Благословена Нова година доброте Господње!

Божићна порука митрополита Амфилохија

• На порицању Бога и на отимању творевине од Њега – комунизам је покушао да организује људско братство и јединство и праведну расподјелу добара: сви смо свједоци шта се догодило са братством заснованим на оцеубиству и класној мржњи! Показало се да је егоизам, саможивост, подједнако у природи како капитализма, тако и комунизма, као и да је савремени либерални капитализам, са његовом суровом тржишном економијом – утемељен на вучјем самољубљу…
• Зато није никакво чудо што су дојучерашњи комунисти постали преко ноћи – капиталисти. Они су и у комунизму отимали туђе ради „општег добра“. У капитализму настављају то исто, приватизујући оно што је раније другима отето, уз то – богатећи се на туђ рачун, користећи притом власт, као што су то и раније чинили, закидајући сиротињски рад и труд

         ЧОВЈЕК је, браћо, по природи, гладно и жедно биће. Прво, одмах по рођењу, храни се материним млијеком. Вода, хљеб, топлота, свјетлост, не само што га хране и одржавају у животу, него му омогућују да расте, дају му здравље и снагу. Девет мјесеци га храни мајка у утроби својој; по рођењу живи и расте напајан Божјим даровима и родитељском љубављу. И као што му тијело расте храњено хљебом и млијеком, тако и његов унутарњи човјек: срце, душа, ум, разум, осјећање, потребују своју храну.

         Из тјелесног сјемена расте и узраста тијело човјеково; из умног, вољног и душевног сјемена, уграђеног Божијом силом у људску природу, када се оно правилно, здравом храном храни, узраста и богати се човјеков разум, душа, знање, познање себе и свијета око себе.

         Човјек постаје свјесно биће, умножавајући Божије дарове у себи, првјенствено својим живљењем и заједништвом са другим људима, почевши од својих родитеља, браће и сродника, па онда и свих других са којима се среће и општи у животу. Отуда, све што човјек, свако људско биће, има и посједује – прима од другога, почевши од чина зачећа, до његовог посљедњег даха. Како је дубоко мудра истинита ријеч Апостола Павла: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1. Кор. 4, 7).

         По природи, човјек је плод Божанске и родитељске љубави. Љубављу других храни се и живи, притом уграђујући себе љубављу и својим даровима у живот других. То је тако, јер су и сам свијет и сва створења, сва творевина, Божије дјело Божанске Љубави и Силе, Божијег доброг слова, благослова, призвани да живе и да зраче према свима тим истим Божанским добром. Та љубав је она најунутарњија кохезивна сила која рађа, чува и одржава све видљиве и невидљиве свјетове, чинећи свеукупну творевину – организмом, чинећи сав род човјечански – живим организмом, који не само живи, него се и умножава, расте, узраста.

         Сам Бог се дарује свему постојећем. Зато је узајамно даривање свега постојећег у његовој природи, од протона до сазвијежђа, до свих знаних и незнаних свјетова. Божанским даривањем и узајамним прожимањем творевина расте, умножава се, у времену и простору. Пуноћа тог Божанског даривања, Божанске Љубави, јавила се и открила, кад је дошла пуноћа временâ, тј. кад је творевина Божија постала способна да је прими, онда кад је Бог послао Сина свог Јединородног да сваки који вјерује у Њега има живот вјечни (Јн. 6, 47; Гал. 4, 4).

         Њега не само што су прорицали пророци: сва творевина је уздисала и чекала да се Он јави „пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14), да се и дарује као Хљеб Божији, Који силази с Неба и даје живот свијету (Јн. 6, 33). Он као Хљеб Живота благовијести вјечну истину: „који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети“ (Јн. 6, 35). Тако човјек и свијет постоје и постају једна Божија творевина, „саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо“ (Еф. 2, 10).

         У Цркви као Тијелу Христовом, открива се „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа“, као и „многострука мудрост Божија“ (Еф. 3, 9-10).

         У Христу, пак, Богомладенцу, од Дјеве рођеном, као Хљебу Живота, којим се причешћујемо, и начину на који се причешћујемо, открива нам се, не само смисао нашег људског постојања, него и начин на који треба да живимо, како да се односимо једни према другима и како да употребљавамо дарове којим нас је Бог обдарио.

         Свако створење и сваки човјек има свој дар – неко већи, неко мањи – и своју службу, коју је призван да умножи, обдарујући собом и својим даровима друга створења (ср. 1. Кор. 12, 4-5). И као што су по богомудром Апостолу Павлу у човјековом организму удови дати не просто да се сваки од њих брине о себи, „него да се удови подједнако брину један за другог“ и „ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1. Кор. 12, 25-26), тако треба да буде и у организму људског друштва, цјелокупне људске заједнице.

         Бог као домаћин васионе даје свим створењима дарове, даје сунце своје и праведнима и грешнима. И као што Христос није дошао у овај свијет да му служе него да служи и да се принесе за живот свијета, тако и они који су Његови: коме је више дато, од њега се више и тражи… За све њих важи света истина: „Нека нико не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10, 24). И она друга: „Свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова… за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова, док не достигнемо сви јединство вјере и познања Сина Божијег, у човјека савршена, у мјеру раста висине Христове“ (Еф. 4, 7; 4, 12-13). Са овог разлога потпуно је било природно што су први хришћани били „постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дап. 2, 42), и што „имаху све заједничко: и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап. 2, 44-45).

         Када људи забораве да је „Господња земља и њена пуноћа, и они који живе на њој“, онда изгубе и прави однос према добрима којима их је Бог обдарио и начину њихове употребе.

         Такви отимају творевину од Бога и присвајају је себи, злоупотребљавајући притом добра Божија и дарове, проглашавајући себе за божанство које ће устројити свијет „по својој слици и прилици“. Отимање творевине од Бога, као и отимање добара од ближњих својих, увијек су засновани на гордости, зависти и себељубљу. У том и таквом духу се одвијала и одвија историја рода људског, њиме су били заражени стари и нови економски системи и људски односи уопште.

         Тако је, на примјер – на порицању Бога и на отимању творевине од Њега – комунизам покушао да организује људско братство и јединство и праведну расподјелу добара: сви смо свједоци шта се догодило са братством заснованим на оцеубиству и класној мржњи! Показало се да је егоизам, саможивост, подједнако у природи како капитализма, тако и комунизма, као и да је савремени либерални капитализам, са његовом суровом тржишном економијом – утемељен на вучјем самољубљу…

         Зато није никакво чудо што су дојучерашњи комунисти постали преко ноћи – капиталисти. Они су и у комунизму отимали туђе ради „општег добра“. У капитализму настављају то исто, приватизујући оно што је раније другима отето, уз то – богатећи се на туђ рачун, користећи притом власт, као што су то и раније чинили, закидајући сиротињски рад и труд…

         Комунизам се темељио на хришћанској идеји заједништва, узајамности и расподјеле добара („имаху све заједничко“) која се кроз вијекове остваривала у Цркви и остварује до данас у монашком општежићу. Но, притом су комунисти превидјели свету истину: све то се не постиже насиљем него слободом. Као и истину: да добро које није учињено на добар начин престаје да буде добро; и да се постизање једнакости не постиже укидањем, уништењем различитих дарова, таланата, него њиховим умножавањем; не уништењем личности и лишавањем личне својине, него слободном сарадњом на Божијем и људском дјелу, правилном употребом дарова и добара, сагласно непролазном начелу: „Што не желиш себи, не чини другоме”. Човјек при томе није створен да буде ни роб, ни роба, јер његова жеђ и глад се не засићују земаљским добрима и богатством „које мољац нагриза…“

         Јер, „не живи човјек о самом хљебу“ (Мт. 4, 4), и не пије само воду, од које ће ожедњети, него „пије од воде“, коју ће му Христос дати, и „од које неће ожедњети довијека“: та вода постаје у човјеку „извор воде која тече у живот вјечни“ (Јн. 4, 14).

         Тиме искање најприје Царства Небеског и правде његове, односно осмишљавање земног хљеба и воде – Хљебом Живота и „водом која отиче у живот вјечни“, исцјељује човјека од халапљивости за земним добрима и подстиче га на освајање бескрајних унутарњих простора, кроз благословену употребу видљивог свијета и његових добара.

         То је оно чему нас учи Христово рођење и што је садржано у ријечима божићне анђелске пјесме: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Зато пјевајући ову пјесму, радосно се загрлимо и поздрављајмо:

Христос се роди!
Благословена Нова година доброте Господње!

Ваш молитвеник пред јаслама Богомладенца,

Архиепископ цетињски и
Митрополит црногорско-приморски
Амфилохије