Пентагон бомбардере B-1B Lancer модернизује ради „Муњевитог глобалног удара”

АМЕРИКАНЦИ ФОРСИРАНО ПОВЕЋАВАЈУ СВОЈЕ МОГУЋНОСТИ ЗА НАНОШЕЊЕ ПРВОГ РАЗОРНОГ УДАРА

  • Дигитализовану опрему добиће 33 бомбардера што ће их претворити у нове авионе, јер ће добити пуноколорне тактичке дисплеје, покретне електронске мапе области и системе дијагностике. Те станице са брзим и сигурним комуникационим могућностима омогућују посадама високи ситуациони „преглед игре”
  • Руководилац аналитичке службе московске агенције „Авиапорт” Олег ПАНТЕЛЕЈЕВ: На примеру ловаца F-22 видимо да такве машине могу открити и погодити важдушне циљеве непријатеља, фактички без укључивања сопственог радара, то јест, могу да приме информације из спољних извора не разоткривајући себе. Тако исто и бомбардери морају да буду у стању да нанесу удар, без емитовања извора зрачења у ваздуху
  • Заменик директора РИСИ Григориј ТИШЋЕНКО: Стратешки бомбардери, као један од елемената „нуклеарне тријаде”, потребини су глобалној ударној команди РВ САД за наношење првог удара. Сада Американци модернизују „тријаду”, јер истиче рок трајања свих њених компоненти. Сама модернизација се процењује на 235 милијарди долара у наредних десет година
  • Војни експерт Виктор МУРАХОВСКИ: Сада и Сједињене Државе и Русија активно раде на развоју хиперсоничног оружја, које би могло ући у наоружање за 10-15 година. Појава хиперсоничног оружја негира потребу за новим суперсоничнимбомберима”. Уместо њих, говори се о одређеном транспортеру који може да носи велики број ракета дугог домета и довољно дуго да патролира у ваздуху у близини области борбене употребе

         КОМПАНИЈА Boeing је најавила модернизацију бомбардера B-1B Lancer како би их ускладила са „дигиталном ером”.

         На авиону ће бити постављена комплексна интегрисана борбена станица у оквиру концепта „Муњевитог глобалног удара”, која ће бити основа за будућу модрернизацију, као и дигитални дисплеј у кокпиту и апаратура за глобално покривање.

         Планирано је да ова модернизација омогући тим бомбардерима да одговоре захтевима времена још много година у будућности.

         Пентагон је крајем априла објавио одлуку да се суперсонични бомбардер B-1B Lancer врати у састав глобалне ударне команде РВ (Ратног ваздухопловства) САД. Конкретно, 63 бомбардера и седам хиљада чланова њихових посада и „пратећег персонала” ће бити пребачено у састав команде током године, што ће, по мишљењу Пентагона, омогућити обједињавање под једним „крилом” сва три типа стратешких бомбардера: B-52 Stratofortress, B-1B Lancer и Northrop B-2 Spirit - као и перспективне машине, креиране у оквиру програма LRSB (Long Range Strike Bomber – бомбардера великог домета).

         У сваком случају, сада постаје јасно, које ће место бити резервисано за „стратешке бомбардере” у могућим америчким глобалним ваздушно-космичким операцијама.

         Занимљиво је да је концерн Boeing још 21. јануара 2014. године известио да је РВ САД добило први модернизовани бомбардер В-1В са интегрисаном борбеном станицом (Integrated Battle Station).

         Тада је констатовано да комплет опреме IBS претвара бомбардер у нови авион, јер му се додају пуноколорни тактички дисплеј, покретна електронска мапа области и систем дијагностике. Станица са брзим и сигурним комуникационим могућностима омогућује посади високи ситуациони „преглед игре”, чиме се олакшава извршење борбених задатака. Речено је да ће ова модернизација бити најкомплекснија у историји експолоатације В-1 (који је ушао наоружање у америчког ваздухопловства 1985. године).

         Фебруара 2015. године медији су објавили да је Boeing добио налог из ваздухопловства САД за модернизацију „дигиталном технологијом” и бомбардера В-52.

         На који начин се стратешки суперсонични и субсонични бомбардери уклапају у концепт муњевитог удара, који треба да омогући напад по било ком делу планете у времену од највише једног сата?

         Програм LRSB подразумева развој новог стратешког бомбардера који одговара стратегији глобалног муњевитог удара и предвиђен је да у наоружању замени авионе В-52 (из 1955. године) и В-1.

         Претходних година се овај пројекат спроводио под другим именима: NGB (Next Generation Bomber), 2018 Bomber. Чињеница је, иако је РВ САД првобитно планирало да први нови бомбардер буде готов већ 2020. године, да његова концепција, по свему судећи, још увек није одређена. Планирано је да то буде субсонични (подзвучни) авион јер лет у тој брзини обезбеђује максималну економичност горива и смањује трошкове истраживања и развоја као и трошкове производње.

         Упркос свему, у војном буџету америчке војске у 2015. години, овај програм остаје један од приоритетних праваца развоја наоружања и војне опреме, заједно са програмом производње нуклеарних подморница нове генерације (спроводи се под акронимом « SSBN (X)») како би се замениле подморнице класе Охајо (Ohio).

         Руководилац аналитичке службе московске агенције „Авиапорт” Олег Пантелејев примећује: логично је да се бомбрдери модернизују најсавременијим ракетним наоружањем које је већ ушло, или ће тек ући у наоружање РВ САД.

         - Сама по себи, платформа би требало да има минималну видљивост и на тај начин мора бити опремљена свим савременим дигиталним технологијама које се односе на навигацију, детекцију циљева, пренос информација, укључујући и пријем обавештајних информација. Концепт тзв. мрежноцентричног ратовања подразумева активну размену информација између различитих учесника бојевих дејстава (између земаљске и космичке групе, извиђачких авиона АВАКС авиона итд.). И, безусловно, стратешки бомбардери морају бити део такве јединствене информационе мреже. На примеру ловаца F-22 ми видимо да такве машине могу открити и погодити важдушне циљеве непријатеља, фактички без укључивања сопственог радара, то јест, могу да приме информације из спољних извора не разоткривајући себе. Тако исто и бомбардери морају да буду у стању да нанесу удар, без емитовања извора зрачења у ваздуху.

         Наравно, о потпуној реализацији ниског радарског отиска на таквим авионима, као што су Boeing B-52 Stratofortress или на нашем Ту-95 - не може се говорити. Њихова предност су с једне стране – моћна средства за радиоелектронско ратовање, а с друге стране -  могућност лансирања ракете са највеће могуће удаљености од зоне ПВО непријатеља. Стога је примена оваквих авиона - тачније платформи, пожељна за лансирање крстарећих ракета или са веће удаљености од непријатељске ПВО, или када су притиснуте другим средствима.

         Али амерички концепт "Муњевитог глобалног удара" подразумева напад у времену од једног сата. С обзиром на карактеристике ових бомбардера, које место они могу заузети у овој, реално говорећи, тешко спроводивој операцији?

         - Базе, на којима теоретски могу бити распоређене ове врсте летелица, у принципу, нису превише далеко од Русије - то су базе у Европи, Пакистану, Јапану. Време лета пројектила лансираних са авиона стационираних у тим базама биће релативно кратко. Осим тога, увек постоји питање који су циљеви изабрани за уништење. Јасно је да ће се за неке објекте користити крстареће ракете смештене на подморницама и на бродовима, али за значајан део области, с америчке тачке гледишта, вероватно је целисходније користити стратешку авијацију, распоређену на истуреним аеродромима. У том смислу, понекад је тешко открити бомбардере уз помоћ ових или оних средстава осматрања из свемира, итд. А уз могуће размештање америчких балистичких ракета у Европи, о чему с времена на време говоре амерички званичници – наводно да би парирали агресивним дејствима Руске Федерације - време њиховог долета ће се смањити до пет минута.

         Јасно је да у таквом случају, ако први разоружавајући удар нанесу по центрима управљања, у преосталих 40-50 минута могу у потпуности некажњено користити бомбардере, јер није сигурно да ће нападнута страна моћи да их открије и на прави начин реагује на њих. На крају крајева, она ће бити заузет одговором, хватањем таласа крстарећих ракета лансираних са различитих носача. У принципу, сценарији могу бити различити, али остаје чињеница - подвлачи Пантелејев - употребом истуренних аеродрома могу бити решени многи задаци.

         Оријентација САД на старе бомбардере B-1B и B-52 може се објаснити чињеницом да они не могу дефинисати концепт стратешког бомбардера нове генерације.

         - Мислим да је у суштини то мање повезано са проблемима техничке природе, колико са демонстрацијом мишића у тренутној политичкој ситуацији. Ако министар одбране РФ Сергеј Шојгу говори о обнављању производње „стратшког бомбардера” Ту-160 у Казању, тада, вероватно, Американци не могу а да не реагују на то.

         Стратешки бомбардери, као један од елемената „нуклеарне тријаде”, потребини су глобалној ударној команди РВ САД за наношење првог удара. Сада Американци модернизују „тријаду”, јер истиче рок трајања свих њених компоненти, и износ такве модернизације се процењује на 235 милијарди долара у наредних десет година, каже заменик директора РИСИ Григориј Тишћенко.

         - Сједињене Државе заправо повећавају могућности за наношење првог удара. У концепт „Муњевитог глобалног удара” улази како нуклеарно, тако и ненуклеарно оружје. Американци планирају да опреме бомбардере савременијим ракетама са повећаним дометом. Проблем је у томе што је немогуће утврдити коју врста наоружања носе бомбардери, тим пре јер стратешка авијација САД константно обавља летове поред наших граница.

         Модернизовани бомбардери ће бити распоређени на истуреним аеродромима - у америчким базама у иностранству, иначе концепт тренутног удара не може бити реализован, каже војни експерт Виктор Мураховски.

         - Они морају мењати авионику и прилагодити је за употребу модерних средстава уништења. Конкретно, сада и Сједињене Државе и Русија активно раде на развоју хиперсоничног оружја, које би могло ући у наоружање за 10-15 година. Стога и постоје спорови о бомбардерима нове генерације - да ли треба да буду супресонични или субсонични. По логици ствари, појава хиперсоничног оружја негира потребу за појавом новог суперсоничог „бомбера”. Уместо тога, говори се о одређеном транспортеру који може да носи велики број ракета дугог домета и може довољно дуго да патролира у ваздуху у близини области борбене употребе.

Шта је америчка команда

за „глобални удар”?

         КОМАНДА за глобални удар РВ САД почела је са радом 10. августа 2009. године.

         Њој је подређна ескадрила стратешких бомбардера B-52 и B-2 (сада и B-1B), надземне јединице наоружане МБР (међуконтинетнталним балистичким ракетама), као и неке врсте традиционалног наоружања, укључујући и такозване „разараче бункера”.

         По речима бившег министра РВ САД Мајкла Донлија, Команда глобалног удара обезбеђује стратешко нуклеарно застрашивање и операције за наношење глобалних удара. Структуру, претпоставља се, чини око 23 хиљаде људи.

         Њено седиште се налази у ваздухопловној бази Барксдејл у јужном делу државе Луизијане.

         Превод: Срђан Ђорђевић

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари