Коме је по вољи што Његош (још) није светац?

ДА ЛИ ЈЕ НА ОДЛУКУ САБОРА СПЦ УТИЦАЛА САМО ЦРКВА ИЛИ И СНАГЕ ИЗВАН ЊЕ?

         ИЗГЛЕДАЛО је да ће Свети архијерејски сабор СПЦ -  на иницијативу митрополита Амфилохија и српске цркве у Црној Гори – прогласити за свеца Владику Рада, односно великог Његоша. Да је то готова ствар.

         Или да ће – у најгорем случају – започети ту процедуру.

         А онда је владика Иринеј у својству портпарола СПЦ саопштио: да Сабор неће расправљати о канонизацији...

         Јесте ли били затечени и изненађени или сте такав саборски потез очекивали?

         Ко је све – и зашто – одложио за краће или дуже време? И  зашто?

         Да ли је на одлуку Сабора утицала само Црква или и снаге изван СПЦ?

         Хоће ли саборска одлука утицати на слабљење кохезије и јединства унутар СПЦ?

         Хоће ли се тој одлуци обрадовати још неко осим трокапића у Подгорици и на Цетињу?

 

____________________________________________________________________________________________________

        

         Момир ВОЈВОДИЋ, српски песник из Црне Горе

 

         Ко је Црној Гори и сад био владика, тај је

         великомученик и светац, а он је био 12 година

 

 

 

 

• Његош ће бити канонизован с обзиром да је митрополит Амфилохије већ одржао службу и да је руски патријарх већ нашем патријарху упутио Његошеву икону са ореолом
• Два Иринеја која су у врху, страшно су острвљени на Амфилохија због онога што је говорио на сабору несрећних Срба са КиМ у Београду – што није благосиљао издају Дачића и Николића

         ОВО што се десило у Београду је освета власти једном митрополиту.

         Први дан су се сви једногласно сложили и требало је само да се спроведе форма канонизације. Онда је – поуздано знам – власт имала састанак са Патријархом. Притисак је потекао из Црне Горе, од Ђукановића и Дачића, па до несрећног председника Николића.

         Извршили су на Иринеја притисак и Џомић је изјавио да је канонизација одложена.

         Али, Његош ће бити канонизован – с обзиром да је митрополит већ одржао службу и да је руски патријарх већ нашем патријарху упутио Његошеву икону са ореолом.

         Ја сам рекао: ко је један сат био Црногорцима владика, тај је великомученик и светац, а Његош је био 12 година!

         Он је био мученик и аскета – и физички и духовно, а то друштво које је одлучивало да ли је он свет или не, изузев неколико умних владика, нема ниједну Његошеву лампу у мозгу!

         Два Иринеја која су у врху, страшно су острвљени на Амфилохија због онога што је говорио на сабору несрећних Срба са КиМ у Београду – што није благосиљао издају Дачића и Николића.

         Нема већега лажова на свету од Вучића, а незнанија у Србији мисли да је он неко.

         Али, неће довека трајати ни ова Влада, ни овакав Синод, ни овакав Сабор!

 

____________________________________________________________________________________________________

        

         Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, публициста

 

         Владика Раде не би био за канонизацију

 

 

 

 

 

• Његош је највећи геније србског народа, али није светац. Овим покушајем канонизације, макар и најдобронамернијим, нанета је велика штета и самом Његошу, јер је он, који је као  апсолутни песнички геније и велики Србин, неупитан, уведен у подручје својеврсног политизирања
• Црногорска православна црква не постоји, осим у обрнутој стварности Монтенегра који се полако претвара у „Црвену Хрватску”. То је секта Мираша Дедејића, коју подржава србофобна власт у Подгорици, гледајући да прошири јаз између Србијанаца и Црногораца

         ЊЕГОШ је највећи геније србског народа, али није светац. Јер, геније је Божји обдареник, а светац је онај кога Бог, а не људи, прoславе као свеца.

         Његош у народу није поштован као најсветија, него као најмудрија глава на Ловћену.

         Његоша Бог није прославио ни чудима, ни нетрулежним моштима.

         Његошева мисао је слободна, романтичарско – прометејска визија хришћанства, а не светоотачка, на Божјем откровењу, заснована теологија.

         Млади владика Николај брани Његоша од покушаја да га претворе у атеисту или револуционара, али он не доказује да је пред нама светац који би се могао унети у календар.

         Ствар је вишесмислена: Његошев текст је, пре свега, књижевни, а не светоотачки. А цитирати Његоша неупитно, како се свеци цитирају, знак је неопрезности. Да не говоримо о „Лучи микрокозма”, која је настала на вери у преегзистенцију душа, осуђеној као јерес на Петом васељенском сабору (она се може опрости Његошу, слободном песничком генију, али не и Његошу, календарском свецу).

         Жеља да се Петар Други канонизује плод је љубави према владики Раду, али љубави  која не показује неопходну  трезвеност.

         Сам Његош би био против таквог приступа себи, јер је он знао своју меру и границу.

         Ако се узме да је Литургију служио само једном у четири године (његов секретар  Медаковић о томе  сведочи), а то је чинио јер је био свестан да је више владар, него владика, и ако се зна (а то је о њему рекла Исидора Секулић) да никад ниједно светоотачко дело није цитирао, ни у својим спевовима, ни у својим писмима, онда је, понављамо, ствар у овоме: ПРЕД НАМА ЈЕ ПЕСНИЧКИ ГЕНИЈЕ И ВЕЛИКИ СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ БОРАЦ И МУЧЕНИК, АЛИ НИЈЕ РЕЧ О СВЕЦУ КАКВИМ ГА СХВАТА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА.

         Његова канонизација била би преседан који би отворио путеве свакој будућој самовољи у Цркви. Треба ли нам то?

         Зато се ја надам да ће питање канонизације Његоша бити заувек скинуто са дневног реда СА Сабора СПЦ.    

         Какав је однос снага у Сабору СПЦ, то је оно што, кад је Његошова потенцијална канонизација у питању, не би требало да нас се тиче.

         Питање није „кадровско” (ко ће заузети коју епархију), него духовно. Јер, ако се канонизацијама буде приступало како то чине римокатолици, којима су свеци и Степинац, и папа Иван Павао Други (а сад хоће да за свеца прогласе и Шумана, као творца Европске уније), онда ћемо „далеко догурати” (можда неко за канонизацију предложи Ђоковића?)

         Овим покушајем канонизације, макар и најдобронамернијим, нанета је велика штета и самом Његошу, јер је он, који је као  апсолутни песнички геније и велики Србин, неупитан, уведен у подручје својеврсног политизирања.

         „Црногорска православна црква” не постоји, осим у обрнутој стварности Монтенегра који се полако претвара у „Црвену Хрватску”.

         То је секта Мираша Дедејића, коју подржава србофобна власт у Подгорици, гледајући да прошири јаз између Србијанаца и Црногораца.

         Највећа препрека тој лажи је сам Његош, који је био и  остао моћни сведок Косовског Завета.

         Он је сведок против кривотворења стварности, које спроводе Дедејић & компанија јер јасно пева: „Име ми Вјерољуб, / а презиме Родољуб./ Црну Гору, родну груду,/ Камен паше одасвјуду./Српски пишем и зборим,/ Сваком громко говорим:/Народност ми србинска,/ Ум и душа славјанска”.

 

____________________________________________________________________________________________________

        

         Будимир АЛЕКСИЋ, историчар религије

 

         Његошевој канонизацији се не противи

         нико од архијереја нити у црквеној јавности

 

 

 

 

• Проглашење Његоша за свеца боде очи антицрквеним политичким круговима у Црној Гори, односно режиму и носиоцима црногорског идеолошког пројекта заснованог на антисрпској основи
• Из политичких и идеолошких разлога им не одговара да СПЦ прогласи Његоша за свеца, јер у Његошу виде кључни фактор који се налази на путу њихове националне еманципације

         ОДЛАГАЊЕ расправе не значи да се иницијатива неће наћи на дневном реду неког следећег Сабора - макар и за 10 година, а  и да буде усвојена.  То и очекујем да се деси.

         Одлагање само по себи није необично.

         Имали смо исти случај са Светом деспотом Стефаном Лазаревићем.

         Уосталом, нека локална заједница, епархија, може да некога слави као светитеља, да му буде израђена икона и да се његов култ негује и афирмише. Што значи: пре него што сама канонизација буде стављена на дневни ред Сабора и на нивоу целе Цркве увршћен у диптих светих.

         И митрополит Први Петровић Његош је прво на нивоу Цетињске митрополије заживео као светац, па тек касније на нивоу целе СПЦ.

         Његовој канонизацији се противио митрополит Карловачки Стеван Стратимировић.

         У Његошевом случају – колико знам - нико се од архијереја и црквене јавности не противи.

         Проглашење Његоша за свеца боде очи антицрквеним политичким круговима у Црној Гори, односно режиму и носиоцима црногорског идеолошког пројекта заснованог на антисрпској основи.

         Из политичких и идеолошких разлога им не одговара да СПЦ прогласи Његоша за свеца, јер у Његошу виде кључни фактор који се налази на путу њихове националне еманципације.

         Његош читавим својим делом и животом сведочи о српском идентитету Црне Горе и простора који покрива данашња Црна Гора.

 

____________________________________________________________________________________________________

        

         Јован МАРКУШ, публициста

 

         Митрополит Амфилохије

         је повукао прави потез

 

 

 

 

• Прву икону са светачким ореолом је послао управо руски патријарх српском патријарху. Према томе: он се не прославља у српској, ни грчкој цркви, него широм православља

         АКО се погледају прописи Цркве за канонизацију, потпуно је јасно да је испоштована процедура.

         Први корак, према канонима, био је уношење Његошеве иконе. Следећи је разматрање на надлежним телима СПЦ, односно Комисији која даје предлог Синоду – а он га усваја или не усваја. На жалост, Комисија је била непотпуна јер се доскорашњи председник Комисије упокојио и самим тим се успорила процедура.

         Без обзира на било чије спекулације – канонизација ће се завршити до краја. То је требало давно да се уради, али за то су биле потребне умне главе.

         Мислим да је митрополит Амфилохије повукао прави потез. Он уочава код Његошевог дела нешто што многим другима није јасно.

         Српство као српство не мора да добије ништа, ни црногорство не мора да добије ништа. Јер, овде се ради о светитељу православне цркве!

         Не знам да ли сте приметили: прву икону са светачким ореолом је послао управо руски патријарх српском патријарху. Према томе: он се не прославља у српској, ни грчкој цркви, него широм православља.

 

____________________________________________________________________________________________________

        

         Вељко ЂУРИЋ МИШИНА, доктор историјских наука

 

         Тешко је рећи ко је одлуком

         Сабора добио а ко изгубио

 

 

 

 

• Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић се није држао устаљене праксе у Српској православној цркви у случају Петра II Петровића Његоша. Тешко је одговорити зашто је то чинио
• Имао је најбоље намере али су га саветници, као што је Матија Бећковић, лоше саветовали па је митрополит погрешио

         КАНОНИЗАЦИЈА у Српској православној цркви, као и у готово свим осталим помесним православним црквама, има своје каноне то јест правила. Код римокатолика је то другачије.

         До овог Светог архијерејског сабора канони су поштовани. Могуће је расправљати да ли су све канонизације имале у себи још нешто осим оног уобичајеног, али је за тако нешто тешко пронаћи петорицу познавалаца теме.

         Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић се није држао устаљене праксе у Српској православној цркви у случају Петра II Петровића Његоша. Тешко је одговорити зашто је то чинио.

         Имао је најбоље намере али су га саветници, као што је Матија Бећковић, лоше саветовали па је митрополит погрешио. Као посебан разлог може бити митрополитово нестрпљење које је већ два-три пута већ исказао.

         Такав је случај и са узимањем титуле архиепископа цетињског, проглашењем „Православне цркве у Црној Гори”, контактима са Цариградском патријаршијом.

         Посебно треба имати у виду и известан притисак из Руске православне цркве која је прва званично Петра II Петровића Његоша показала као свеца на иконама и једну поклонила патријарху српском Иринеју.

         О митрополиту Петру II Петровићу Његошу можемо да расправљамо као о песнику, филозофу, државнику, путнику и ко зна чему још и ко зна колико то може да траје. У таквим разговорима можемо да се и не слажемо, јер је то ствар укуса.

         Канонизација (посвећење) је нешто сасвим друго: знају се правила која треба испоштовати.

         Једно није спорно: Петар II Петровић Његош је био Србин!

         Тешко је говорити ко је одлуком Светог архијерејског сабора добио а ко изгубио.

         Једно је сигурно: случај је једна у низу негативних ситница у новијој историји Српске православне цркве. Она је, истовремено, само показатељ једног другог, прилично невидљивог процеса, а то је дробљење Српске православне цркве и њено растурање до 2020. године.

         На стогодишњицу обнаљања Патријаршије. Но, то је сасвим друга тема!

 

         Диана Милошевић