Атанасије чак изјављује: „Нека извини Свети Сава…“

НЕКОЛИКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ШТЕТНИХ ОДЛУКА И ЧИЊЕЊА

У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ (3)

Атанасије Јевтић

• За црквене каноне бивши епископ Атанасије Јевтић је изговорио : „Каноне мачку о реп“!
• СПЦ се у делу јерархије замишља прилагодљивом за мисију која јој се споља намеће, било из Брисела, Рима или Цариграда.
• Неки утицајни епископи би да Српску православну цркву постепено и дозирано преобликују ради „међуцрквеног настојања“, зближавања и уједињења под поглаварством „првог у хришћанству“ - римског папе

        УКРАТКО ћу најпре да представим бив. епископа Атанасија Јевтића, кога епископ Давид види као „колосалног визионара богословља“.

       Тај „колосални“ његов узор:

       - није имао предуслове за избор у епископа, јер не разуме језик Псалтира (више пута у свом преводу каже „потрпех те Господе“, уместо „очекујем те Господе“), а 2. правило Седмог васељенског сабора изричито забрањује да се рукоположи неко ко не разуме језик „Псалтира…“ (видети како је то Свети Сава пренео у Законоправило, Жича 2004, стр. 476);

       - као проф. Богословског факултета, а пре хиротоније у епископско достојанство, изјавио је у Загребу: „Нека извини Свети Сава…“, што је римокатоличка штампа објавила. Свети архијерејски синод је због тога тражио од њега изјашњење;

       - постао је јеретик, зато што је, по његовим речима, „доказивао да Христос није име(ница) него придев“, што нико до сада није изрекао, због чега сам писао Светом архијерејском синоду Српске православне цркве (заведено под Бр. 28 од 4. 01. 2002. године);

       - постао је трисепископ (τρισεπίσκοπος), што значи најнеепископ, и због тога се са таквим не општи, према тумачењу Синода Цариградске патријаршије;

       - самовољно и импровизаторски прекраја вршење Божаствене литургије (а не Божанствене, како он и епископ Давид због неразумевања пишу); покушао сам да му објасним да је „божаствен“ синоним епитета „свет“, ради чега сам му и доказ навео - картароши, на пример, кажу: „Добили смо божанствене карте“, али опет није схватио разлику;

       - за црквене каноне изјављује : „Каноне мачку о реп“!;

       - обилује недоличним, прљавим изразима (у чему га, видели смо напред, епископ Давид без стида доследно подражава) и др.

       Иако су напред наведени подаци о бив. епископу Атанасију Јевтићу проверено тачни, епископ крушевачки Давид и поред тога изјављује да је његова „велика проповед достигла своју пуноћу и савршенство“ (стр. 6). Некако и могу да схватим то што таквим изјавама епископ Давид обмањује себе, али никако не могу да схватим с којим правом обмањује необавештене вернике и читаву јавност?! Ипак му је у свему томе нешто засметало. Наиме, вајка се и није му, тобоже, јасно то што, како каже, „толико изненађује и чуди чињеница да је и тај, величанствени догађај у нас, прошао недовољно запажено!? (стр. 7).

       Даје чак и образложење за ту „незапаженост“. Разлог су, по њему, „незнавени и завидљиви… већ поменути примитивизам и вулгаризација, присутни у вери и животу савремених православних Срба на многим и многим местима“ (стр. 7). Па с којим правом толико лакомислено и неосновано ствара ружну слику о православним Србима „на многим и многим местима“?!

       Свестан да претерује , а трудећи се да делује уверљиво у нечему за шта нема здравог основа, што се и по испољеним реакцијама закључује, епископ Давид рад Атанасија Јевтића на литургичком пољу, и „служење древних Литургија“ доводи у везу са сличним радом Ненада Милошевића, професора на Богословском факултету у Београду. Наиме, каже да је то „изазвало одушевљење код многих и многих хришћана, претежно младих, и опет, руку на срце, изазвало цео један препород у богослужењу; препород јединствен у целокупном православном свету, па и шире, па и најшире!“ (стр. 7).

       Питам се: докле му сеже оно „шире, па и најшире“? Вероватно до римокатолика и других неправославних верника, јер су они ван „целокупног православног света“.

       Очаран својим узором као извором измењеног служења Божаствене литургије, епископ Давид заносно закључује: „Дакле, само после читања ових студија, које су истекле из непресушнога пера једнога од највећих теолога - научника у Срба, епископа Атанасија Јевтића, кога иначе букачи и задрти уцењивачи патолошки мрзе, јер их он, наравно, сатерује у мишју рупу!“ (стр. 5). Не ради се ту, епископе Давиде, ни о каквој „мржњи“, него о сажаљењу због догматских и других суноврата Вашег узора у богословљу, еклисиологији и у литургичкој пракси.

       То због чега се у недоумици поново пита епископ Давид - „ко је устао против тога“, дајући произвољан одговор: „ако нису незнавени и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи“ (стр. 7). Страх осећа од вере и снаге којом је испуњена душа сваког члана Цркве као ревнитеља, свесног да му је душа вреднија и од читаве васељене.

       Успут поменух напред, покренут изазовом епископа Давида, и проф. др Ненада Милошевића, чија сам размишљања о изради новог Устава Српске православне цркве, изнета у Записнику (укупно 31 страница збијеног прореда) са друге седнице „Комисије за промену Устава СПЦ“, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, овако представио: „…И све то проф. Милошевић подређује констатацији: ’Ми ћемо се сутра наћи у Европској заједници’ (стр. 30-31).

       Слично њему мисли и епископ Иринеј (Буловић), па се на основу свега реченог стиче утисак о томе да се Српска православна црква по много чему нашла на странпутици са које је треба вратити, односно сместити у неке нове оквире. И управо ти неки нови оквири треба да буду уграђени у ’промену’ Устава Српске православне цркве како би она постала онаква каквом је замишљају чланови Комисије за промену Устава“.

       А замишљају је, по свему судећи, прилагодљивом за мисију која јој се споља намеће, било из Брисела, Рима или Цариграда. Тражи се, очигледно, да се Устав Српске православне цркве (као, наводно ’превазиђен’ и ’застарео због нових околности у којима црква дејствује’, те ’превасходно због његове богословске и канонске неутемељености’), прилагоди новом Закону о верској слободи, о којем је напред било речи. Али тек ту неће се наћи места за ’богословскоканонску’ и еклисиолошку утемељеност…“ (М. М. Петровић, Христос и Христ, стр. 87-88).

       Има нешто за шта епископу Давиду треба да изразим дубоку захвалност, а то је - за отворено и јавно, писаном речју, обзнањивање чињенице о томе да је епископ бачки Иринеј „колосални подвижник - изградитељ Цркве на свим пољима“ и „неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“ (стр. 8).

       У вези са тим овде би казивање могло да буде веома дугачко, с обзиром да се, у ствари, смера ка преобликовању Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, посебно Српске православне цркве, али простор ме своди, за сада, на једно основно питање, у којем је садржано више питања. Наиме, нису ли: улога, методи тог „изградитељства“ Цркве и „неустрашивог визионарства“ епископа бачког Иринеја увелико остварени, и то на штету Српске православне цркве?

       Јесу. Јер, како другачије схватити његову улогу, на пример, у томе што је постао персонификација установа: Богословског факлутета у Београду, Светог архијерејског синода, Светог архијерејског сабора и Великог црквеног суда?

       Ништа се у наведеним установама Српске православне цркве не одлучује без пресудног утицаја, воље и знања епископа бачког Иринеја. Код тако постављених ствари, за сваку евентуално погрешну одлуку, штетне последице се приписују дотичним установама, а не њему особно.

       Тако установљени систем управљања и одлучивања омогућава му да Српску православну цркву постепено и дозирано преобликује, усмеравајући је у жељеном правцу. Ради успеха у томе, пресудно утиче на доделу црквених области - епархија и на избор нових архијереја, чија основна квалификација више није православно исповедање вере, него спремност да растаче наслеђену здраву духовност и црквеност Србинове душе - све ради „међуцрквеног настојања“, зближавања и уједињења под поглаварством „првог у хришћанству“ - римског папе.

       Он је то као наду нескривено изјавио на једном јубиларном слављу у вези са понтификатом (папинством) папе Јована Павла Другог.

       У том смислу га, у ствари, епископ крушевачки Давид представља као „неустрашивог визионара“ Цркве. А да је „неустрашив“ - то је многим поступцима потврдио, као што је, на пример, неканонско проваљивање у Епархију сремску ради одржавања скупа о катихизацији, у мотелу чији је власник римокатолик, где су обављане заједничке молитве православних и неправославних верника.

       „Неустрашивост“ и еклисиолошко „визионарство“ потврдио је и онда када су се (2012. године) сви чланови Светог архијерејског синода Српске православне цркве нашли у Загребу, где их је сниматељ за телевизију овековечио испод „иконе“ Алојзија Степинца.

       „Неустрашивост“ је испољио и претњом епископу рашко-призренском Артемију да ће му поломити кичму, како је то пренето у јавном београдском гласилу још 1995. године. У складу са еклисиолошким „визионарством“ епископа бачког Иринеја је и то што већу братољубивост показује према римокатоличким достојансвтеницима него према сабраћи - архијерејима Српске православне цркве итд.

       Штетност од таквог његовог „визионарства“ и „неустрашивости“ тешко притиска Српску православну цркву, коју просто дроби, лишивши је истинске канонске саборности.

       Др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ у пензији, наш најбољи црквени историчар и канонолог. Био је годинама руководилац пројекта Старог српског права. Његов рад на критичком издању друге књиге Законоправила Светога Саве (грађанско право) је при крају

       (Из ширег текста који објављује часопис за духовни препород „Свети кнез Лазар“)