Ивирон

Некада духовно средиште Грузијаца - сада грчки

(Игуман: Натанаил)

о Подигли су га грузијски владар Јован и његов син Јефтимије који су били и први игумани

о  У манастиру се чувају део десне руке Василија Великог, лобање Григорија из Нисе и леве ноге свете Марине



        СМЕШТЕН је на средини источне стране полуострва, где се по предању једрећи за Кипар, због неверемена, искрцала Богородица. Од Кареје је Иврион - Ιβήρων (Успење Богородичино, 15/28. августа) - удаљен сат и по хода (лепо се види са терасе Хиландраског конака), пречицом пола сата мање, од суседних Ставрониките и Кутлумуша пола сата до 45 минута. Недалеко су Пантократор на северу и Каракал и Филотеј на југу, према Лаври.

       До манастира се још од седамдесетих година прошлог века могло стићи аутобусом, који због уведених такси линија до већине манастира више не саобраћа. У Житију Петра Атонског (из 925. г.) помиње се да је на том месту био Климентов манастир.
 
        Ивирон је основан  у последњој четвртини десетог века, одмах после Велике лавре и с благословом њеног оснивача Атанасија. Подигли су га грузијски владар Јован и његов син Јефтимије, а Јефтимијево житије помиње међу оснивачима и Јовановог шурака Јована Торникија, који је био византијски генерал.

        У побуни Варде Склероса против цара Василија II Македонца одиграо је кључну улогу на страни василевса а овај му је као награду допустио да на Светој Гори подигне манастир.
О томе сведочи златна оснивачка повеља коју је Василије II издао 980.

         МОШТИ 150 СВЕТАЦА

        Свети Атанасије, међутим, не помиње Торникија. Христу поставља питање да ли су Јован Ивирски и Јован Торникије исти монаси, одговарајући да то „нипошто није извесно“.

        Први игумани били су Јован и његов син Јефтимије, кога је наследио извесни Георгије. Ивирон је био духовно средиште Грузијаца и у њему је преведен на грузијски језик велики број грчких текстова.

        Манастир је грузијски национални карактер задржао до средине XIV века, а године 1357. патријарх Калист је једном повељом наредио да игуман мора бити Грк, а богослужење у главној цркви на грчком језику а у мањим на грчком и грузијском. То значи да је у братству већ тада бивало све мање грузијских монаха (последњи је кажу умро 1955).

        Главна црква, на темељима из десетог века, посвећена је Успењу Богородичином. Завршена је 1030. године, под надзором Георгија Варазватзеа, једног од оснивача манастира. Обновљена је 1513. Има и трећу припрату, добијену застакљивањем трема (живописана 1795). Уз бочне зидове унутрашње припарте су изграђене капеле Светог Николе (десно) и Арханђела Михаила и Гаврила (лево).

        ДА СЕ НЕ ПОМЕРЕ ДОК ЈЕ СВЕТА

         У овој другој чувају се мошти око 150 светитеља (између осталих део десне руке Василија Великог, лобање Григорија из Нисе, леве ноге свете Марине) Католикон има леп мермерни под на коме је уклесан кружни натпис на грчком језику: „Поставих стубове ове цркве да се не помере док је света и века. Георгије Ивирац, монах и утемељитељ“.

         Иконостас је поствизантијски, у дуборезу. Од првобитног византијског живописа није сачуван ниједан фрагмент, а данашње фреске су из XVI века, мало „освежене“ у деветнаестом.
Међу реликвијама у главној цркви чувен је сребрни седмокраки свећњак у облику лимуновог дрвета, поклон грађана Москве, с двојезичним натписом – на руском и, у јамбском стиху, на грчком језику: Госпођо, царице васионе и славо Ивирона, / прихвати ову седмокраку светиљку коју ти / са жаром принеше грађани Москве...

        Унутар манастирског комплекса има 14 параклиса. Нарочито треба истаћи два – Богородице Портаитисе (Вратарнице) и Јована Претече. Први се налази одмах од улаза у манастирску порту, с леве стране, наспрам главне цркве. Име је добио по имену иконе Мајке Божје, заштитнице манастира, има леп иконостас.

         На фрескама у припрати ове црквице наилазимо на ликовне представе античких мудраца и писица (Солона, Софокла, Тукидида, Платона, Аристотела, Плутарха, краљева Дарија и Александра Великог), баш као и у Лавриној трпезарији.
Други се налази на месту старе цркве Климентовог манастира, подигнут је 1711, под надзором манастирског управитеља Агапија, има  леп иконостас у дрвету.

        КУЛА ПРОТИВ ГУСАРА

         Ивирон изван манастирских зидина има још десет мањих цркава. Библиотека и ризница су смештене у новој призменој згради у порти. У ризници се чува завеса за царске двери, с приказима Богородичиног успења, коју је извезла Кокона Оролога, одежда патријарха Дионисија IV, крунидбени орнат Јована Цимискија. Библиотека има око 2000 кодекса, 123 на пергаменту, око стотину рукописа на пергаменту са грузијским текстовима. Познаваоци ове збирке посебно истичу кодекс број 5, из XIII века, Четворојеванђеље са 37 одлично очуваних минијатура с темам из живота и дела Христових, и кодекс 403, из истог столећа, који садржи приповест о Варлааму и Јоасафу.

        У архиви су међу другим документима и златопечатне повеље царева Константина VII Порфирогенита (946. и 958), Романа II (960) и Василја II (980.

         Скит Јована Претече налази се пола сата хода западно од манастира, на обронцима шумовитих брда, према манастиру Филотеју. Његова главна црква је подигнута и живописана 1799. Изнад манастирске арсане надвија се моћна кула, која је братству служила као осматрачница и тврђава за одбрану од пљачкаша. Испод куле је хангар за чамце.
 

        Богородица Ивирска
 

        За ову чудотворицу је везано овакво предање. Оно се наводи у многим књигама о Светој Гори . Овде преносимо казивање оца Атанасија Ивирског, на послушању у истоименој капели, из априла 2010:

         Икона Богородице Портаитисе је из времена иконоборства. На Светој Гори постоје многе старе иконе, ова је међу најстаријима и сматра се заштитницом Свете Горе. Икона Portaitissa, с обзиром на величину, уметнички рад, лепоту, има предност у односу на све друге Богородичине иконе. Иако је толико стара, још из времена иконоборства, сачувала је она праве основне црте оног доба.

         Не зна се ко ју је насликао ни тачан датум настанка, али се сматра да је настала у некој последњој фази иконоборачког покрета, око 843. године. Њени власници  су је у страху од противника, да би је сачували, бацили у море, недалеко од Цариграда, с малоазијске стране. Пре него што су је бацили помолили су се да не буде изгубљена и уништена. И икона је остала на површини воде јер је даска.

        УЗМИЦАЛА ОД МОНАХА

         Последњи власник иконе била је једна удовица, а њен син јединац је касније дошао на Свету Гору, замонашио се и био сабрат овог манастира. Он је монасима испричао шта се догађало са иконом. Предање које је оставио брижно је чувано и после хиљадите године икона се појавила на морском жалу, недалеко од манастира. Када су монаси уочили икону кренули су да је узму, али што су јој се више приближавали она је све више узмицала.

          Једног дана се јавила монаху Гаврилу, који је живео у брду изнад манастира, да сиђе до обале, јер је он тај који треба да је преузме. Једино се тако предала. Монаси су је тек тада донели у саборни храм, али она га је сама напустила и отишла према улазу у манастир који је био с горње стране. Пошто се то поновило неколико пута монаси су закључили да она не жели да остане у цркви, већ близу њеног улаза. То је разлог што се назива Вратарницом (грч. = Portaitissa), на вратима, чуварка.

        Икона је првобитно стајала у малој капелици код улаза, а када је ова подигнута пренета је овде. Рекли смо да се све то догађа после хиљадите године, слави се на трећи дан Васкрса и тог дана братија прави велику литију и врши опход преко винограда и њива око манастира. Том приликом икону уносе у саборни храм у коме остаје неколико дана и опет је враћају овде, у капелу. Други пут се уноси у велику цркву када је њој посвећено свеноћно бденије.

        БЕЛЕГ ОД САСУШЕНЕ КРВИ

        Посебна карактеристика ове Богородичине иконе је у томе што на образу има белег од сасушене крви. То је отуда што ју је један од гусара који су пљачкали манастир гађао копљем и где је ударио потекла је крв која се временом сасушила. Пошто је виновник то видео одлучио је да овде постане монах. Добио је монашко име али је изразио жељу да га зову свети Варварин. Варварин зато што је тако поступио са Богородицом.
Икона Богородице Вратарнице никада није изношена са Свете Горе.
Писац ових редова чуо је, пре више од четврт века, од једног у међувремену упокојеног светогорског монаха и овакво предање: „Када престане молитва у Посници Светог Саве у Кареји, буде уништена икона Богородице Ивирске и лоза светог Симеона у Хиландару престане да рађа, нестаће и монашке заједнице Свете Горе.