Синод СПЦ: Узалуд Хочевар проглашава Николаја Велимировића за српског Степинца
БЕОГРАДСКИ НАДБИСКУП МОЖДА И СВЕСНО ПОКУШАВА ДА ПОКВАРИ ОДНОСЕ СПЦ И СВЕТЕ СТОЛИЦЕ
- Београдски надбискуп није дужан да познаје светитељев пастирски и духовни рад у Охриду, Битољу и Жичи, нити да је читав Други светски рат провео у интернацији у Љубостињи, Војловици и на крају у злогласном логору Дахау. Поготову не морају да га занимају његова богословско-књижевна дела, међу којима постоји и Стослов о љубави и доживљај непријатеља као „суровог пријатеља”, за разлику од Степинца, који је написао да „бизантско Православље” представља „проклетство Европе” и да су Хрвати и Срби, следствено, два неспојива света, али...
СВЕТИ Архијерејски Синод Српске Православне Цркве издао је саопштење поводом изјаве надбискупа београдског Станислава Хочевара дате „Политици“.
„Делећи са васцелим српским православним народом, као и са другим православним, па и многим неправославним хришћанима широм света, најдубље молитвено поштовање према личности Светог Владике жичког и охридског Николаја Велимировића, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве осећа обавезу да изрази јавно негодовање поводом непримерене и недобронамерне изјаве надбискупа београдског г. Станислава Хочевара, дате београдској „Политици“ 28. октобра ове године, којом је себи дао слободу да, по њему познатим мерилима, доведе у питање светост Новог Златоуста, чак поредећи га са кардиналом Степинцем или проглашавајући га за српски еквивалент Степинцу.
За разлику од архиепископа кентерберијског г. Јустина Велблија, који је, заједно са патријархом српским Иринејем, у лондонској катедрали Светог Павла недавно најсвечаније обележио стоту годишњицу Николајевог историјског говора, београдски надбискуп није дужан да познаје светитељев пастирски и духовни рад у Охриду, Битољу и Жичи, нити његову многострану међуцрквену делатност.
Поготову не морају да га занимају његова богословско-књижевна дела, међу којима постоји и Стослов о љубави и доживљај непријатеља као „суровог пријатеља”, за разлику од Степинца, који је написао да „бизантско Православље” представља „проклетство Европе” и да су Хрвати и Срби, следствено, два неспојива света.
Он не мора да зна ни то да је, за разлику од Степинца, свети Николај читав Други светски рат провео у интернацији у Љубостињи, Војловици и на крају у злогласном логору Дахау.
Не споримо му ни право да стави под знак питања смисао одлуке поглавара сопствене Цркве, папе Фрање, да се образује Мешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве која треба да одговорно и истинољубиво размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата.
Свети Архијерејски Синод му, међутим, оспорава право да своје залагање за посету папе Фрање Србији заправо користи као ситну монету за поткусуривање у несвесном - а можда и свесном - настојању да поквари односе Српске Православне Цркве са Светом Столицом.
У том настојању, уверени смо, неће успети.“
