Немачка прави први корак ка сопственом нуклеарном оружју

ДОДУШЕ: ТРЕНУТНО ЈЕ У ПРВОМ ПЛАНУ ПРЕТВАРАЊЕ ЕУ У СТРАТЕШКУ НУКЛЕАРНУ СУПЕРСИЛУ

Америчка база у Бихелу у Немачкој са најмање 20 бомби B61s

• Прво је лидер пољске владајуће партије Право и правда Јарослав КАЧИЊСКИ открио да би поздравио претварање Европске уније у - нуклеарну суперсилу
• Потом се у листу Der Spiegel појавио коментар Х. Милера који је - размишљајући о могућој Трамповој победи - упозорио да Европи, ако он победи и дође до распада NATO и нестанка америчких гаранција њеној безбедности, прети нова трка у наоружању. Чак је нагласио да ће у том случају постати реалне и дебате о „немачком нуклеарном оружју“
• Неколико дана касније је „Frankfurter Allgemeine“ објавио чланак свог уредника Б. Колера у којем се тврдило: ако САД терет одбране Европе свале у значајнијој мери на леђа самих Европљана - то ће за њих имати непријатне последице. Повећање војних расхода, поновно увођење опште војне обавезе и пресецање неких црвених линија. Једна од њих била би оно што је данас за Немце незамисливо - да њихова земља добије сопствене потенцијале за нуклеарно обуздавање
• Такве оцене и идеје одмах су наишле на негативну реакцију. Примера ради, председник Минхенске конференције о безбедности Волфганг Ишингер јавно је апеловао да се прекине дебата о нуклеарној стратегији Немачке, оценивши да је „и опасна и неодговорна“
• Процес јачања европског одбрамбеног потенцијала започео је још у време Обамине администрације, а многе одлуке, које се данас доносе и реализују у тој сфери, почеле су да се припремају још од 2012-те - пре почетка украјинске кризе. У основи свега су тектонска померања у међународној политици и економији и тежња Европске уније, коју активно подржава и Немачка, да оствари „стратешку аутономију“ и да се уврсти међу праве глобалне силе

Пише: Василиј ФЈОДОРЦЕВ, Балтички регионални информативно-аналитички центар      

        НЕМАЧКИ лист „Frankfurter Allgemeine“ објавио је 6. фебруара интервју са председником пољске владајуће партије Право и правда Јарославом Качињским који је открио да би поздравио претварање Европске уније у - нуклеарну суперсилу.

        Интервју се појавио уочи доласка Ангеле Меркел Варшаву, где се немачка канцеларка срела не само државним руководством Пољске, него и са самим Качињским, којег многи, и у самој Немачкој, називају „сивом еминенцијом“ данашње пољске политике.

        Једна од централних тема посете Меркелове била су питања одбрамбене политике ЕУ, па зато изјава Качињског не изгледа случајном. Напротив, органски се уклапа у контекст дискусије која је у новембру почела управо у Немачкој.

        Уочи америчких председничких избора, у листу Der Spiegel појавио се коментар Х. Милера који је - размишљајући о могућој Трамповој победи - упозорио да Европи, ако он победи и дође до распада NATO и нестанка америчких гаранција њеној безбедности, прети нова трка у наоружању. Чак је нагласио да ће у том случају постати реалне и дебате о „немачком нуклеарном оружју“.

        И, ево: Милерова прогноза је почела да се реализује након мање од две недеље, а још „нико не може да ишта сасвим одређено каже поводом политике нове администрације САД“.

        Ускочио је Родерих Кизеветер, утицајни посланик Бундестага из редова CDU, који је специјалиста за спољну и одбрамбену политику, изјавио: ако САД желе од европских партнера већа улагања у безбедност, или да се сасвим повуку из Европе, Европљани у оба случаја морају размишљати како да се у реализацији својих циљева и политике обуздавања ослоне на француско-британски „нуклеарни кишобран“, који би могао да се финансира из заједничког одбрамбеног буџета Европске уније.

        Са Британијом би, после њеног иступања из ЕУ, могли да ради тога буду закључени „потребни партнерски споразуми“.

        Кизеветер је нагласио да то засад није предмет разговора, али и упозорио да се ради о „теми“ поводом које не смеју да постоје забрањена мишљења.

        Неколико дана потом је „Frankfurter Allgemeine“ објавио чланак свог уредника Б. Колера у којој се тврдило: ако САД терет одбране Европе свале у значајнијој мери на леђа самих Европљана - то ће за њих имати непријатне последице. Повећање војних расхода, поновно увођење опште војне обавезе и пресецање неких црвених линија.

Нуклеарно оружје на територији ЕУ

        Колер указује да би једна од њих била оно што је данас за Немце незамисливо - да њихова земља добије сопствене потенцијале за нуклеарно обуздавање јер би то могло да компензује „сумње у америчке гаранције“.

        Колер је овоме придодао: „Француски и британски арсенал - у њиховом садашњем стању - за то ће бити исувише слаби. Јер, Москва се наоружава“.

        Наравно, оцене Кизеветера и Колера одмах су наишле на негативну реакцију. Примера ради, председник Минхенске конференције о безбедности Волфганг Ишингер јавно је апеловао да се прекине дебата о нуклеарној стратегији Немачке, оценивши да је „и опасна и неодговорна“.

        Још је нагласио да „не постоји ни француска варијанта, а ни варијанта ЕУ“.

        У листу Der Spiegel су потом четири позната немачка политиколога - Ф. Зауер, К. Масала, П. Хелман и Р. Волф - објавила чланак под називом „Немачкој није потребно нуклеарно оружје“ у којем су - користећи и међународно-правне аргументе -бранили тезу да би располагање таквим наоружањем само наштетило Немачкој.

        Међутим, притом су - у случају да САД „потпуно склопе свој нуклеарни кишобран изнад Европе“ - тврдили да би било неопходно размислити како да нуклеарни арсенали Велике Британије и Француске постану део заједничке стратегије ЕУ за обуздавање.

        Шеф апарата немачке канцеларке - П. Алтмајер - сложио се (у интервјуу листу „Wеlt am Sonntag“) да Европа и Немачка морају повећати свој борбени потенцијал, али је одбацио сваку дискусију о стварању нуклеарног потенцијала ЕУ.

        Он је, иначе, уверен да ће Доналд Трамп у доброј мери наставити спољнополитички курс САД, нагласивши да амерички нуклеарни потенција у Европи није никаква милост Вашингтона већ служи и заштити самих САД од потенцијалне нуклеарне претње.

        Упркос свему, тема могућег формирања нуклеарног потенцијала ЕУ или и саме Немачке - за коју је Колер рекао да „незамислива немачкој свести“ - настављена је и у 2017-ој.

        У јануару је политиколог М. Терхале са страница листа „Tagesspiegel“ позвао на стварање немачког нуклеарног потенцијала због опасности од „Путинове Русије“. Притом је нагласио да се - у случају престанка америчких гаранција безбедности - може појавити конвенционална и стратешка неравнотежа.

        Почетком фебруара се о могућности појаве нуклеарног оружја Европске уније, или Немачке, разговарало на првом каналу немачке телевизије, у емисији „Панорама“.

        Један од учесника - коментатор-експерт У. Кун, из Института за истраживања проблема мира и политике безбедности - оценио је да питање европског или немачког нуклеарног оружја није потпуно апсурдно.

        „Ако се наредних година стање безбедности Немачке и Европе погорша, то јест - ако Русија настави да прети миру у Европи, а Американци се буду повлачили - не искључујем да ће у Немачкој почети размишљања о могућој заштити од Русије“.

        Ту емисију је пратило указивање: „Ово је веома осетљива тема - непријатна и шкакљива - која, на жалост, при новом човеку у Белој кући, може постати актуелна пре него што се то могло и помислити“.

        Директор Института за глобалну јавну политику Т. Бенер написао је 10. фебруара да су обе полазне тезе - потпуно одустајање САД од својих обавеза у сфери безбедности и претња са стране Русије - такве да немачко нуклеарно оружје може бити само „последњи корак и то у случају да се NATO потпуно распадне“.

Родерих Кизеветер

        Бенер је притом указао - поменувши интервју Качињског - да је нуклеарни кишобран Европске уније тренутно илузорна идеја. Али, посаветовао је ЕУ да очува војно партнерство са Британијом, а влади Немачке да после председничких избора у Француској са Паризом започне преговоре о тешњој сарадњи у нуклеарној области.

        Нагласио је: „Наши односи Француском и њеним force de frappe постају одлучујући“.

        Официјелни Берлин у овој дискусији не учествује, поменути интервју Алтмајера је изузетак.

        Представници немачке владе су (8. фебруара) одбили да коментаришу изјаву Качињског о претварању ЕУ у „нуклеарну суперсилу“, указавши да не постоје никакви планови о нуклеарном наоружавању Европе уз немачко учешће“.

        Међутим, заменица портпарола владе Ангеле Меркел - У. Демер - нагласила је да питања унутрашње и спољне безбедности у процесима преосмишљавања, у којима се налази ЕУ, заузимају централно место.

        Ово, заједно са изјавом Качињског, донекле наводи на претпоставку да се у кулоарима ЕУ ипак разговара о заједничком нуклеарном оружју, мада никаквих конкретних планова вероватно нема.

        Кизеветер је признао да је он - још до америчких избора - у „круговима који се баве питањима безбедности“ - покретао тему заједничког нуклеарног потенцијала, али да није наишао на подршку. Притом је изразио наду да ће та тема после Трамповог избора бити озбиљније схваћена.

        Процес јачања европског одбрамбеног потенцијала започео је још у време Обамине администрације, а многе одлуке, које се данас доносе и реализују у тој сфери, почеле су да се припремају још од 2012-те - пре почетка украјинске кризе.

        Фактор „руске претње“, која је у земљама ЕУ постала актуелна услед вештачког распаљивања страсти, значајно је убрзао тај процес и већ се претворио у једну од његових покретачких снага.

        Исто се може рећи и за Трампов избор за председника САД.

        Оба ова фактора сада се активно користе као основни аргументи присталица јачања одбрамбене способности ЕУ и форсирања војне интеграције ЕУ. Ово се може уочити и у дискусијама о могућем нуклеарном потенцијалу ЕУ или Немачке.

        Само, ни „руска претња“ ни Трампов избор нису главни узрочници тих процеса.

        У њиховој основи су „тектонска померања“ у међународној политици и економији и тежња Европске уније, коју активно подржава и Немачка, да оствари „стратешку аутономију“ и да се уврсти међу праве глобалне силе.

        Располагање својим нуклеарним потенцијалом важан је саставни део такве „стратешке аутономије“.

        Гледано из овог угла, дискусије о нуклеарном оружју ЕУ, или Немачке, нису толико резултат панике колико рационални корак присталица пројекта „ЕУ као стратешка суперсила“ који је срачунат на претварање „незамисливог“ у оно о чему се већ дебатује. За то је изабран повољан моменат: Трампов долазак на власт је појачао „руску претњу“.

        Циљ је достигнут: о немачком нуклеарном оружју се дебатује и на страницама водећих листова и на главним телеканалима.

        То питање је тренутно на нивоу дискусије и можда ће за његово довођење до нечега практичног бити потребне године.

        Само, први корак је направљен и још један спољнополитички „табу“ за Немачку више тако не изгледа.