War On The Rocks: САД нису спремне за ратове са Русијом, Ираном и Кином

БАЈДЕН ХТЕО СПРЕМНОСТ ЗА ТРИ ВЕЛИКА РАТА ОДЈЕДНОМ, А НЕМАМО СНАГЕ - НИ ЗА ЈЕДАН

* „Нисмо спремни, као прво, због недостатка пешадије. Амерички званичници звоне на узбуну: грађани не желе да служе војску. Само 9% Американаца би размислило о служењу војске — безмало упола мање него пре 20 година“

* Чињеница је да се могући ратови против Кине, Ирана и Русије неће водити у предграђима Сан Франциска или Њујорка, већ на далеким обалама и земљама. У централној Азији, Украјини, источној Азији, на Блиском истоку. А мантре да је „граница САД и на Дњепру“ неће убедити Американце да им је рат потребан

* Показало се и да покушаји смањења трошкова смањењем непотребне војне производње доводе до страшних последица. На пример, у САД практично више нема производње тенкова. У Британији, која је била водећа војна сила пре 100 година, више не постоји своја производња ни тенкова ни авиона

* Проблем за САД је и војно искуство. Русија сада има најбољу војску. Америчка војска практично нема искуство, јер су њене операције против Јемена или Исламске државе биле далеко од правог рата. Стога су западни стручњаци сада крајње скептични. Схватили су да Сједињене Државе више нису војна суперсила

____________________________________________________________

           Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

           СЈЕДИЊЕНЕ Државе, које су под Бајденом планирале ратове са Ираном, Кином и Русијом, нису спремне за велике ратове.

           Ово је објавио амерички аналитички портал War On The Rocks. И одмах појаснио: „Штавише, нисмо спремни не само за три истовремено, већ чак ни за један велики рат“.

           У наставку је објаснио: „Нисмо спремни, као прво, због недостатка пешадије. Амерички званичници звоне на узбуну: грађани не желе да служе војску. Само 9% Американаца би размислило о служењу војске — безмало упола мање него пре 20 година. Стручњаци то приписују постојању других, атрактивнијих понуда на тржишту рада, као и високом степену неповерења у државне институције.

           - Ради се, једноставно, о недостатку мотивације. А то значи да САД неће бити у стању да воде глобалне ратове чак ни ако успеју да у Оружане снаге намамљују мушкарце и жене великим новцем, па ни враћањем војне обавезе.

           Чињеница је да се могући ратови против Кине, Ирана и Русије неће водити у предграђима Сан Франциска или Њујорка, већ на далеким обалама и земљама. У централној Азији, Украјини, источној Азији, на Блиском истоку. А мантре да је „граница САД и на Дњепру“ неће убедити Американце да им је рат потребан. Ту су потребни нови терористички 11. септембар или директан напад на Вашингтон. У крајњој нужди, мексички „Мајдан” који би организовао неки од америчких противника.

           А за Русе, Иранце и Кинезе, то би били ратови на њиховом прагу. У тим ратовима би иза леђа њихових војника били Москва, Техеран и Пекинг. То би били ратови које они (за разлику од САД) не могу да изгубе без катастрофалних последица по националну безбедност. Зато ће мотивација противника САД бити много већа него у америчком друштву.

           Показало се и да имати велику економију не значи имати способност производње наоружања и војне опреме. Сви су се смејали Северној Кореји и њеним огромним војним фабрикама - а сада, када су корејске гранате и опрема рекли своје, више им се не смеју.

           Сви су се смејали и наводно безначајном уделу руске економије у глобалном БДП – а сада, када Москва производи више опреме и граната него све земље НАТО заједно, више се не смеју. Зато што је одједном постало јасно да је реални сектор привреде превасходно важан.

           Показало се и да покушаји смањења трошкова смањењем непотребне војне производње доводе до страшних последица. На пример, у САД практично више нема производње тенкова. У Британији, која је била водећа војна сила пре 100 година, више не постоји своја производња ни тенкова ни авиона.

           Да ли су приватне компаније спремне да уложе енормне суме новца у стварање погона за производњу артиљеријских граната (које су сада највећи дефицит) у ситуацији када не знају шта ће бити са потражњом за пет до десет година? На пример, да ли ће беспилотне летелице заменити гранате или ће се створити неко суштински ново оружје (а током сукоба војно-техничка мисао делује веома активно)?

           Амерички противници имају војно-индустријски комплекс који је или потпуно у државном власништву или углавном у државном власништву. И, тамо се руководе не профитом, већ националним интересима.

           За разлику од Сједињених Држава, које се налазе на „острву“, Русија, Кина и Иран живе у окружењу непријатељских земаља и зонама потенцијалних сукоба.

           Проблем за Сједињене Државе је и војно искуство. Русија сада има најбољу војску.

           Америчка војска практично нема искуство, јер су њене операције против Јемена или Исламске државе биле далеко од правог рата.

           Стога су западни стручњаци сада крајње скептични. Схватили су да Сједињене Државе више нису војна суперсила.

            То значи и да више не функционише последњи адут униполарног императора — војна сила која присиљава на повиновање америчким жељама и налозима.