Ево како научници замишљају живот у космосу и ванземаљце

НЕКЕ ФОРМЕ ЖИВОТА СУ: ПЛАЗМОИДИ, РАДИОБИ, ЛАВОБИ, ВОДОРОБИ, ТЕРМОФАГИ...

• Светски познати амерички астрофизичар Карл Саган је често упозоравао да је разлог за потрагу за водно-угљеничким ванземаљским животом само то што су они који крећу у потрагу сами сачињени од угљеника и воде
• Атоми кисеоника могу бити замењени атомима сумпора. Ово значи да могу постојати „сумпорни организми“, који су отпорни на високе температуре на копну или у океанима од олеума (безводне сумпорне киселине). Такви услови постоје на Венери
• Члан Научног РАН савета за астробиологију - Леонид КСАНФОМАЛИТИ - потпуно је уверен да је на Венери могуће постојање живота: „Замислити да је живот могућ на температурама блиским црвеном усијању практично је немогуће. Упркос томе, ми смо на Венери - захваљујући совјетским апаратима „Венера-9“, „Венера-10“, „Венера-13“ и „Венера-14“ - успели да уочимо и флору и фауну. Међутим, ти снимци су веома лоши, па су - да бисмо се тачно уверили да тамо постоје жива бића - потребна нова истраживања“

        ЗАХВАЉУЈУЋИ филмовима попут „Ратова звезда“ и научно-фантастичним романима - знамо како ванземаљце замишљају сценаристи, режисери, писци мајстори компјутерске графике.

        Али, како ванземаљце замишљају научници?

        Ово питање је додатно актуелизовало упозорење Стивена Хокинга да сусрет са ванземаљском цивилизацијом за човечанство може бити фаталан:

        „Једном, када добијемо сигнал са неке насељене планете, мораћемо пажљиво да на њега одговоримо. Сусрет са цивилизацијом развијенијом од наше може личити на сусрет америчких домородаца са Колумбом. Дакле: може се по нас лоше завршити“.

        Научници се поводом ванземаљаца могу поделити у три табора: оне који сматрају да је наш водно-угљенички живот јединствен у целом свемиру, они који претпостављају да није тако и оне који су уверени да смо у дубокој заблуди што верујемо да жива бића могу настати само од једињења од којих смо ми сами сачињени.

        Зато се у научној литератури већ појавио термин „угљенички шовинизам“.

        Аутор овог термина је светски познати амерички астрофизичар Карл Саган који је често упозоравао да је разлог за потрагу за водно-угљеничким ванземаљским животом само то што су они који крећу у потрагу сами сачињени од угљеника и воде.

        Међутим, доказано је да и други хемијски елементи - на пример, силицијум - могу формирати молекуле знатне сложености.

        На овом путу је још даље отишао амерички астроном Виктор Стенџер који наглашава да се живот уопште не мора састојати од молекула.

        У међувремену се појавио цео списак измишљених бића која хипотетички могу постојати у различитим атмосферним и безатмосферним условима.

        Плазмоиди - бића која могу насељавати атмосфере око звезда. Замишљају се као бића настала услед дејства магнетних сила која су повезана са групама покретних електричних набоја.

        Радиоби - „становници“ међузвезданих облака. Верује се да би то могли бити сложени агрегати атома који се налазе „узбуђеном стању“.

        Лавоби - организоване структуре сачињене од силицијума које живе у језерима течне лаве на веома врелим планетама.

        Водороби - форме живота сличне амебама које пливају у течном метану, а енергију извлаче из процеса претварања ортоводоника у параводоник.

        Термофаги - форма космичког живота која ослобађа енергију из градиената температура у атмосфери или океанима планета.

        Све ове теоретски постојеће форме живота обједињене су по овим параметрима: у стању су да саме црпе и ослобађају енергију; у стању су да очувају сопствену форму и да се репродукују.

        А чиме је могуће заменити воду, кисеоник и угљеник?

        Универзални растварач који ми познајемо под именом „вода“ теоријски може да буде замењен сумпорном киселином, амонијаком, флуорводоником и цијанкалиј-водоником. Главно је да растварач буде течан при великом дијапазону температурних колебања. Вода, као што сви знамо, остаје у течном стању од 0 °C до 100 °C (при притиску од 1 атм).

        А сумпорна киселина, на пример, и до 200 °C и више.

        Амонијак би био добар растварач на хладним планетама јер остаје течан при температурама од −78 до −33 °C. Међутим, када замрзне - тврди амонијак не испливава на површину, као вода, већ тоне (када би то био случај и са нашим ледом - живот би био потпуно угрожен у већини река и језера и у приобалним зонама мора и океана).

        Атоми кисеоника могу бити замењени атомима сумпора.

        Ово значи да могу постојати „сумпорни организми“, који су отпорни на високе температуре на копну или у океанима од олеума (безводне сумпорне киселине).

        Такви услови постоје на Венери. Ома има практично атмосферу без кисеоника: са 95 одсто угљендиоксида и пет одсто азота. А на површини планете је плус 460 степени.

        Члан Научног РАН савета за астробиологију - Леонид Ксанфомалити - потпуно је уверен да је на Венери могуће постојање живота:

        „Замислити да је живот могућ на температурама блиским црвеном усијању практично је немогуће. Упркос томе, ми смо на Венери - захваљујући совјетским апаратима „Венера-9“, „Венера-10“, „Венера-13“ и „Венера-14“ успели да уочимо и флору и фауну. Међутим, ти снимци су веома лоши, па су - да бисмо се тачно уверили да тамо постоје жива бића - потребна нова истраживања“.

        А чиме може да буде замењен угљеник?

        Највећи кандидат за ту улогу је - силицијум. Наравно, једињења силицијума нису разноврсна као једињења угљеника. Али, зато бисилицијумски живот могао да постоји на планетама на којима су температуре знатно изнад ових које познајемо на нашој Земљи.