На српском норевешки роман у коме је Бог женско и сестра Сатане, а Христос – "Сатанин сестрић"

ЕРЛЕНД ЛУ ЈЕ СВОЈ „ПАКАО“ НАПИСАО НАКОН ДРУГИХ 14 РОМАНА ЗА КОЈЕ ЈЕ ДОБИО ВИШЕ ПРИЗНАЊА

* У почетку романа живот „савладава" главну јунакињу Ракелу која се тек развела и тешко улази у нови живот у коме нема своје отмене куће, деца јој долазе сваке друге седмице, преостало пуно времена троши на вежбање у теретани да би све то што јој се ружно догађа заборавила а због те досаде одлучује да среди башту. Трагајући за алатом у шупи проналази врата а иза њих степенице које је одводе у туристичку посету - паклу...

________________________________________________________

       KОНАЧНО се појавила нова књига „Пакао"норвешког култног писца и сценаристе  Ерленда Луа (1969) коју свакако треба препоручити јер се у њој , донекле, представља  у новој верзији у односу на свој претходни литерарни  опус.

       Пре него се одлучио да се искључиво посвети писању, Лу је снимао кратке филмове, музичке спотове, радио у позоришту , у психијатријској клиници, као књижевни критичар, учитељ и преводилац поезије.

       Од 1993. објавио је 14 романа, књигу есеја, као и неколико књига за децу.

       Његове књиге о дечаку Курту доживеле су велики успех и претворене су у анимирани филм. По његовом сценарију снимљен је филм "Детектор".

       Луове књиге су до сада преведене у четрдесет земаља широм света.

       Добитник је више награда и признања међу којима су најважније намењене дечијој литератури попут Награда Министарства културе Норвешке за дечију сликовницу и  Награда критике  за дечији роман „Курте, quo vadis“. У Стразбуру је добио награду младих читалаца док је роман "Доплер" (штампан и код нас) угледни битански лист "Гардијан" прогласио за књигу године.

       Склон хумору и сатири, Лу је ове квалитете богато искористио за мали (98 страна) роман „Пакао" који је за сада његово најзабавније дело. 

       Писац је показао до које мере уме да буде духовит, али и саркастичан и спреман да вешто критикује многе феномене савременог друштва.

       Ово дело чине два тока радње које упоредо теку: свет у коме данас живимо и боравак главне јунакиње у имагинарном Паклу јер Лу сматра  да је све око нас „ђаволски паклено".

Ерленд Лу

       Новинарка Маја Труберг Јуве из скандинавског дневника „Дагбладет " написала је за корице на крају оригинала књиге „Пакао" следеће: „Лу је духовит и сатиричан. У исто време - детињаст и мудар. Поиграва се стереотипима, стандардним језичким фразама и људским слабостима. „Пакао" се може читати као алегорија животу који се час високо пење час дубоко пада. Књига се дотиче и модерног доживљаја живота и сумње. Чак и ђаво (чија је сестра Бог толико је тешка да је постала „проблем зла") посустаје и чезне за нечим другим. Он је „пун чежње" и „сумња у цели систем". Што је веома људски. Можда је због тога лако заволети Луове романе. Они су ведре приче о сумњи, тренуцима слабости, кризама и контрапродуктивним животним стратегијама. Говоре о животу, а живот, наравно, може да савлада свакога".

       У почетку романа тај живот „савладава" главну јунакињу Ракелу која се тек развела и тешко улази у нови живот у коме нема своје отмене куће, деца јој долазе сваке друге седмице, преостало пуно времена троши на вежбање у теретани да би све то што јој се ружно догађа заборавила а због те досаде одлучује да среди башту.

       Трагајући за алатом у шупи проналази врата а иза њих степенице које је одводе у туристичку посету - паклу.

       Купује десетодневну карту за посету паклу и то ће се претворити у неочекивану авантуру која ће јој потпуно променити живот.

       Од тада имамо два наративна тока јер је један онај свет у коме живи Ракел, али и сви смртници, док онај у подземљу у Луовом роману срце таме врца од апсурдности (продаја улазница за туристе да посматрају мучења грешника) до црног хумора (пакао-кола, паклени танго) .

       Са упознавањем Принца таме, то јест Сатане, почиње нови сегмент Луовог романа - једна прелепа, дирљива, топла љубавна бајка, са правим бајковитим крајем.

       Док се у горњем свету писац бави проблемима које доносе разводи (приликом једног интервјуа је признао да је роман писао док је пролазио кроз такве муке), средовечност и страх од самоће, исмева хришћанство (код Луа је Бог женског рода, сестра Сатане, а Христ му је сестрић), у доњем се залаже да живи људи „буду добри" да не би доспели за навек у пакао.

       Пишчево „дружење са Сатаном " омогућава му да у роман унесе читав низ досетки и пошалица, а присуство Ракеле, да опише љубав каква се само ретко среће, јер Сатана бира смртност само да би могао стално да буде са својом вољеном.

       Ево још једне оцене овог романа новинара норвешког листа "Дагсависен" (Герд Елин Става  Сандве): „Нови роман Ерленда Луа је забаван, али изненађујуће инспиративан. Језик подиже хумор. Изреке, Данте и библијски стихови смењују се са модерним језиком. Наивни тон ће Луови верни читаоци свакако препознати. Ерленд Лу је написао топлу књигу. Не само зато што се  одиграва у паклу".

       Да подсетим, књига је за сваку препоруку.

         Вера Кондев