ДНК много већа тајна него што се досад мислило

ВЕЛИКО ИСТРАЖИВАЊЕ ПОКАЗАЛО ДА 95 ОДСТО ГЕНЕТСКИХ ИНФОРМАЦИЈА ИМА ВРЕДНОСТ, А НЕ САМО 1,5 ОДСТО КАО ШТО СЕ ДОСАД СМАТРАЛО

• Ових дана научници су представили резултате својих истраживања у шест публикација у часопису Nature, као и у 24 публикације у другим научним издањима. Главни резултат тих истраживања је откриће: да се оно што се раније у људском геному сматрало непотребним уопште није непотребно
• Јер, испоставило се се 80% људског генома обавља најмање једну биохемијску функцију макар у неком ткиву тела или макар у некој од фаза развоја или у периоду живота одраслих и најмање 95% генома учествује у регулисању функције обичних гена
• Испоставило се да се већина промена које су до сада утицале на неку болест човека налази у зонама које су сматране непотребним, а то треба да отвори нове могућности медицини
• Зоне које регулишу гене – комплете ДНК који другим комплетима ДНК указују где и када треба да се активирају - не налазе се увек близу гена као таквих већ се понекад налазе веома далеко од хромозома. Често су смештени чак у потпуно другом хромозому

         ПОСЛЕ свеобухватног међународног истраживања научници су дошли до закључка да 95% генетских информација има вредност, а не 1,5% као што се досад сматрало. Већина информација има утицај на биолошке функције човека.

         Обично се геном замишља као база података огромних рачунара HAL 9000 из романа „Одисеја у свемиру“ америчког писца научне фантастике, Артура Кларка или чак као „Вавилонска библиотека“ (La biblioteca de Babel) аргентинског писца Хорхе Луиса Борхеса (Jorge Luis Borges).

         Још уверљивија метафора може бити текст песме Пут Судбине (Ventura highway) рок групе América, у којем се говори да су на том путу „дани дужи, а ноћи јаче од ракије“. Или, можда, било који други пут усред пустиње по којој трче гуштери.  

         Највећи парадокс људског генома добро је познат: од његове три милијарде базних парова ДНК нуклеотида распоређених у 23 хромозома, као поглавља у разним томовима енциклопедије, како се раније сматрало, само 1,5% од њих има вредност, а називају их генима.

         Преосталих 98,5% сматрало се, у неку руку, непотребним. То је исто као када би на полици на којој се налази 200 књига само три биле важне и занимљиве. Или, када би на свакој странци Библије био само један ред веродостојан.

         Због тога је настао пројекат Encode (скраћеница енглеских речи Енциклопедија елемената ДНК), чији циљ је био опис свих делова генома који обављају неке функције, чак и ако се налазе изван граница обичних гена. У самом пројекту је учествовао својеврсни, огроман научни конзорцијум од 442 научника.

         Ових дана научници су представили резултате својих истраживања у шест публикација у часопису Nature, као и у 24 публикације у другим научним издањима. Главни резултат тих истраживања је откриће: да се оно што се раније у људском геному сматрало непотребним уопште нијне непотребно.

         Јер, како што се испоставило, 80% људског генома обавља најмање једну биохемијску функцију макар у неком ткиву тела или макар у некој од фаза развоја или у периоду живота одраслих и најмање 95% генома учествује у регулисању функције обичних гена. Заправо, већина промена које су до сада утицале на неку болест човека налазе се у зонама које су сматране непотребним, а то треба да отвори нове могућности медицини.

         Како каже Џозеф Екер, сарадник калифорнијског Института за биолошка истраживања, Солк (Salk) „једно од најимпресивнијих открића конзорцијума јесте да 80% генома садржи елементе повезане са биохемијским функцијама што из корена мења устаљено мишљење да се скоро читав геном човека састоји од сувишних ДНК“.

         Проучавање генома није довело до формирања нових ставова. Оно је само омогућило да се глобално анализирају стари ставови без било каквих одступања и предрасуда. Њихов резултат су први основани подаци из исторје биологије, скуп знања који не зависи од задатка који је пред собом поставио  научник и начина сакупљања података на којем се заснива физика, мајка свих наука: прво се сакупља све што је могуће а онда се за то тражи објашњење.

         Неоспорно је да су у последње две деценије биолошка истраживања остварила квантитативан скок. Неизвесно је да ли ће и тај скок такође постати квалитативан, чега су свесни истраживачи овог питања.

         Само питање истовремено је и филозофско. „Резултати нас приморавају да преиспитамо дефиницију гена и минималне јединице наследности“, тврди Екер.

         У једном смислу питање се може показати као сувише техничко, у другом – као сувише дубоко. Ако верујемо у историјско искуство, онда је главно да ли ће то померити завесу изнад онога што је до сада било сакривено, изнад оне стварности која је пред очима свих нас, али коју нисмо могли да размотримо. А неки научници сматрају да је то управо тако.

         Пут Судбине генома пун је прогласа и натписа, али се само неки од њих стално виде.  Исто тако је и на аутопуту кроз Калифорнију, зими се виде сви знакови сем оних који се налазе на високооим котама и прекривени су снегом, а лети од погледа људи растиње скрива најближе натписе. Због тога приходи сваког ресторана показују очигледну зависност од температуре.

         Такав је и општи утисак о проучавању генома у садашњој фази: све ћелије тела имају једнаке гене, али шема њиховог активирања зависи од околине.

         Једно од открића нове технологије ДНК је и у томе што иако генетика има линерани облик од времена када је Мендел дефинисао у XIX веку, механизми који су покренули еволуцију људског рода уопште нису такви.

         Као што је Мендел предвидео, гени и класична генетика у ствари су комплети ДНК који се, као на Путу Судбине, изграђују један за другим у строгом реду хромозома.    

         Међутим, зоне које регулишу гене – комплете ДНК који другим комплетима ДНК указују где и када треба да се активирају, не налазе се увек близу гена као таквих већ се понекад налазе веома далеко од хромозома. Често су смештени чак у потпуно другом хромозому.

         Неки научници сматрају да то и јесте генетска револуција која се рађа, то јест да то нелинеарно генетско регулисање отвара дубоку архитектуру сржи наших ћелија и геометрију генома у чистој форми.

         Ако је то заиста тако онда је значајан не само садржај информације него и где се тај садржај манифестује.

         Превела

         Ксенија Трајковић