АМЕРИКАНЦИ ПРОТИВ РУСИЈЕ: Да ли су ласери кључ за победу?

ОРБИТАЛНИ СИСТЕМ ЛАСЕРСКЕ ПРО САДА НИЈЕ МОГУЋ,

НИТИ ЋЕ БИТИ У ДОГЛЕДНОЈ БУДУЋНОСТИ

• Проблем је и обезбеђивање минималног расипања снопа, иначе ће се ласерска тачка сувише „размазати“ и неће нашкодити непријатељској ИБР. Да би се постигли прихватљиви резултати неопходно је апсолутно идеално огледало пречника најмање 10 м. У овом тренутку рекорд припада орбиталном телескопу „Хабл“ са огледалом површине 2,4 м
• Израда ласера који раде у рентгенском опсегу фреквенција била је тежак задатак. То се посебно односило на моћне ласере који би могли да се користе у војне сврхе. За сада једини познати начин за добијање таквог снопа јесте „пуњење“ ласера помоћу нуклеарне експлозије
• Чак и на растојањима од 100 км у идеалном случају енергија износи само 100 кJ на квадратни сантиметар, што је недовољно за уништење бојеве главе која има потребну заштиту. Зато рентгенски ласери такође нису оправдали наде
• Амерички авион Boeing YAL-1 први je пут подигао у ваздух 2002. хемијски ласер снаге 1 мегавата. Било је планирано да ће авион моћи да уништава ракете на старту са растојања од 300-400 км, а током лета требало је да обори најмање 20 ракета. Међутим, закони физике опет су се показали јачим
• Taj pројекат је затворен 2013. због своје скупоће и неефикасности (до тада је већ било потрошено 5 милијарди долара). Министар одбране САД, Роберт Гејтс, изјавио је тада да је за постизање потребних карактеристика потребан 20-30 пута јачи ласер
• У СССР/РФ произведен је ласерски авион А-60 - модификација авиона Ил-76. Капацитет његовог ласера такође износи 1 мегават, а последњих година рад на авиону је настављен. Поузданих података о испитивањима и резултатима готово да нема. Постоји информација да је 2009. А-60 успео да наведе сноп на космички брод на висини од 1500 км
• Системи за ласерско пригушивање оптичких система противника ускоро ће почети да стижу у наоружање армије неколико земаља. У примену ће такође ући системи за откривање и заслепљивање снајпериста

Пише: Леонид НЕРСИСЈАН, војни аналитичар             

        ГЛЕДАЈУЋИ уметничке филмове о будућности, готово сваки пут видимо кадрове који су већ постали уобичајени - међусобну паљбу из различитог ласерског и радијационог оружја.

        Да ли израда таквих узорака оружја има будућност? Шта се у тој области може постићи у условима наших технологија? На каквом нивоу се налазе пројекти различитих средстава за ласерско уништавање укључујући и системе ПВО и ПРО?

        И основно: ко је од главних законодаваца „моде“ оружја у свету сада у предности, САД или Русија?

        Ова тема добила је још већи одјек због недавних гласина да РФ активно обнавља пројекте ласерског оружја.

        Почнимо од тога да се ласери већ одавно користе у оружаним снагама већине земаља: то су ласерски даљиномери, индикатори циља према чијем зраку се наводе авионске бомбе, ракете, артиљеријска муниција и томе слично. Ипак, давни сан војника да ласер искористе за уништење циљева за сада у пракси није остварен, иако се израда и испитивања изводе више од једне деценије. Очигледне предности ласерског оружја су практично апсолутна прецизност погађања циља (уз присуство одговарајућих система за навођење), као и највећа брзина зрака која је једнака брзини светлости (у условима наших растојања, циљ се постиже скоро тренутно).

        Од принципијелних недостатака треба истаћи веома низак КЕ (коефицијент ефикасности) ласера у атмосферским условима на земљи. На пример, један од најмоћнијих совјетских прототипова ласера који је био инсталиран на броду „Форос“, имао је КЕ свега 5% на растојању од само 4 км.

        У космичким условима губитак енергије и расипање много су мањи, али је на великим растојањима проблем исто тако актуелан када су у питању задаци као што је погађање ракета и бојевих глава противника са дистанце од 1000 км.

        Размотрићемо конкретне задатке који су постављани и који се налазе пред пројектантима ласерског оружја, данашњу ситуацију у тој области и даље изгледе за будућност.

        Идеја о стварању ласерске ПРО као средства одбране од интерконтиненталних балистичких ракета (ИБР) одмах се појавила, али - да ли је она добра и шта омета њену реализацију?

        Пројекат ласерске ПРО - стратешка одбрамбена иницијатива (СОИ), познатије као програм „Рат звезда“, најпознатији је и у медијима највише рекламиран.

        У оквиру СОИ разматрано је размештање сателита у земљиној орбити са наоружањем заснованим на новим физичким принципима у оквиру којег је основно било управо ласерско наоружање. Пројекат је од почетка био сувише амбициозан - није било могуће извести у орбиту ласерску опрему тог времена (па и садашњег), заједно са извором енергије за напајање. Сем тога,  неминовно је суочавање са законима физике који се не могу савладати - због веома ниског КЕ ласера приликом гађања из прилично моћних топова (више од 5 мегавата) издваја се огромна количина топлоте - најмање 100 мегавата.

        Задатак одвођења толике количине топлоте у условима космоса практично је нерешив (проблем је чак и одржавање нормалне температуре у Међународној космичкој станици, иако у њој енергију емитују само космонаути и системи опреме).

        Други физички проблем је обезбеђивање минималног расипања снопа, иначе ће се ласерска тачка сувише „размазати“ и неће нашкодити непријатељској ИБР.

        Да би се постигли прихватљиви резултати неопходно је апсолутно идеално огледало пречника најмање 10 м. У овом тренутку рекорд припада орбиталном телескопу „Хабл“ са огледалом површине 2,4 м. Израда и полирање трајало је неколико година, али је приликом израде, ипак, направљена грешка од свега 2 микрометра, што је захтевало одашиљање у космос специјалне апаратуре за корекцију.

        Још један проблем повезан је са огледалом - приликом гађања известан део енергије деловаће на сам рефлектор - колико год био висок коефицијент рефлексије. Код тако високих енергија ласерског снопа довољан је део процента да огледало учини неупотребљивим.

        И на крају - не сме се заборавити да условни противник може да заштити своје ракете и бојеве главе. Технологије производње материјала који апсорбују огромне количине топлоте одавно постоје - летелице са космонаутима које улазе у атмосферу трпе оптерећење које није ништа мање од оног које би добили зрачењем ласера снаге од 5-10 мегавата са великог растојања.

        Такође није проблем да се бојева глава или балистичка ракета прекрије фолијом која ће одбити велики део зрачења. Тада је СССР кренуо донекле другим путем - почео је пројектовање „Пољуса“, станице-ловца на сателите.  Задатак је био знатно једноставнији од америчког, јер су захтевана мања растојања за погађање циљева и много мањи капацитет зрачења - било је довољно само да се онеспособе оптички сензори непријатељских сателита да би се они претворили у обични космички отпад. 

        Макета такве станице под називом „Скиф-ДМ“ лансирана је у космос 1987., али због квара није успела да уђе у орбиту. После тога више се није радило на развоју пројекта. Ласер капацитета 1 мегавата, који је израђен за „Пољус“, инсталиран је на авион Ил-76 и у новој модификацији добио назив А-60, али о томе нешто касније.

        Из наведеног се може извести закључак да стварање орбиталног система ласерске ПРО у датом тренутку није могуће и тешко да ће то бити у догледној будућности. Сви разговори о томе били су или блеф од стране САД (са циљем да се СССР увуче у нови бесмислени круг трке у наоружању), или начин да се буџет одбране расипа у огромним размерама.

        Израда ласера који раде у рентгенском опсегу фреквенција била је тежак задатак. То се посебно односило на моћне ласере који би могли да се користе у војне сврхе. За сада једини познати начин за добијање таквог снопа јесте „пуњење“ ласера помоћу нуклеарне експлозије. Експлозија претвара металне струне у нити плазме које генеришу ласерско зрачење рентгенског спектра. Све то траје неколико микросекунди, а при том се добија огромна снага снопа.

        У САД се радило на развоју таквог оружја, а према неким изворима 1980. изведено је његово прво и последње испитивање. Нуклеарна експлозија снаге 20 килотона изведена је испод земље и том приликом добијен је зрак у трајању од 1 нано-секунде и усмерене енергије од 130кJ (као код паљбе из митраљеза). Постоји исто тако непоуздана информација о сличним испитивањима у СССР-у са сличним резултатима.

        Амерички пројекат ласера звао се „Екскалибур“ и вероватно је улазио у СОИ. Планирано је погађање бојевих глава совјетских интерконтиненталних балистичких ракета у космосу. Међутим, опет се умешала физика. Капацитет добијеног снопа није био довољан због многих нерешених проблема, што је захтевало коришћење нуклеарних пуњења велике снаге - више од 1 Мт и струна дужине више од 20 м.

        Чак је и после тога остајао један пропуст - још увек није направљен материјал који је способан да одбија рендгенско зрачење и зато формирање огледала које фокусира сноп није могуће. Због тога се добија расипање ласерског снопа које је много веће.Чак и на растојањима од 100 км у идеалном случају енергија износи само 100 кJ на квадратни сантиметар, што је недовољно за уништење бојеве главе која има потребну заштиту. Према томе, рендгенски ласери такође нису оправдали наде.

        Пројекти авиона опремљених ласерским уређајима рађени су и испитивани како у СССР-у, тако и у САД-у. Због својих огромних габарита и тежине у оба случаја ласери су били инсталирани на тешке теретне авионе.

        Амерички авион Boeing YAL-1 први пут се подигао у ваздух 2002. На њему је био инсталиран хемијски ласер снаге 1 мегавата. Било је планирано да ће авион моћи да уништава ракете на старту са растојања од 300-400км, а током лета требало је да обори најмање 20 ракета. Међутим, закони физике опет су се показали јачим - без обзира на импресивне успехе у оптици и другим технологијама, сноп ласера је ипак губио сувише много енергије због честица прашине у ваздуху, а ако је на том путу било и облака он је практично постајао потпуно бескористан.

    Boeing YAL-1

        Годину дана пре затварања програма, 2010., изведено је успешно испитивање - авион је успео да обори лансирану балистичку ракету. 

        После тог поготка опрема се хладила отприлике један сат, а затим је оборена још једна ракета. Рекло би се да је циљ делимично остварен, мада није познато растојање са којег је изведена паљба. Пројекат је затворен 2013. због своје скупоће и неефикасности (до тада је већ било потрошено 5 милијарди долара).

        Министар одбране САД, Роберт Гејтс, изјавио је тада да је за постизање потребних карактеристика потребан 20-30 пута јачи ласер.

        Сем тога постоји још један проблем - 300-400 км сувише је мала удаљеност за извршење задатка стратешких ПРО, посебно ако се то односи на земље са великом територијом, на пример, Кину и РФ. Транспортном авиону неће дозволити да долети до таквог растојања и обориће га много раније.

        У СССР/РФ произведен је ласерски авион А-60 - модификација авиона Ил-76. Капацитет његовог ласера такође износи 1 мегават, а последњих година рад на авиону је настављен. Поузданих података о испитивањима и резултатима готово да нема. Постоји информација да је 2009. А-60 успео да наведе сноп на космички брод на висини од 1500 км.

        Касније се појавила информација да се пројекат развија и да ће бити урађен систем за пригушивање оптичко - електронских средстава противника за обавештавање.

        Као што можемо да приметимо - нема ни речи о стварању система који је способан да нанесе реалне физичке губитке било каквим објектима на релативно великим растојањима.

        Такође давна „замисао“, могућност да се скоро моментално обори авион, крстарећа ракета, пројектил и т. сл., наравно, радује. 

        У СССР-у су постојала два пројекта ласера ПВО - „Терра-3“ и „Омега“. Први је представљао систем ПРО предвиђен за борбу са бојевим главама на крајњој деоници лета и за уништавање сателита на ниским орбитама. Циљ није постигнут из разлога које смо горе већ навели.

        Године 1994. академик Николај Басов одговорио је на питање о резултатима програма следеће: „Поуздано смо утврдили да нико не може да обори бојеву главу БР ласерским снопом, и ми смо веома напредовали у ласерима…“

        Ласерски систем ПВО „Омега“ показао се донекле бољим и на испитивањима је чак реално погађао аеродинамичке циљеве. Међутим, ефикасност система показала се знатно нижом него код противавионских система тог времена због чега је тај пројекат и затворен. Последње гласине о томе да је обновљен рад на развоју ласерског оружја у РФ вероватно су повезане управо са даљим развојем система „Омега“. Током две деценије појавиле су се нове технологије које ће, можда, том пројекту моћи да удахну нови живот. 

        У САД-у су раније извођена испитивања сличних система. Последњих година Американци су се сасвим приближили изради ласерских система ПВО малог радијуса дејства - који пре свега имају задатак да униште пројектиле, мине и беспилотне летелице противника.

        Системи HEL MD (HighEnergy Laser Mobile Demonstrator, мобилни демонстратор високо енергетског ласера) успео је да уништи више од 90 мина и неколико беспилотних летелица. Информације о развоју система те класе долазе и из других земаља - Израела, Јапана, Јужне Кореје и т. д. Ипак, још је рано говорити о успеху те концепције, будући да је важан однос цена-квалитет у поређењу са класичним ПРО и противавионском артиљеријом за мале радијусе дејства.

        Било је више покушаја за стварањем таквог оружја, али се понављало и суочавање са истим проблемом - недостатком довољно јаких, али лаких извора енергије. На крају је ласер који има капацитет условног АК-74 могао да буде димензија камиона. Задатак уништења тенкова још је тежи - да би прогорео дебели оклоп савремених тенкова потребна су оруђа огромне снаге, а при том паљба мора да се изводи са малог растојања.

        Много реалнијим показао се задатак израде заслепљујућих ласера. Прототип таквих пушака урађен је у Кини, али је такво оружје оцењено као нехумано и сада је његова примена забрањена.

        Све у свему:

         1. Изгледи ласерског оружја сувише су преувеличани и рекламирани од стране медија и влада неких земаља. Развој ласерског наоружања још дуго времена неће моћи да измени баланс снага у свету. Сем тога, ни САД, ни РФ немају неки значајан напредак у тим технологијама. 

         2. Стварање ефикасних система ласерског стратешког ПРО није могуће у догледној будућности. За реализовање таквих пројеката неопходан је напредак у физици.

        3.  За развој пројеката ласерских пушака, тенкова и т. д. неопходни су принципијелно нови извори енергије, који имају компактне димензије и малу тежину, али који емитују неколико пута више енергије.

        4. Сада највише изгледа за реализацију има систем ПВО за мањи радијус деловања. Осим тога, може се показати занимљивим покушај стварања ласерске заштите за борбену авијацију, а за заслепљивање ИК бојевих глава и самонавођења противавионских ракета краћег домета није потребна сувише велика снага снопа, јер је у таквој ситуацији тежи задатак да се брже и прецизније ласер наведе на циљ.

        5. Системи за ласерско пригушивање оптичких система противника ускоро ће почети да добијају у наоружање армије неколико земаља. У примену ће такође ући системи за откривање и заслепљивање снајпериста.

        Превела Ксенија Трајковић