За осујећивање случајног нукларног рата – Обама и Путин имали би три, највише 12 минута

УПОЗОРЕЊА БУСА БЛЕРА, АМЕРИЧКОГ ЕСКПЕРТА ЗА НУКЛЕАРНО НАОРУЖАЊЕ

• Време лета офанзивних ракета (од САД и Русије) износи између 11 и 30 минута (11 за лансирање с подморница које патролирају код обала противника, и пола сата за ракете које лете с једног на други крај планете), па би се одлука о лансирању после узбуне доносила под огромним психолошким притиском и у цајтноту
• После процене података из система за рано упозоравање на ракетни напад (три минута), председник САД одслушао би извештај од 30 секунди о варијантама узвратног нуклеарног напада и какве ће бити последице. Имао би само неколико минута да изабере једну од њих — највероватније од три до шест, у најбољем случају — 12

         НЕПОВЕРЕЊЕ између Русије и НАТО на челу са Сједињеним Државама, које расте због сиријске и украјинске кризе, враћа атмосферу хладног рата са свим атрибутима који је прате, укључујући модел нуклеарног обуздавања, пише за Politico сарадник Школе за међународне односе „Вудро Вилсон“ при Универзитету Принстон, пензионисани потпуковник и стручњак у области нуклеарног наоружања Брус Блер.

         Вашингтон, као и Москва, држи своја командна места и стотине стратешких бојевих глава у стању повећане борбене готовости, истиче аналитичар. Та пракса је очувана по инерцији: у условима сукоба у годинама хладног рата обе државе изабрале су тактику лансирања на узбуну, која даје могућност да се покрене узвратни нуклеарни напад пре него што ракете противника успеју да униште већи део стратешког потенцијала земље.

         С озбиром да време лета офанзивних ракета износи између 11 и 30 минута (11 за лансирање с подморница које патролирају код обала противника, и пола сата за ракете које лете с једног на други крај планете), одлука о лансирању на узбуну доноси се под огромним психолошким притиском и у цајтноту, додаје Блер.

         „Ја бих то назвао механичком игром по унапред припремљним сценаријима. Према неким од њих, после процене података из система за рано упозоравање на ракетни напад (три минута), председник САД слуша извештај од 30 секунди о варијантама узвратног нуклеарног напада и какве ће бити последице. Он има само неколико минута да изабере једну од њих — највероватније од три до шест, у најбољем случају — 12“ — истиче он.

         По Блеровим речима, који је служио у америчком Ратном ваздухопловству као официр за контролу лансирања интерконтиненталних балистичких ракета LGM-30 „Минитмен“, време између добијања наређења до лансирања ракета код Американаца износи само један минут.

         Стандардна парадигма узајамног обуздавања - заснована на узвратном нападу на знак узбуне - ризична је конструкција, сматра аналитичар.

         Командно место система за рано упозоравање у САД добија податке најмање једном дневно, што омогућава да се процени ситуација — постоји ли разлог за узбуну или је сигнал лажан.

         Оператори имају само три минута од тренутка кад се појави сигнал да изврше прелиминарну процену и обавесте врховну команду.

         У историји хладног рата већ је било случајева да систем за упозоравање на ракетни напад да лажни сигнал: 1983. године совјетски официр Станислав Петров спречио је потенцијални нуклеарни рат због лажног сигнала — компјутер је јавио да је ракета лансирана из америчке базе. У САД је, пак, био случај када је узбуна проглашена лажном у тренутку када је саветник председника Џимија Картера Збигњев Бжежински већ намеравао да информише шефа државе о почетку напада СССР великих размера, истиче Блер.

         „Ако односи Русије и Сједињених Држава поново дођу до тачке нуклеарне конфронтације из времена хладног рата, ризик од погрешног лансирања ће бити још већи него у оним временима — наглашава аналитичар.

         А ризици се додатно повећавају с појавом сајбер претњи: „С обзиром да ми тренутно слабо разумемо природу те претње, изузетно непоуздан постаје модел лансирања на узбуну руских и америчких командних система. Нуклеарне бојеве главе ће бити лансиране чим компјутер прими сигнал узбуне чије порекло може бити и неутврђено“.

         Иако вероватноћа избијања нуклеарног рата остаје изузетно мала, рањивост система за извођење узвратног напада на узбуну, поред појаве нових сајбер претњи, повећава и ризик од погрешног нуклеарног одговора, закључује Брус Блер.