Хоће ли људи ускоро бити у стању да праве роботе који ће имати свест?

ПРЕЂЕН НЕМАЛИ ПУТ У „ДЕШИФРОВАЊУ” – ШТА ЈЕ ЗАИСТА КЛИНИЧКА СМРТ (КРАЈ)

• Ебн АЛЕКСАНДЕР у својој књизи „Proof of Heaven” овако описује своје лично искуство доживљаја блиске смрти: У почетку сам био затворен у неком мрачном простору, који подсећа на нешто налик на мутну, прљаву, желатинасту масу испуњену „необичним њушкама некаквих животиња”. Онда јенекаква непозната сила почела да ме извлачи из тог кошмара и да ме пребацује на рајску страну, у непојмљиви и најсавршенији од свих светова. Ту сам сусрео божанско биће које ми је открило многе тајне васионе
• Џозеф ОЛСЕН се враћао са породицом после одмора, заспао за воланом и изазвао саобраћајну несрећу. На месту несреће је лежао са преломом кичме, једна рука само што се није откинула, нога је билаунакажена. Налазећи се неко време при свести приметио је како његов старији седмогодишњи син плаче, а жена и млађи син ћуте. У својој књизи „I Knew Their Hearts” је написао: „Био сам потпуно свестан своје кривице за страдање чланова своје породице? Али сам добио одговор као духовно биће: „Ти си, у сваком случају савршен, ти ћеш остати мој син, ти си, у сваком случају боголик”
• Сјузан БЛЕКМОР, најпознатији присталица материјалистичког тумачења: Најважније питање је: зашто су узроци доживљаја блиске смрти – различити, а резултати (односно, саме „визије”) практично сличне? Из ког разлога ти доживљаји настају – услед деловања неуротрансмитера или, пак, због предсмртне хиперактивности мозга? Или можда из неког другог разлога? Одговор на ова питања није далеко
• Важно питање у свему је: како настаје свест? Вероватно ће ово питање постати једно од главних питања двадесет првог века кад човек почне да ствара машине које су по комплексности упоредиве са људским мозгом. Да ли ће те машине имати свест? И, ако је одговор „да”, онда, како ће то моћи да се одреди? Да ли ће свест постати исто таква вредност за машину као и за човека? Какве су глобалне последице тог корака за човечанство? На ова питања моћи ћемо да одговоримо тек пошто сазнамо од каквих „цигли” се формира свест

         Пише: Гидон ЛИЧФИЛД, „TheAtlantic”, САД

         „У КОМ правцу се крећу истраживачи који проучавају феномен ОСП?” – питао сам британског психолога, Сузан Блекмор, коју данас сматрају за најпознатију међу угледним стручњацима, присталицама материјалистичког објашњења ОСП.

         Сузан је посветила своју каријеру научном објашњењу паранормалних способности након што се у младости и сама суочила с тим феноменом.

         По мишљењу Блекмор, загонетка је готово одгонетнута. Она каже: ми већ знамо да је хиперактивност мозга разлог због којег пред смрт настају тајанствене „визије”.

         По њеном мишљењу, најважније питање састоји се у следећем: зашто су узроци доживљаја блиске смрти – различити, а резултати (односно, саме „визије”) практично сличне?

         Из ког разлога настају ОСП – услед деловања неуротрансмитера или, пак, због предсмртне хиперактивности мозга? А можда из неког другог разлога? По мишљењу Блекмор, одговор на ова питања није далеко.

         Мислим да ће одговор на ово питање не само да расветли механизам ОСП, него и да нам помогне да схватимо зашто ова појава тако снажно делује на оне који су је доживели.

         На конференцији IANDS разговарао сам са једним од предавача, психологом Аланом Каран (она помаже пацијентима да „обнове” редослед визија које су имали у моменту клиничке смрти). Алана ми је помогла да боље разумем суштину ОСП. Она је истакла да доживљаји блиске смрти имају сличности са путовањем и обилажењем, које је 1949. амерички истраживач митологије, Џозеф Кемпбел, назвао „моно-митом”.

         Кемпбел је тврдио да се у основи сваког приповедања, било да је то верски мит, еп, мемоари или холивудски скупи филм, налази јединствена структура излагања. Она је по правилу следећа: због неких ванредних околности јунак напушта средину на коју је навикао, прекида уобичајени начин живота и одлази на пут који га води у непознати свет (у почетку често нерадо, али на инсистирање неког учитеља или мудраца). Затим се он бори са непријатељима, проверава верност пријатеља и савезника, пролази кроз ватру искушења налазећи се на два корака од смрти, и на крају се враћа тамо одакле је почео свој пут – враћа се као победник који се изнутра променио и трансформисао.

         Приче многих људи који су се налазили у стању клиничке смрти, на овај или онај начин представљају лични случај „моно-мита”. Тако, на пример, Ебн Александер у својој књизи „Proof of Heaven” овако описује своје лично искуство доживљаја блиске смрти: у почетку сам био затворен у неком мрачном простору, који подсећа на нешто налик на мутну, прљаву, желатинасту масу испуњену „необичним њушкама некаквих животиња”. Пошто сам патио од клаустрофобије – био сам запрепашћен.

         На крају, некаква непозната сила почиње да ме извлачи из тог кошмара и да ме пребацује тамо – на рајску страну, у „непојмљиви и најсавршенији од свих светова”.

         Тамо Александер сусреће лепу девојку која седи на крилу лептира. Девојка му каже да га сви „веома воле и да ће га увек волети”, прати га на путу обасјаном светлошћу, на којем Александер сусреће неко божанско биће које му открива многе тајне васионе.

Ебн Александер

         Пошто је провео неко време бакћући се између два света, Александер се на крају враћа у мрачни простор одакле је кренуо на пут, али овога пута уместо страшних бића он види лица људи који су се молили за њега.      

         Мотив путовања, „Пута” веома је распрострањен у причама пацијената који описују доживљаје блиске смрти. Путовање пружа човеку могућност да се ослободи окова који га спутавају и да се боље осећа.

         Један од излагача на конференцији, Џозеф Олсен, постао је својеврсно оваплоћење човекове наде у спасење и преображење. Његов случај испричан у две књиге и на Youtube заиста је трагичан.

         Враћајући се са породицом после одмора, Олсен је заспао за воланом и изазвао саобраћајну несрећу, затим он лежи на месту несреће, има прелом кичме, једна рука само што се није откинула, нога је унакажена. Налазећи се неко време при свести приметио је како његов старији седмогодишњи син плаче, а жена и млађи син ћуте.

         У својој књизи „I Knew Their Hearts” Олсен пише: „Шта бисте рекли човеку који је потпуно свестан своје кривице за страдање чланова своје породице?”

         Ево какав је одговор Олсен чуо у том моменту (додајмо да је одговор у тренутку ОСП био дат човеку као духовном бићу): „Ти си, у сваком случају савршен, ти ћеш остати мој син, ти си, у сваком случају боголик”. Управо ове речи чуо је (или осетио?) Олсен.

         Учинило му се да стоји поред креветића у дечјој соби и да држи мртвог сина: узео га је у руке и одједном осетио да га обухвата присуство љубави. У том тренутку Олсен је схватио да се поред њега налази Творац.

         Ево у чему је смисао за поимање толико моћног деловања доживљаја блиске смрти, ето зашто се људи тако чврсто хватају за њих и не брину шта ће рећи наука.

         Независно од тога да ли су пацијенти стварно видели некакво божанско биће или је њихов мозак имао халуцинације због хемијских процеса који се у њему одвијају, искуство клиничке смрти толико је емоционално обојено и задивљујуће да приморава човека да преиспита читав свој живот. Доживљавања блиске смрти пружају могућност да се преживи трагедија и да се на нов начин гледа на живот.

         Ако је човек имао неку тешку болест или су га мучила нека морална искушења, онда ће у таквом случају доживљаји блиске смрти помоћи човеку да их савлада дајући му нови вектор развоја.

         Човек само што није умро? Значи, сад нешто треба да се промени набоље.

         Све горе наведено враћа нас на питање постављено Сузан Блекмор: ако су доживљаји блиске смрти само резултат прекида у функционисању мозга, зашто онда многе приче пацијената толико личе једна на другу? Зашто су ОСП некако повезани са радикалном духовном трансформацијом и унутрашњом регенерацијом човека?

         Рекло би се да су сви учесници конференције били истог мишљења: доживљаји блиске смрти нису обична последица физичко-хемијских процеса који се одвијају у мозгу.

         Неки реферати на тему ОСП много су обећавали.

         На пример, Алан Хугенот, машински инжењер већ у старијим годинама. Он је тако енергично гестикулирао, брзо говорио и кретао се и само што се није одбијао од зида као лоптица.

         Он је на конференцији водио сегмент под називом „Проучавање феномена живота после смрти: последња достигнућа”.

         Повезујући напредне концепте физике са мистицизмом, он је у свом излагању дошао до закључка да читав космос поседује свест. По његовом мишљењу, управо та чињеница објашњава како феномен доживљаја блиске смрти, тако и парадоксе квантне теорије.

         Као човек који има академско звање у области физике, наглашавам да је Хугенотова теорија пуна недостатака. Сем тога, његова основна идеја о „живом” универзуму није нова. Нешто слично тврдио је, на пример, један од очева-оснивача квантне физике, Ервин Шредингер, који је био енергични присталица филозофије хиндуизма.

         Водећи научници, који нису равнодушни према разним религијама и мистичним веровањима, генерално су сличних погледа.

         Али, и даље их називају „научницима”. Зашто? 

         Зато што су за њих научна теорија и мистика међусобно раздвојене високим зидом. Најважнија црта научне теорије јесте – могућност провере или верификације (односно, само теорије које се проверавају имају смисла).

         На крају нашег разговора питао сам Хугенота: може ли његова теорија да се провери. Он је извесно време размишљао, а онда одговорио да може да се уради само експериментална провера. 

         „А да ли сте је већ урадили” – питао сам.

         „Није било могућности” – одговорио је Хугенот.

         Умереније погледе имао је Роберт Мејс. Његова брадица давала му је изглед професора који личи на Сигмунда Фројда.

         Према теорији коју је Мејс урадио заједно са својом супругом Сузан, постоји некаква нематеријална свест у форми „разумног постојања”, која је у стању да управља мозгом човека као чаробњак из Оза. По Мејсовом мишљењу, управо такво објашњене одговара одмах на два питања: на који начин се серија електричних импулса мозга испољава у облику свести и у чему се састоји тајна доживљаја блиске смрти.

         Мејс је детаљно испричао са којим ћелијама мозга то разумно биће, по његовом мишљењу, узајамно делује да би управљало мозгом. Он је чак изнео претпоставку да са физичке тачке гледишта природу тог разумног бића чини „фино диференцирана структура коју образују електромагнетни диполи веома мале фреквенције”.

         На моје питање како проверити његову теорију, Мејс је одговорио да би у лабораторијским условима могао да се провери утицај „енергетског поља” човека на живе неуроне. И све би било лепо, али… показује се да је, по Мејсовим речима, енергетско поље нешто што ниједан физичар није могао да фиксира.

         И поред свих међусобних разлика Мејс, Хугенот и други делују по сличном сценарију: они износе теорије са претензијама на универзалност, координирајући чињенице са хипотезама и покушавајући да открију општи поредак у свемиру. А за доказивање управо те њихове теорије ОСП долазе у прави час. 

         Зашто на конференцији уопште нису посвећивали пажњу класичној науци?

         За време доручка са Дијаном Коркоран, упитао сам је зашто се, по свему судећи, нико од учесника конференције не придржава материјалистичких погледа?

         „Временом су научна истраживања показала да смо ми већ прошли ту етапу, - одговорила је. Увек ће се наћи скептици, али ми их не пуштамо близу нас, зато што нам је потребна пријатељска подршка, а не скептици”. Још је додала: „Ми смо спремни да прихватимо радове за објављивање, али не и наших опонената”.

         „Они су се вероватно, досетили да их овде нико не чека” – рекао сам.

         „То је истина! – одговорила је Дијана. Али, ми покушавамо да дубље проникнемо у проблем. Ради проучавања питања о могућности постојања бестелесне свести морамо да радимо веома, веома много”. По речима Д. Коркоран, један истакнути научник изјавио је да „ако неко објави чланак са речима – „ја сам потпуно све објаснио”, онда за такав рад и не вреди писати рецензију. Већина оних који тако говоре нису ни покушали да озбиљно проуче проблем”.

         У извесном смислу, овај аргумент сматрам разумним. Многи од оних који критикују ОСП често се не баве критиком него исмевањем. А чињеница да без обзира на њихову веродостојност научна објашњења нису коначна – такође је истина.

         Упркос томе, на конференцији сам се суочио не само са опрезношћу у односу на класичну науку, него такође и са мноштвом искривљених представа о њој.

         У ходнику хотела у којем је одржавана конференција срео сам Хугенота и током разговора рекао сам му да научне теорије морају да се проверавају (односно, верификују), као и да се фалсификују (овде се има у виду принцип фалсификационизма, који је унео Карл Попер), односно теорија се може назвати научном тек онда кад постоји начин за њено оповргавање помоћу експеримената.

         На пример, кад бих ја опустио прсте и видео да чаша коју држим у руци уместо да је пала плови ваздухом дуж ходника, онда би та чињеница оповргла теорију гравитације. И сваки пут кад теорија издржава такав тест - повећава се наша увереност у њу. Ради се о томе што наше веровање у било коју теорију није апсолутно и зато научници ситничаво проналазе ситуације у којима изнета теорија не „функционише”.

         Питао сам, дакле, Хугенота: претпоставља ли проверу хипотезе о томе да у свемиру постоји разум?

         Хугенот је прибегао софистичком трику враћајући се на мој пример са чашом. По његовим речима, равномерно пловљење чаше по ваздуху дуж ходника може да се назове „падањем”.

         Али, где чаша „пада”, где је „доле”, питао сам. А онда је мој опонент предложио следеће објашњење: хајде да променимо систем одбројавања, онда ће „горе” и „доле” заменити места. Тада сам изнад његове главе наднео чашу и предложио да проверимо његову теорију, на што се Хугенот гласно и нервозно засмејао.

         Трећег дана конференције, очајнички сам покушавао да код њених учесника ухватим глас разума. Чинило се да је ту био представљен читав спектар најнеобичнијих гледишта, почев од псеудонауке и завршавајући са најокорелијом мистиком, и све то било је зачињено великом количином незнања.

         А онда сам срео психијатра Мича Лестера.

Сјузан Блекмор

         Лестер је крупан мушкарац, одлучног израза лица, пријатних манира и увек спреман да саслуша саговорника. Мич је завршио Универзитет Колорадо и Калифорнијски универзитет у Ирвину. Рекао ми је да се он као лекар скептички односи према феномену доживљаја блиске смрти. Ипак, док је још ишао у основну школу о феномену ОСП испричао му је рођени деда. После тога он је разговарао са другим људима који су доживели нешто слично, и то не само са својим пацијентима. „Људи су сами почињали о томе да говоре” – додао је.

         Рекао је и да је сам доживео нешто што подсећа на визије блиске смрти, иако није био у стању клиничке смрти нити је узимао супстанце које изазивају халуцинације. И онда сам га запитао како он одговара на питање о могућности постојања душе одвојено од тела?

         „Будући да сам уверени рационалиста, не верујем нарочито. (мислио је на сва та сведочења о ОСП). Ипак, ослањајући се на лично искуство , могу да кажем да је то истина. Иначе, ја стално сам са собом дискутујем о том питању”.

         Али, постоји ли неки компромис, питао сам га, између присталица материјалистичког објашњења и нематеријалистичког?

         По мишљењу Лестера тешко је доћи до компромиса. Многи материјалистички оријентисани научници сматрају да тема ОСП није достојна озбиљног научног проучавања. С друге стране, многима који су се нашли у стању клиничке смрти и сами се суочили са ОСП, такође нису интересантна научна објашњења.

         Сваког понедељка у време доручка код Лестера се окупљала мала, али занимљива група људи који су имали различите погледе на визије блиске смрти. Ту су и физичар и технолог и уметник и свештеник који је и доктор филозофије и обичан радник у хотелу. Они разматрају питање о томе како би се могло унапредити истраживање ОСП комбиновањем строго научног приступа и објективности. „Мислим да је могуће премостити тај јаз” – рекао је Лестер. 

         У нашем разговору, а касније и у преписци путем електронске поште, Лестер је издвојио неколико области које би помоћу науке могле дубље да се проуче.

         Прво, може се изводити скенирање мозга људи који се налазе у трансу и другима „трансцеденталним” стањима, ту су посебно занимљиви они који према сопственој тврдњи поседују натприродне способности (на пример, шамани).

         Друго, може се урадити истраживање природе сећања која настају у процесу ОСП и наћи разлику између њих и обичних сећања. (Лестер сада ради на томе).

         Треће, могу се експериментално потврдити или оповргнути изјаве неких људи о томе да су осетљиви на електромагнетно поље и да су у стању да стварају сметње за електронске уређаје.

         На крају, могао би озбиљно да се проучи феномен „предсмртног таласа” на ЕЕГ, који су научници Мичигенског универзитета открили код пацова. Уопште, за научнике много посла.

         По речима Лестера, допадало вам се или не, доживљаји блиске смрти представљају важан догађај у животу људи који су се с тим суочили.

         „ОСП доприноси развоју човека на разним нивоима: психолошком, емотивном, а можда чак и на физиолошком” – каже Лестер.

         Чак и ако истраживања на крају докажу да ОСП – није ништа више од својства предсмртне активности мозга (а то мишљење дели већина научника), ипак треба наставити проучавање те појаве, пошто ће нам помоћи да одговоримо на једно од најзагонетнијих питања науке  - „шта је свест”.

         Раније се сматрало да између живота и смрти постоји оштра граница. Ипак, сада се испоставља да је та граница замагљена.

         У чланку који се недавно појавио под насловом „Смрт и свест” (Death and Consciousness), Сем Парниа се слаже са једним од научних истраживања које тврди да упркос распрострањеном мишљењу дуготрајни недостатак кисеоника није једини узрок патолошких промена у мозгу.

         Показује се да ћелије мозга имају у резерви још неколико сати (посебно ако је температура тела знатно снижена) пре него што се пређе линија без повратка.

         Тиме се објашњавају случајеви у којима су људи „оживљавали” пошто су више сати провели у снегу или хладној води.

         Организму много више може наудити нагли доток крви у ћелије мозга, која је засићена кисеоником или неким хемијским супстанцама. Таква компликација позната је под називом „синдром постреанимације”. Ипак, савремене медицинске технологије реанимације могу да ублаже удар и да буквално васкрсну пацијента који је сматран мртвим.

         Доживљаји блиске смрти за неке људе су још један доказ да  душа може да постоји независно од тела после смрти мозга. Међутим, присталице материјалистичког становишта мисле другачије: душа никуд не „иде” – она нестаје као видео слика на екрану кад се искључи видео пројектор.

         Произлази да су душа и свест – екстремна стања мозга на неки начин повезана у једно помоћу физичко-хемијских процеса који протичу у нервном систему човека.

         Али, како се конкретно то повезивање одвија?

         Ово питање веома је важно за проучавање свести.

         Џорџ А. Машур, један од учесника у експерименту са пацовима који су изведени на Мичигенском универзитету (о чему је већ било речи) припада материјалистичкој групацији. По његовом мишљењу, има тешкоћа у објашњењу механизма настајања свести у здравом мозгу човека, још теже је објаснити на који начин повређени мозак који се налази у стању клиничке смрти продукује толико јасне „натприродне визије”, као што су ОСП.

         „Иначе, да ли уопште постоји научно објашњење доживљаја блиске смрти? То је веома важно питање за проучавање свести”- рекао ми је Џорџ.

         Ако би могла да се потврди чињеница да у људском мозгу који умире настаје максимална неуронска активност (исто као она коју је Машур са колегама посматрао на ЕЕГ пацова), онда би могла да се расветли природа ОСП, односно, да се приближимо питању шта је свест са становишта неуробиологије. Али, човек – није огледни пацов.

         По Машуровом мишљењу, тешко да се може прикупити довољан број података о људима који су се већ суочили са ОСП за време клиничке смрти после заустављања срца и да су спремни да о томе говоре. Он такође мисли да огледи на пацовима у најмању руку говоре да за објашњење феномена доживљаја блиске смрти не треба „игнорисати постојање повезаности између мозга и свести”.

         Како настаје свест? Вероватно ће ово питање постати једно од главних питања двадесет првог века кад човек почне да ствара машине које су по комплексности упоредиве са људским мозгом.

         Да ли ће те машине имати свест? И, ако је одговор „да”, онда, како ће то моћи да се одреди? Да ли ће свест постати исто таква вредност за машину као и за човека? Какве су глобалне последице тог корака за човечанство? На ова питања моћи ћемо да одговоримо тек пошто сазнамо од каквих „цигли” се формира свест.

         На крају, нужност пажљивог проучавања феномена доживљаја блиске смрти налази се макар у томе да у потпуности треба искључити нематеријалистичко објашњење те појаве. Онај ко верује у живот после смрти у сваком случају неће променити своје погледе. Коначно, постоји мноштво веровања којих се људи придржавају без обзира на огроман број научних демантија (сетимо се само глобалног отопљавања).

         Међутим, наука се развија на следећи начин: прво признаје сопствене границе, а затим их полако помера. Ми немамо никаквог основа да иронично говоримо о ненаучним представљањима околности ОСП, док пажљиво не буде урађен начин за њихово демантовање.

         Дакле, претпоставимо да су експерименти изведени и да смо добили свеобухватно, строго научно и материјалистичко објашњење узрока доживљаја блиске смрти. Значи ли то да су сва сведочења људи о виђењу анђела и умрлих рођака – само бајке недостојне пажње?

         Мислим, да не значи. Оно што сам видео на конференцији, без обзира на сву необичност виђеног, уверило ме да проучавање ОСП може да буде корисно чак и за убеђене материјалисте, јер та загонетна појава помоћи ће да се схвате механизми човековог поимања стварности, као и најважније – одлучујућа улога сведочења људи који су се налазили у стању клиничке смрти за добијање одговора на питање о суштини човека.

         Иначе, иако је окорели скептик Сузан Блекмор се сложила са мном. На крају свог писма она је критиковала оне који користе једностран приступ у тумачењу доживљаја блиске смрти, односно, она истовремено критикује оне који уздижу ОСП, називајући их најистинитијим и духовним искуством, и оне који га  омаловажавају и називају „само халуцинацијом”.

         Чини ми се да је човеково доживљавање блиске смрти у стању клиничке смрти – изузетно и тајанствено. Оно је у стању да радикално промени начин живота, да расветли човекову природу  и да нас приближи одговору на питање о животу и смрти.

         Превела

         Ксенија Трајковић