Индија купила један, а гради четири носача авиона да би била – глобална поморска сила

ЗА АМЕРИКАНЦЕ ПОЧИЊЕ САСВИМ НОВИ „ПЛЕС РАТНИХ БРОДОВА” У ПАЦИФИКУ И ИНДИЈСКОМ ОКЕАНУ (2)

ИНС „Викрамадитја“

• Увођењем у оперативну употребу модернизованог руског носача авиона „Адмирал Горшков“ – Индија рачуна да ће 2013. из регионалне прерасти у глобалну силу, као и њен ривал Кина
• „Горшков“ је добио ново име -  ИНС „Викрамадитја“, а његову авио-компоненту чиниће искључиво руски палубни ловци МиГ-29К/Куб и палубни хеликоптера Ка-31
• Нови индијски носачи авиона запловиће 2015. године, а сваки ће моћи да прими до 30 МиГ-29 К/КУБ и морнаричких хеликоптера К-31
• Покретаће их по четири гасне турбине Џенерал Електрик ГЕ ЛМ 2500 које ће преко четири проплелера обезбеђивати брзину пловидбе до 28 чворова (51,58 км/х) и акциони радијус кретања од 7500 морских миља или 13.890 км
• Посада са укрцаним пилотима авиона и хеликоптера износиће 1.400 чланова
• Градња нових носача авиона поверена је индијском бродоградилишту ЦЛС Чочин (Cochin Shipyard Limited)

          (ПОСЛЕ готово две деценије непромењене америчке превласти у Тихом и Индијском океану - на хоризонту ове регије почеле су да се појављују нове поморске силе, али и савезништва.

          Почетак нове поморске ере обележили су: поринуће првог кинеског носача авиона, затим најава поринућа новог индијског носача „Викрамадитија”, најава уласка десатних носача хеликоптера класе „Мистрал” у састав Пацифичке флоте Руске ратне морнарице и улазак носача хеликоптера класе „Хyуга” у оперативну употребу Јапанске морнарице.)

          ИНДИЈА је - одмах по проглашењу независности – најавила амбицију да постане остане регионална поморска сила у Индијском океану.

          Да би то могла да реализује, кренула је у набавку носача авиона пре свега зхављујући утицају Британаца који су после проглашења независности помогли изградњу њене ратне моранарице. Сукоб са Пакистаном, а затим и Корејски рат, преусмерили су пажњу Индије са морнарице на ваздухопловство и копнену авијацију, а променила се и спољна политика Британије према Индији.

          Индија се идеје о носачима авиона никада није одрекла а по стабилизацији односа с Британијом набављен је први носач ХМС Хермес, а затим и ХМС Херкулес који је добио име ИНС Викрант. За њега је Њу Делхи 1983. набавио плаубне авионе БАЕ Си Херијер од којих је остало само 25 у оперативној употреби.

          Тренутно је једини оперативни носач авиона Индијске ратне морнарице ИНС Вираат Р 22 некадашњи ХМС Хермес.

          Изграђен 1944. у бродоградилишту Викерс. Брод је поринут 1953, а оперативан је постао 1959. Индија је овај носач авиона од Британије купила 1986. за ондашњих око 50 милиона фунти, а обнова је коштала додатних 15 милиона фунти. У оперативну употребу Индијаца ушао је 1987, а опремљен је са 12 си херијера и 3 до 7 хеликоптера Камов Ка-25 Хормон. Овај носач авион, иначе, може да носи чак 30 херијера.

ИНС Вираат Р 22

          После дуготрајних преговора индијског и руског министарства одбране, 2о. јануара 2004. године закључен је уговор о куповини и трансферу некадашњег руског носача авиона „Адмирал Горшков“ Индији. Склопљени посао, према различитим оценама, вредео је од 1,3 до 1,5 милијарди долара, при чему је 650 милиона отишло само на обнову овог носача авиона, док ће 800 милиона бити потрошено за набавку нових палубних летелица.

          Индија жели да увођењем овог носача авиона у оперативну употребу 2013. из регионалне прерасте у глобалну силу, као и њен ривал Кина.

          Набавка носача авиона била је усклађена са индијском поморском стратегијом о примени два носача авиона.

          Први уговор, истина за вољу, био је потписан са Французима о производњи и набавци новог носача авиона, али је био ракинут кад се у Русији појавила могућност јефтиније набавке већ постојећих носача авиона. Индијци су били заинтересовани за куповину носача авиона „Минск“ и „Кијев“, али су их купили Кинези, а Индијцима је преостао једино модификовани носач авиона класе „Киев“ под именом „Адмирал Горшков“, који је био предвиђен за модернизацију, али је после пожара 1993. отписан.

          Руси су Индијцима дали до знања да ови носачи авиона неће бити продати са противбродским ракетама П-800 Базалт ( СС-Н-12 Sendbox).Иако су Индијици били разочарани, додатни простор на крми омогућио им је продужење палубе ради употребе морнаричке верзије МиГ-29К (Куб). Са могућношћу да 13 авиона сместе под палубу а шест на самој палуби. Преговори су трајали од 1998. а уговор је потписан 2004. године. Дуги преговори и компликовано „затварање финансијске конструкције” отежали су обнову и улазак носача у оперативну употребу.

          Приликом модернизације бившег „Адмирала Горшкова“, уграђен је нови лифт за подизање летелица тежине 30 тона. Повећан је број и авиона и хеликоптера и направљена полетно-слетна палуба дужине 189,5м и ширине 20,7м што је омогућило упоредно полетање два авиона. Деплсаман је повећан на 48.500 тона.

          Приликом изградње било је и доста заплета иако су Индијци могли да по избору у носач авиона уграде сопствене електронске уређаје. Проблем је био одстрањивање руских ПВО система јер су Индијци хтели да уграде израелске, што су Руси одбили па ће то бити уграђено по пријему носача авиона у оперативну употребу Индијаца.

МиГ-29К/Куб

          Авио-комопненту носача авиона ИНС „Викрамадитја“ чиниће искључиво руски палубни ловци МиГ-29К/Куб и палубни хеликоптера Ка-31.

          МиГ-ови -29К/КУБ су једноседне и двоседне верзије надграђених летелица МиГ-29М/М2 примењених за морнаричку употребу. Са ојачаном конструкцијом, осавремењеним системом за склапање крила, смањеном радарском површином, повећаном носивошћу и савременим радаром Фазтрон НИИП жук МЕ.

          Ови радари су у стању да прате до 10 циљева истовремено, док се морнарички хеликоптери Камов одликују појачаним могућностима откривања и осматрања потенцијалних претњи и већ се налазе у оперативној употреби Индијаца.

          Носач авиона ИНС „Викрамадитја“ већ је требало да уђе у оперативну употребу, али је проблем настао услед кашњења са уградњом парних котлова због чега је одложено његово увођење у оперативну употребу за 2013. године.

          Ово је донекле одложило индијске „глобалне амбиције” јер је Љу Делхи планирао да обновљени и модернизовани „Адмирал Горшков“ заплови Индијским океаном крајем 2012. године.

          Упоредо са набавком овог носача авиона, Индија се одлучила за самостални развој и градњу носача авиона који је познат као Пројект 71 АДС (Air Defence Ship). Фактички: за брод за противваздушну одбрану флоте, а данас се о њима говори као о бродовима класе „Викрант“ или „Мажестик“.

          Први оперативни планови били су представљени 1989. и предвиђали су градњу два носача авиона депласмана по 28.000 тона, али је већ 1990-тих дошло до промене планова и представљен је модификовани план градње носача повећаног депласмана од 32.000 тона.

          План је добио зелено светло тек 2003. године кад је поново промењен а носач добио нови депласман од 37.500 тона. То је било последица одустајања од набавке херијера и окретања руским морнаричким МиГ-29К/КУБ.

Адмирал Арун Пракаш

          Адмирал Арун Пракаш већ 2006. мења име програма из АДС у ИАЦ (Indigenous Aircraft Carrier) чиме је желео да нагласи да се ради о самосталном индијском пројекту градње новог носача авиона додатно повећаног депласмана (на 40.000 тона) који би омогућио употребу палубне верзије Сухоја Су-30. А за то је било потребно повећање дужине носача на 280 м, ширине на 60 и газа на 8,4м. Очувале би се и могућности крактог полетања и конвенциналног пристанка летелица (СТОБАР).

          Индија планира четири оваква носача авиона. Сваки ће моћи да прими до 30 МиГ-29 К/КУБ и морнаричких хеликоптера К-31.

          Погон носача представљаће четири гасне турбине Џенерал Електрик ГЕ ЛМ 2500 које ће преко четири проплелера обезбеђивати брзину пловидбе до 28 чворова (51,58 км/х) и акциони радијус кретања од 7500 морских миља или 13.890 км.

          Посада са укрцаним пилотима авиона и хеликоптера износиће 1.400 чланова.

          Градња нових носача авиона поверена је индијском бродоградилишту ЦЛС Чочин (Cochin Shipyard Limited). Почела је 2008, а прва кобилица је положена 28. фебруара 2009. године.

          Око 80 посто елемента брода је већ урађено пре његовог поринућа јер је у питању модуларна градња од 874 „главна блока”.

          Планира се да ови носачи авиона уђу у оперативну употребу од 2015. године, због отежане градње и кашњења испорука посебног челика који се набавља из Русије.

          Кашњења у испорукама натерале су Индијце да сами крену у производњу специјалног челика у спостевним погонима, што је довлео до одлагања планова за даљи почетак градње нових бродова.

 

          (следи наставак)

          А. М.