Иран обнавља производњу ракета да може да Израел туче са 400-500 дневно

ТЕХЕРАН ПОЧЕО ДА ЈАВНОСТИ ПОКАЗУЈЕ СВОЈА ПОДЗЕМНА СКЛАДИШТА-ГРАДОВЕ СА РАКЕТАМА

Један од "градова" - не зна се колико их има

* Да није било америчког ракетирања (бомбардовања) Иран је већ 2026. године требало да по броју ракета неколико пута премаши могућности противракетне одбране не само Тел Авива већ и Вашингтона

* Израелци и Американци су ову претњу доживели као знатно озбиљнију од конвенционалног и нуклеарног оружја. Њихови суперкомпјутерски прорачуни показују да би, ако би одбијали велике ракетне ударе - 400-500 дневно - америчко-израелски систем ПВО потрошио своје бојеве главе у првој недељи сукоба. А Иран би могао да настави ракетне нападе истим интензитетом још десет дана

* Иранска подземна фабрика за обогаћивање уранијума у ​​близини насеља Фордо (150 километара од Техерана) сматра се најтежом за уништење. Рафаел Гроси (шеф Међународне агенције за атомску енергију), који је обишао Фордо, изјавио је Центру за стратешке и међународне студије: „Веома је вероватно да тај објекат има додатне просторије које се налазе на дубинама до осамсто (!) метара“

___________________________________________________________________

           Аутор: Владимир ОРЛОВ

           ТEХЕРАН је делимично показао јавности још један свој подземни ракетни град, објавивши да ће до краја ове године повећати годишњу производњу балистичких ракета на двеста месечно.

           Ово представља готово потпуну обнову претходних могућности.

           Али, да ли је то разлог за концентрацију огромних америчких ваздухопловних снага на Блиском истоку?

           Високи израелски званичници су више пута изјављивали да је један од кључних циљева дванаестодневног иранско-израелског рата (13-25. јун 2025.) било уништење (или значајно успоравање) иранског ракетног програма.

           Врхунац производње ракета Исламске Републике пре рата процењивао се на двеста ракета месечно. Штавише, она је стално расла.

           А већ 2026. године Иран је требало да по броју ракета неколико пута премаши могућности противракетне одбране не само Тел Авива већ и Вашингтона.

           Другим речима: Иран је био на прагу производње много пута више балистичких ракета него што заједно имају Израел, Сједињене Државе и Западна Европа са својим пресретачима (Hetz-3, PAC-3 и Aster-30) способних да им се супротставе.

           Није изненађујуће што су и Израелци и Американци ову претњу доживели као знатно озбиљнију од конвенционалног и нуклеарног оружја. Њихови суперкомпјутерски прорачуни показују да би, ако би одбијали велике ракетне ударе - 400-500 дневно - америчко-израелски систем ПВО потрошио своје бојеве главе у првој недељи сукоба. А Иран би могао да настави ракетне нападе истим интензитетом још десет дана.

           Жеља да се спречи овај сценарио довела је до плана да се нападну објекти где се меша композитно ракетно гориво. Али, све је било добро само на папиру.

           Техеран је највероватније успео да сакрије део свог потенцијала. Доказ за то је и подземни град који су Персијанци недавно донекле открили за јавност.

           И свевидеће око OSINT-а (обавештајних података отвореног кода) одмах је уочило „знаке обнове обимне производње“ ракета средњег домета – односно производа способних да досегну израелску територију. Штавише, обнова се дешавала много бржим темпом него што је Тел Авив очекивао.

           Међутим, чак су и стручњаци из Arms Control Wonk-а (аналитичког центра са седиштем у САД који прати производњу и ширење модерног оружја) признали: „Израелци су озбиљно погрешили у проценама“.

           А шта је са Ираном?

           „Приказивањем арсенала једног по једног подземног ракетног града недељно, можемо наставити ову ТВ емисију најмање две године“, ово су биле речи које су званичници користили поводом декласификовања још једног комплекса тајних подземних бункера који се користе за складиштење ракета намењених за одбијање агресије и ударе одмазде против Сједињених Држава или Израела.

           Нема сумње да је Тел Авив потпуно свестан озбиљности ситуације, као и његови амерички покровитељи.

           Велика већина иранских нуклеарних постројења, предузећа војно-индустријског комплекса и војних база налази се дубоко под земљом.

           На пример, отварање треће подземне фабрике ракетног оружја 2017. године је најавио бригадни генерал Амир Али Хаџизадех, тадашњи командант Ваздухопловних снага. Године 2022, Алиреза Тангсири (командант морнарице) најавио је стварање свеобухватног одбрамбеног система у виду ланца подземних ракетних арсенала распоређених наспрам обала Омана и Персијског залива.

           Оружане снаге Исламске Републике показале су 2022-ге два подземна града дизајнирана за лансирање ракета дугог домета и беспилотних летелица.

           У фебруару следеће године, новинска агенција ИСНА објавила је кадрове из подземне базе иранског ваздухопловства која се налази у високо планинском подручју.

           Минулог пролећа, Техеран је показао још један подземни град, наравно без откривања његових координата и дубине на којој се налази.

           Иранска подземна фабрика за обогаћивање уранијума у ​​близини насеља Фордо (150 километара од Техерана) сматра се најтежом за уништење. Према непотврђеним подацима, тај објекат се налази у тунелима исклесаним у планинској стени на дубини од приближно деведесет метара.

           Рафаел Гроси (шеф Међународне агенције за атомску енергију), који је обишао Фордо, изјавио је Центру за стратешке и међународне студије: „Веома је вероватно да овај објекат има додатне просторије које се налазе на дубинама до осамсто (!) метара.“

           Све израелске бомбе за разбијање бункера су америчког порекла, тако да су њихови арсенали углавном идентични. Пре свега, то је муниција БЛУ-109 од 900 килограма са бојевом главом од 250 килограма.

           Израел има и своју авио-бомбу од две тоне ГБУ-28, која продире неколико десетина метара у земљу.

           Очигледно је да је потенцијална снага ове муниције, благо речено, недовољна да уништи иранска нуклеарна постројења.

            Међутим, америчка војска поседује снажнији GBU-57. Тешка је четрнаест тона, од чега је 2.400 килограма бојева глава која детонира на дубини до шездесет метара. Међутим, једини авион који може да је носи је амерички стратешки бомбардер Б-2, који Израел нема.