Ако се српски епископат не врати канонима, СПЦ може постати црквена конфедерација

ДУХ ПРИЛАГОЂАВАЊА СПЦ „РЕАЛНОСТИ” НОВИХ НАТО-ДРЖАВНИХ ТВОРЕВИНА НА БАЛКАНУ УГРОЖАВА ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВЕНУ САБОРНОСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ (1)

• Постоји опасност да СПЦ више не представља јединствен саборно-епископални организам националне аутокефалне православне цркве, већ почне да личи на некакву sui generis црквену конфедерацију аутономних целина, које би се поклапале са границама новостворених балканских државица
• Унутар тих посебних црквеноправних организама владао би, по свој прилици, до крајности изведен епископоцентрични (епискополатријски?) систем, омиљен код појединих Зизјуласових следбеника у СПЦ, а који је противан читавом низу канона Православне Цркве
• За СПЦ био би то ретроградан процес јер би на мала врата вратио стање од пре 1912. кад је српски народ био, не само политички поцепан и поробљен, већ и подељен у пет посебних црквено-организационих целина (Карловачка митрополија, Цетињска митрополија, Митрополија у Краљевини Србији, аутономна обласна православна црква у БиХ у оквиру Цариградске патријаршије и епархије у Турском царству под јуридикцијом Цариградске патријаршије)
• Начин на који је уклоњен један архијереј Српске цркве – владика Артемије – положио је експлозив у црквеноправни темељ СПЦ, који већ две године, са континуираним узлазним трендом нових екплозивних инцидената, потреса њено јединство

         Аутори: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

         СЛУТЊЕ да ће дух прилагођавања СПЦ „реалности” нових НАТО-државних творевина на Балкану угрозити православну црквену саборност Српске цркве, потврдило је 23. јула провладино Саопштење епископа бачког Иринеја, које је у јавну расправу са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем унело, по западном укусу, дух обреновићевско-србијанског партикуларизма и Цркви несвојствене расправе, са знатном дозом политикантског цинизма.

         Уколико се епископат СПЦ не врати ревносном поштовању канона и Предања Православне Цркве, постоји реална опасност да овакав несаборни и партикуларно-територијални дух добије правну санкцију у најављеној промени Устава СПЦ, кроз јачање положаја епископа у односу на Сабор и уставно конституисање посебних аутономних црквеноправних организама у СПЦ, налик већ поменутим епископским саветима.

         У таквој визији СПЦ не би представљала јединствен саборно-епископални организам националне аутокефалне православне цркве, већ би личила на некакву suigeneris црквену конфедерацију аутономних целина, које би се поклапале са границама новостворених балканских државица.

         Унутар тих посебних црквеноправних организама владао би, по свој прилици, до крајности изведен епископоцентрични (епискополатријски?) систем, омиљен код појединих Зизјуласових следбеника у СПЦ, а који је противан читавом низу канона Православне Цркве (нпр. 34. и 37. правило св. апостола, 5. и 6. правило I васељенског сабора и 2. правило II васељенског сабора).

         Овакво црквено-организационо устројство представљало би у црквеноправном погледу враћање на стање пре IVвека, када су, по речима каноничара Н. Милаша, „сви епархијски митрополити били автокефални, ... ти су митрополити држали у одређена времена своје митрополитанске саборе”.

Епископ бачки Иринеј

         У односу на СПЦ био би то, црквеноисторијски посматрано ретроградан процес, јер би он на мала врата вратио стање од пре 1912. када је српски народ био, не само политички поцепан и поробљен, већ је био подељен у пет посебних црквено-организационих целина (Карловачка митрополија, Цетињска митрополија, Митрополија у Краљевини Србији, аутономна областна православна црква у БиХ у оквиру Цариградске патријаршије, састављена од четири епархије на челу са Архиепископом и митрополитом сарајевским, Задарска и Которска епархија у оквиру Буковинско – далматинске митрополије и епархије у Турском царству под јуридикцијом Цариградске патријаршије).

         Са оваквом аморфном структуром организације, уз црквено- епархијску афирмацију вештачки скројених граница региона, СПЦ би дала додатну неопходну псеудоисторијску супстанцу реализацији историјски ретроградне идеје регионализма, као једног од основних принципа социјалне идеологије римокатоличке цркве, кодификованих у посланици Centesimusannus.

         Стварност последњих двадесет година дала је заправо историчару М. Екмечићу, који је још 1992. године упозорио да „регионализација старих националних и државних заједница је основна метафора данашњег европског развоја. Од њега имају користи само католичка црква и немачке финансије. Ове две снаге ће водити раздробљену Европу. Једна ће давати духовне, а друга економске барјаке”.

         Међутим, иако оваква злослутна пројекција уређења СПЦ угрожава историјски опстанак српског народа, јер му онемогућава, да у условима споља насилно наметнутог решења националног питања, остане духовно и национално обједињен, његова реализација у новом Уставу СПЦ је могућа.

         У прилог томе не говоре само досадашња организациона прилагођавања СПЦ новом балканском политичком реалитету, већ знатно више „реформаторско” расположење које је владало већ у ранијој Комисији за промену Устава СПЦ, 2002. године. Тако се умировљени епископ Атанасије (Јевтић) залагао „за нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”, док је покојни свештеник и професор екуменског богословља на Богословском факултету СПЦ, др Радован Биговић, садашње уређење СПЦ квалификовао као „тоталитарни колективитет”.

         Да је позивање на либерализам плодно тле за разбијање суверених нација показује, управо, регионализам који се редовно спроводи под максимом „више права и више слобода”.

         Трећи крупан проблем са којим се већ две године суочава СПЦ, а коме је патријарх Иринеј посветио целокупан интервју ТАНЈУГ-у од 14. јула, односи се на тзв. „случај владике Артемија”, чија је у црквеноправном погледу потпуно спорна смена са трона епископа рашко-призренског изазвала једну од најтежих криза у историји СПЦ.

         Наиме, већ са одлуком СА Синода од 11. фебруара 2010. о привременом уклањању епископа Артемија (Радосављевића) са управе над епархијом рашко-призренском, а посебно после одлуке са мајског заседања СА Сабора СПЦ да „већином гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија”, постало је јасно да ће два елемента ових аката код великог дела православних Срба побудити сумње како у њихову исправност, тако и у црквенонационалну одговорност њихових доносилаца.

Бивши епископ рашко-призренски Артемије

         Као прво, на удару Синода СПЦ нашао се епископ са Косова и Метохије који је у претходних десет година, а нарочито после 17. фебруара 2008. био један од најагилнијих и најдоследнијих бораца у српском националном корпусу са очување Косова и Метохије у саставу Србије. О чврстом патриотском опредељењу овог црквеног великодостојника сведочи, између осталог, и једна од депеша са Асанжовог Викиликса (06BELGRADE1329), по којој је америчком амбасадору Полту рашко-призренски епископ ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења”. То је показао много пута, а Империји се нарочито замерио када 2009. Обамином поклисару, Џозефу Бајдену (који је, за време ратова на просторима бивше СФРЈ, Србе називао „убицама и силоватељима беба”) није дао дозволу да уђе у Високе Дечане (његову одлуку, као надлежног епископа, поништио је СА Сабор, издавши, 20. маја, саопштење да због Артемијеве одлуке „изражава жаљење” јер је она „у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља, дубоко укорењеним у српском народу,а нарочито у нашим манастирима”).

         Такође, из Викиликсових депеша се види да је владика Артемије доживљаван као неко ко је близак најомрзнутијем (од страна НАТО Империје) српском политичару, др Војиславу Коштуници, човеку који у борби за очување територијалне целовитости своје отаџбине никад није правио издајничке уступке.

         Амерички дипломатски извештај O6PRISTINA564, послат 29. јуна 2006 из Приштине у Вашингон, то јасно показује. Извештач јавља да је 28. јуна Војислав Коштуница посетио манастир Грачаницу на Косову да би „обележио Видовдан”. „Упркос дозволи УНМИКа да посети Косово само из личних, верских разлога, Коштуница је искористио ту прилику да одржи провокативан говор у коме је рекао да ће Косово увек бити део Србије./.../

         Патријарх Павле је 27. јуна стигао из Београда и присуствовао читању поезије и такмичењу у песништву у манастиру Грачаница. У својој проповеди тог дана, епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић, тврдолинијаш са седиштем у Грачаници, наводно је рекао да је ′Србија један храм, а Косово његов олтар′, додајући да ′нема храма без олтара′”.

         По извештачу из Приштине, „Коштуница је отишао директно у Грачаницу, где је присуствовао ручку чији је домаћин био владика Артемије. Коштуница је рекао окупљеним косовским Србима, од којих су многи чекали сатима, да ће Косово увек бити део Србије”. Очито је да су у извештају ставови Војислава Коштунице, „тврдолинијаша из Београда”, и епископа Артемија, „тврдолинијаша из Грачанице”, повезани у једну целину: за Империју су обојица „некооперативни”.

         Заиста, линија Владе Србије коју је водио др Војислав Коштуница све до пролећа 2008. и линија епископа Артемија, бар кад је непризнавање привида „нормализације стања” у самопроглашеној НАТО „држави” била је веома јасна и уочљива, а свакако и кад су у питању била решења. На конференцији одржаној у Дому синдиката у Београду, децембра 2006, у организацији Америчког савета за Косово, владика Артемије је рекао: „Упркос свим претњама и обећањима, српска влада је рекла: Не, не можете нам одузети Косово и Метохију – Косово је Србија! Предвођени Његовом Светошћу Патријархом Павлом, грађани Србије су изишли на изборе и великом већином изабрали нови устав који каже: Косово је Србија! Не можете нам га одузети. И Русија је сада рекла да неће дозволити решење које ће кршити међународни закон, као ни решење на које Србија не пристаје. Изгледа да ће Кина подржати Русију по том питању. Све више земаља/.../увиђа да наметнутно, незаконито решење за Косово прети хаосом остатку света”.42) Стратегија Војислава Коштунице је била управо оваква како ју је, на свој начин, изложио владика Артемије: доношење „косовозаштитног” Устава Србије 2ОО6, ослонац на Русију и Кину у одбрани територијслног интегритета, као и сарадња са другим државама, које нису пристајале на преседан „независног Косова”.

         Други елемент наведених аката Синода и Сабора СПЦ који је изазвао подозрење и деобе у црквеној јавности тицао се самог начина на који су они донешени. Нескривена брзина са којом је почетком 2010. извршено, најпре привремено, а потом и трајно уклањање  „некооперативног епископа” рашко-призренског резултирала је поступком који у највећем броју елементу није испуњавао услове једног, на канонима Православне Цркве и Уставу СПЦ, заснованог црквеносудског поступка против епископа.

         На то је месецима указивала црквена и стручна правничка јавност, међу њима и један члан правног савета СПЦ, истичући да су грубо прекршене црквенопроцесне норме, како у погледу покретања поступка (6. правило IIвасељенског сабора, 19, 132, и 133. правило картагенског сабора), тако и у погледу трајног уклањања овог архијереја са епископске катедре (чл. 11. Устава СПЦ). Критичари су упозоравали да је без обзира на постојање Акта о канонској одговорности епископа рашко-призренског Артемија, који је потписао епископ далматински Фотије, сам СА Сабор своју одлуку о разрешењу засновао на одредби Устава СПЦ која уређује управну, а не судску надлежност Сабора, те да је као таква ова одлука подложна преиспитивању.

         Сумња у црквеноправну ваљаност овакве саборске одлуке била је у јавности додатно појачана чињеницом да је иза ње стао тек 21 епископ СПЦ, док је СА Сабор у том тренутку бројао 44 члана. Тако је начин на који је уклоњен један архијереј Српске цркве положио експлозив у црквеноправни темељ СПЦ, који већ две године, са континуираним узлазним трендом нових екплозивних инцидената, потреса њено јединство.

         Зато се данас у СПЦ чини актуелнијом него икад порука св. Јустина (Поповића), коју је седамдесетих година прошлог века упутио поводом тзв. америчког раскола: „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светог Саву, проналазећи неко човекољубивије решење, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење”.

         Међутим, проблем који патријарх Иринеј у својим интервјуима везује за „монаха Артемија”, знатно је дубљи и сложенији, а временски знатно дуготрајнији, те се не може везати само за име једног, на брзину уклоњеног, великодостојника Српске цркве и ограничити на последње две године.

         Овакав редуковани приступ не само да не одговара чињеничном стању у СПЦ у последњих двадесетак година, већ подсећа, са свим озбиљним последицама који из тога следе, на сређивање куће гурањем ствари под тепих.

         Следствено, два су питања у задње две деценије, у узлазној путањи, стварала конфликте и делила епископат СПЦ. Реч је о односу према екуменизму и црквеном „модернизму”, с једне стране, и односу према световној власти, с друге стране. Супростављени табори у СПЦ, и по једном и по другом питању били су бројни, отуда је свако персонализовање тема на којима су се разилазили епископи погрешно.

         (наставља се)

         http://srb.fondsk.ru/news/2012/11/10/partikularizmi-u-spc-i-globalistich...