајушну тежину – снагу за респект...    Сада је пред нама да решимо: како контролисати мотор, односно – како њиме управљати”

         НАУЧНИЦИ са Кембриџског универзитета направили су најмањи мотор на свету који ће – како тврде – покретати нанороботе, укључујући и оне који ће бити, из медицинских разлога, убацивани и у људско тело.

         Како пише Financial Times, прототип мотора  назван је Ant (што је скраћеница од енглеског actuating nano-transducer). И тврди: да тај мотор – по јединици сопствене тежине – „има покретачку снагу која је сто пута већа него код свих данас постојећих мотора”.

         На челу тима научника који је радио на нано-мотору био је професор Џереми Бомберг који објашњава:

         „Већ годинама се говори о појави нано-робота, али се они нису појављивали зато што за њих није било мотора који би их покретали унутар течности. То „пливање” није лако јер је сила привлачења међу молекулима веома велика. Наш мотор је у стању да нано-роботима обезбеди потребну снагу. Попут правих мрава, он има – за своју мајушну тежину – снагу за респект”.

         Бомберг и његове колеге објавили су резултате својих истраживања и рада на самом мотору у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences. Притом су нагласили: „Сада је пред нама да решимо: како контролисати мотор, односно – како њиме управљати.

         Тренутно, њихов нано-мотор се покреће пре физичким него ли хемијским реакцијама.

         Садржи нано-честице од злата. Свака има пречник од само 0,06 микрона, што је приближно хиљадити део ширине длаке из човекове косе.

         Британци су те честице положили у воду помешану са желатинастим полимером pNIPAM.

         Када су температуру тог раствора подизали изнад 32 степена Целзијуса – златне честице су се „сљубљивале” са полимером због међумолекуларног привлачења. Када је температура падала испод 32 степена – плимер је нагло „упијао” воду и ширио се, а златне честице су се муњевито удаљавале – попут опруга.

         Један из Бомберговог тима – Тао Динг – о томе је рекао:

         „То је било налик на експлозију. Зато се начин рада нашег нано-мотора може сматрати функционисањем неке врсте нано-опруге”.

         Бомберг и његови сарадници за контролисање температуре, односно – за управљање њоме, користили су ласере, али наглашавају да је то могуће „и на друге начине”.

         Посебно наглашавају да ће „полазну температуру” баждарити највероватније на 37 степени, што би било блиско стандардној температури људског тела.

         „Наш концепт може бити база – наглашава Бомберг – за огроман број модуса за његову примену”.