Стразбур оценио да Македонија није имала право да не региструје Охридску Архиепископију
САБОР СПЦ ЗАСЕДАО У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ И БЕОГРАДУ ОД 29. АПРИЛА ДО 10. МАЈА 2018.
- Прослава 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве ће обележити 2019. и 2020. годину, а Сабор је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије
- Сабор са радошћу поздравио најаву доношења, у ближој будућности, Часног Појаса Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, и чудотворних моштију светог Луке, лекара, архиепископа симферопољског (Крим) и исповедника вере у совјетској Русији, како би се наш верни народ могао поклонити тим великим светињама
- Сабор такође поздравио правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру којом се констатује да су власти Бивше Југословенске Републике Македоније прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести одбијајући да региструју канонску Охридску Архиепископију
- Оцењено да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што, нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупâ неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике
ОВОГОДИШЊЕ редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 29. априла у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве.
На почетку прве саборске седнице Патријарх се обратио присутним архијерејима уводном беседом у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном како великих духовних изазова и искушења тако и великих могућности за рад на духовној обнови народа.
Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, што значи и у календару Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да канонизује, односно приброји сабору светих, три личности, због непоколебиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији, и то:
• Григорија Пећког, сабрата Пећке Патријаршије, као свештеномученика, чији ће се спомен литургијски прослављати 22. јануара/7. фебруара;
• Василија, пекара пећког, као мученика, чији ће се празник славити 29. априла/12. маја,
• Босиљку Рајичић из села Пасјана код Гњилана као мученицу, чији подвиг ће се празновати 13/26. октобра,
• и остале са њима пострадале.
Чином свечаног литургијског прослављења и јавног проглашавања ових светих мученика из нашега рода Сабор је и крунисао свој рад, у Храму Светог Саве на Врачару, на дан спаљивања његових светих моштију, 10. маја текуће године. За време заседања Сабора у Пећкој Патријаршији саборски оци су посетили манастире Високе Дечане и Свете Враче у Зочишту код Ораховца и српско село Велику Хочу у истом крају.
По саслушању извештаја о току припремâ за прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, која ће означити 2019. и 2020. годину, Сабор је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије.
Сабор такође са радошћу поздравља најаву доношења, у ближој будућности, Часног Појаса Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, и чудотворних моштију светог Луке, лекара, архиепископа симферопољског (Крим) и исповедника вере у совјетској Русији, како би се наш верни народ могао поклонити тим великим светињама.
Сабор такође поздравља правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру којом се констатује да су власти Бивше Југословенске Републике Македоније прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести одбијајући да региструју канонску Охридску Архиепископију.
Сабор се упознао са садржајем извештајâ о радовима на осликавању и украшавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару, о црквеној просвети, о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Фондације за Косово и Метохију, Добротворне фондације Српске Православне Цркве „Човекољубље”, Поклоничке агенције „Доброчинство”, Информативне службе Српске Православне Цркве, саборског Одбора за Јасеновац и Верске службе у Војсци Србије и у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, као и са садржајем извештајâ епархијских архијереја о њиховом архипастирском раду. На основу свих тих извештаја донете су одговарајуће одлуке.
Општа је констатација Сабора да је све више проблема по епархијама: драстично се смањује број становникâ у сеоским срединама, па тако и број верникâ; бела куга хара свугде тако да нам прети демографска катастрофа; албански екстремисти и даље, све провокативније, делују не само на Косову и Метохији него и у Епархији врањској (Прешево); румунски пропагандисти интензивирају своје деловање против канонског поретка Цркве у епархијама тимочкој и браничевској, а то чине у оквиру етнофилетистичког и политичког пројекта румунизације влашког и влахојезичног дела становништва Источне Србије; на сличан начин поступају и извесни бугарски кругови у Епархији врањској (Босиљград).
Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну („црногорску”!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет.
Сабор са задовољством истиче да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама беспрекорни, у духу јединства и љубави, уз жалосни изузетак понашања Румунске Православне Цркве, са којом смо све до недавне прошлости били једно по Богу, и бесмислене иницијативе Бугарске Патријаршије да се незвано и неканонски умеша у питање решавања статуса расколничке „Македонске Православне Цркве”.
У овом контексту, Сабор изражава своју пуну солидарност, у састрадалној братској љубави, са мученичком сестринском Црквом у Украјини, изложеном најгрубљем гоњењу од стране садашњег режима у Кијеву.
Сабор је размотрио приспеле предлоге, примедбе и допуне на нацрт новог Устава Српске Православне Цркве и одлучио да све архијереје умоли да Светом Синоду доставе своја запажања о том нацрту најкасније до 1. новембра текуће године како би их саборска Комисија за Устав размотрила и како би Сабор идуће године могао да се изјасни на ту тему.
Констатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што, нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупâ неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике.
Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други.
Сабор је посебну пажњу посветио светињи брака и породице и потврдио своју прошлогодишњу одлуку о оснивању посебног одбора при Светом Синоду који ће се бавити том проблематиком, као и одбора за биоетику и екологију.
Свог угледног члана, Епископа бањалучког Јефрема, Сабор је одликовао орденом Светог краља Милутина.
За односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци, уместо Епископа шумадијског Јована изабран је Епископ тимочки Иларион.
Сабор је попунио упражњене епархије. За Епископа франкфуртског и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки Григорије; за Епископа захумско-херцеговачког јеромонах Димитрије (Рађеновић), настојатељ манастира Дужи; за Епископа осечкопољског и барањског игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица; за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког епископ Кирило (Бојовић), досадашњи викарни епископ диоклијски; за викара Његове Светости Патријарха архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, са титулом епископ ремезијански; за викара Митрополита црногорско-приморског архимандрит Методије (Остојић), игуман Манастира цетињског, са титулом епископ диоклијски, и за викара Епископа бачког архимандрит Исихије (Рогић), намесник манастира Ковиља, са титулом епископ мохачки.
У Светом Синоду је престао мандат епископима зворничко-тузланском Фотију и жичком Јустину, који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, епископи шумадијски Јован и бачки Иринеј.
