Русија ће почети производњу носача авиона на нукеларни погон депласмана до 50.000 т

ЗА АМЕРИКАНЦЕ ПОЧИЊЕ САСВИМ НОВИ „ПЛЕС РАТНИХ БРОДОВА” У ПАЦИФИКУ И ИНДИЈСКОМ ОКЕАНУ (1)

Руски носач авиона „Адмирал Кузњецов”

• Америчка морнарица тренутно користи шест од 11 носача авиона и ради на формирању шест борбених група до 2015. године кад треба у оперативну употребу да уђе нова класа носача авиона „Џералд Р. Форд“
• Почетак нове поморске ере већ су обележили: поринуће првог кинеског носача авиона, затим најава поринућа новог индијског носача „Викрамадитија”, најава уласка десантних носача хеликоптера класе „Мистрал” у састав Пацифичке флоте Руске ратне морнарице и улазак носача хеликоптера класе „Хyуга” у оперативну употребу Јапанске морнарице
• И Кина планира да развије нову класу носача авиона у чему су јој помогла искуства током обнове недовршеног совјетског носача авиона „Варјаг“. Процењује се да ће их изградити 4 и да ће бити на класични погон, плус два на нуклеарни погон
• Индија такође планира да крене у развој потпуно нове класе носача авиона „Мажестик”, а носач „Викрамадитија” је прелазно решење које ће се користити до увођења нових носача у оперативну употребу

         ПОСЛЕ готово две деценије непромењене америчке превласти у Тихом и Индијском океану - на хоризонту ове регије почеле су да се појављују нове поморске силе, али и савезништва.

         Почетак нове поморске ере обележили су: поринуће првог кинеског носача авиона, затим најава поринућа новог индијског носача „Викрамадитија”, најава уласка десатних носача хеликоптера класе „Мистрал” у састав Пацифичке флоте Руске ратне морнарице и улазак носача хеликоптера класе „Хyуга” у оперативну употребу Јапанске морнарице.

         Излазак на сцену два поменута носача авиона неће у први мах озбиљније угрозити тренутну доминацију америчких носача на Пацифику, али ће се то стање променити у следећој деценији када Руска ратна морнарица почне израду нове класе носача авиона на нукеларни погон депласмана до 50.000 тона, а то ће се десити после 2020. године.

         Руси планирају већ да 2017. око за сада јединог носача авиона формирају борбену групу бродова, а та формација ће бити модел за оно што следи после 2020.

         Према замисли из 2007. - кад је на видело изашла нова поморска стратегија Руске морнарице - свака борбена група у свом саставу имаће: један носач авиона, ракетну крстарицу, разараче, вишенаменске подморнице, затим фрегате, корвете, деснатне бродове и друге бродове, а за деловање на Арктичком подручју борбене групе ће укључити и нове класе ледоломаца.

         Америчка морнарица тренутно користи шест од 11 носача авиона и ради на формирању шест борбених група до 2015. године кад треба у оперативну употребу да уђе нова класа носача авиона „Џералд Р. Форд“.

Носача класе „Џералд Р. Форд” (илустрација)

         Кинески носач авиона за сада је само школска платформа, која је крајем септембра - после низа теситрања - ушла у оперативну употребу. Означен је двоцифреним бројем чиме је идентификован као брод за обуку, док се троцифреним бројевима означавају пловила за борбену употребу.

         Кина тек планира да развије нову класу носача авиона у чему су јој помогла искуства током обнове недовршеног совјетског носача авиона „Варјаг“.

         Индија планира такође да крене у развој потпуно нове класе носача авиона „Мажестик” у наредним деценијама, а „Викрамадитиyа” је само прелазно решење које ће се користити до увођења нових носача у оперативну употребу.

         Осим градње нових носача, Индија интензивно развија морнаричку авијацију која је била поприлично запостављена последњих више од 20 година, а нове летелице имају за циљ да прошире оперативне способности носача и да продру дубље у Индијски окенан, Све до источних обала Африке.

         Индијци исто тако планирају да почну од 2015 године формирање борбених група око носача авиона, иако је полагање кобилице за нови носач авиона одложено за 2017. годину. Због тога ће снага индијске морнарице у наредном периоду бити ослоњена на два носача авиона „Вираат“ којима ће оперативни век бити продужен на 2020. паралелно са „Викрамадитија“ који би требало - упркос кашњењима – да у оперативну употребу уће средином 2013. године.

         Четверомесечна обнова Вираата у бродоградилишту Чочин условиће да Индијци неће моћи да се ослоне на овај брод чиме ће бити привремно смањене оперативне могућности индијске морнарице.

         Од нерегионалних глобалних сила, носач авиона једино још има Тајланд који је свој носач авиона изградио у Шпанији, али мањак одговарајућег авиона за подршку у борбеним операцијама на мору смањује његове оперативне могућности.

         Остале земље у саставу својих флота имају носаче хеликоптера, десантне бродове опремљене с хеликоптерима: Јужна Кореја, Јапан а у будућности ће им се прикључити и Аустралија.

         Једно је сигурно: да ратне морнарице азијско-пацифичког региона по броју носача авиона неће досегнути ниво из Другог светског рата, али ће их претећи по оперативној флексибилности, ватреној моћи и домету.

 

Кинески носач авиона - класа Ши Лан-Лаонинг 16

         Ратна морнарица Кине 23. септембра свечано је у флоту примила први носач авиона „Ши Лан”. Улазак носача авиона у употребу подударио се са тензијом између Кине и Јапана око острваца у Источно кинеском мору Сенкаку.

         Кина свој пројекат развоја и конструкције носача авиона дугује адмиралу Лиу Хуанчингу, који се од 1954 до 1958. године школовао у СССР-у где је успешно завршио поморску академију „Воршилов” у тадашњем Лењинграду. Занимљиво је да је главни менотор Хуанчингу био адмирал Сергеј Горшлов отац развоја модерне совјетске морнарице који је застарелу флоту претворио у стратешку и офанзивну. Способну да делује на свим океанима и морима.

         Горшковљева поморска стратегија утицала је на адмирала Лиуа који заступа став да кинеска морнаричка стратегија мора еволуирати кроз два степена: 1. обалска одбрана - омогућити заштиту кинеских територијалних вода и јачање суверенитета у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору; 2. пројекција моћи дубоко унатар вода Пацифика, а то ће бити остварено тек кад се буду могли користи носачи авиона.

         Пре свог пензионисања 1997. године, адмирал је објавио обиман текст о „екстремној потреби Кине да набави свој носач авиона”. Адмирал Лиу је заступао став да су носачи потребни Кини у заштити кинеског поморског суверенитета и поморских потенцијала земље, заштити поморско-трговачких комуникација чија је проходност од значаја за нарастајућу економију.

         Прва студија о носачу авиона наручена је још 1982. године. Рачунала је са  могућношћу изградње у домаћим конструкционим бироима и бродоградилиштима. Прављени су модели и испитивани у 600 метара дугачким базенима бродограђевинског института и Таи језера у провинцији Џиангсу.

         Адмирал Лиу је 1985. формирао академију где је започело школовање официра и подофицира за будуће дужности на носачима авиона, а будући пилотски кадар селектован је у бројним ескадрилама авијације.

         Покушаји добијања нечијег старог носача авиона кренули су још од 1985. кад је од Аустралије купљен стари носач авиона „Мелбурн” од 15.000 тона депласмана.

         Куповина је помогла да се кинески стручњаци упознају са конструкцијом носача авиона, опремом која је коришћена иако је носач купљен огољен, као и са начином уградње појединих склопова и могућностима пројектовања свог првог лаког носача авиона.

         Полетно-слетна палуба Мелбурна остала је у целости сачувана па је кориштена за статичку симулацију полетања и слетања кинеских пилота на носач авиона иако није могла дочарати полетање и слетање при различитим стањима мора на отвореном.

Варјаг

         Деведесетих година Кинези су са Украјинцима преговарали су о куповини незавршеног носача авиона Варјаг, затим су ту уследили преговори са Шпанцима да њихов концерн Базан изгради носач авиона. У опцији су били депласмани од 23.000 тона и 25.000 тона.

         Преговори су били прекинути 1996. јер су Кинези били заинтересовани само за куповину пројектне документације.

         Варјаг је купљен 1998. године, као и три отписана носача авиона класе Кијев који су Кинезима помогли да развију сопствени носач авиона. Кинези су Варјаг темељито проучили и започела је његова реконструкција и опремање.

         Потребна је била читава деценија да се преуреди брод дугачак 300 метара да би коначно 2012. ушао у оперативну употребу и да постане заставни брод Кинеске морнарице. Процењује се да ће новој посади бити потребно чак 5 година да овлада бродом тј његовом борбеном применом.

         Оно што је засада предмет нагађања јесте: избор борбених летелица које ће бити базиране на носачу авиона. Кинези су од Руса затражили куповину Су-33 и то свега неколико примерака које би производили у сопстевним погонима што су Руси одбили. Од Украјинца је набављен један развојни Су-33 и пошто лиценцно производе Су-27 очигледно је да ће моћи овладати и производњом палубног ловца. Као алтернатива спомиње се и домаћи палубни ловац Ј-15, али је то предмет нагађања.

         Кинези планирају да у будућности крену у производњу свог стандардног носача авиона. Процењује се да ће их изградити 4 и да ће бити на класични погон, плус два на нуклеарни погон, али су то засада планови који би требало да буду реализовани после првих искустава са употребом оперативног носача авиона.

 

ТТ Подаци за носач авиона Ши Лан:

         Дужина: 302,3м, ширина: 72,3м, површина палубе 14.700 м, депласман: 55.000 тона, погон: гасне турбине, максимална брзина: 32 чвора, аутономија : 42 дана

         Посада: 1.960 официра, подофицира и морнара, број пилота: 626, предвиђене летелице: авиони: 16 Јак-41М, 12 Су-33; хеликоптери: 4 Камов Ка-27ЛД,18 Ка-27 ПЛО и 2 Ка-27 С.

 

         (следи наставак)

 

         А. М.