„Острво пеликана“ – други роман судије Миодрага Мајића

БАРЕМ 30.000 ЉУДИ ЈЕ ПРОЧИТАЛО ЊЕГОВ ПРВИ РОМАН „ДЕЦА ЗЛА“

* Рецензент Филип ДАВИД: У средишту приче је судбина судије (Павла) који се упустио у унапред изгубљену битку против предрасуда о ромској мањини ослободивши младића оптуженог за педофилију. Реч је о двоје љубавника - малолетној Ајши и Габријелу који има тек 18 година

__________________________________________________________

        БАРЕМ 30.000 људи је прочитало (ако је судити по броју издања) први роман Миодрага Мајића (1969.) "Деца зла" који је био апсолутни бестселер прошле године у Србији.

        Његов нови роман "Острво пеликана" за нешто више од месец дана већ је добио седмо издање и не би ме чудило да превазиђе по броју издања Мајићево дебитантско дело.

        Мајић, доктор кривичног права и сада судија Апелационог суда у Београду, има позамашну библиографију из своје струке, што му је донело и прегршт признања а редовно пише и на свом блогу на коме пише о корупцији, непотизму, политичким притисцима у правосуђу да би свој урођени таленат за писану реч применио сада и у литератури и то у најтежем жанру - роману.

        За рецензенте "Острво пеликана" добио је подршку две угледне личности у српској култури књижевника - Филипа Давида и писца и режисера Горана Марковића - чији су текстови штампани на крају романа који је објавио "Вулкан".

        „Мајић је са нама поделио причу која ће нас још једном навести да се загледамо у стварност широм отворених очију и запитамо се да ли је могуће сачувати себе у друштву у којем је судбина појединца безначајна попут песка(...)" констатовао је Марковић и додао да га је књига "Острво пеликана" асоцирала на "Петријин венац" ,"Рашомон" јер је чудна комбинација сведочења које причу осветљава из више углова, има сасвим различите речнике које употребљавају јунаци и посебно схватање једне те исте ствари.

        Марковић сматра да је у први план испливала прича о једном замршеном правном случају(Мајић не крије да је учествовао у једном сличном случају тако да у књизи има и нешто његовог личног искуства)

        И да отвара многа морална питања.

        Према мишљењу рецензента, "то је потресна прича о судбини двоје младих чија је једина кривица била у томе што су се волели а друштво је одредило да су то чинили на недозвољен начин док је човек који им је судио мислио - супротно".

        „Двоје трагичних актера, на свом штуром архаичном језику шаље поруку колико још не разумемо њихов свет и његове основне манифестације" - примећује Марковић и мисли да су подједнако важни у роману новинарка Јована, која трпи последице једног заувек ишчашеног схватања света, као и судија Павле, а њихови погледи се спајају у једну ширу слику стања духова у једној хаотичној земљи која се зове Србија у којој влада јагма за позицијама које ће омогућити  голо преживљавање ма каква била цена тог чина.

        У правном систему у коме нема више места за човека, а прва жртва је правда.

        "Чини ми се да би то била порука овог узбудљивог романа Миодрага Мајића, поштеног и часног судије, а сада значајног писца" - закључак је Горана Марковића.

        Други рецензент, Давид, види овај роман као "храбар , беспоштедни обрачун са друштвеним лицемерјем и наслућује да ће изазвати нове полемике јер припада  оним уметничким делима која у име истине и правде никога не штеде и никоме не повлађују".

        Филип Давид сматра да је у средишту приче судбина судије који се упустио у унапред изгубљену битку против предрасуда о ромској мањини ослободивши младића оптуженог за педофилију. (Ту је реч о двоје љубавника малолетној Ајши и Габријелу који има тек 18 година.)

        Признајући да је тема деликатна Давид констатује "да је то и зато што се збива у друштву које је спремно за сваку врсту линча и преког суда, али и аутор Мајић и његов судија Павле у центар свога интересовања управо стављају питање разлике између права и правде а наводну педофилију у наш балкански расизам и неразумевање обичаја Рома.

        Оценивши да Мајић зна свој посао и као судија и као писац Давид закључује да је то "трагична прича испричана у више гласова и из тога вишегласја склапа се критичка прича друштва са много проблема где главну реч воде таблоиди, где су институције корумпиране, и потчињене политичкој моћи, а политичари наклоњени корупцији, друштва нетолеранције и отвореног или прикривеног насиља без довољно емпатије према традицијама и обичајима мањина, суморна слика која застрашује али и опомиње".

        Аутор у тексту у коме се захваљује онима који су му помогли да напише свој други роман признаје да је ова прича о Ајши и Габриелу "одавно чекала да буде испричана јер сам хтео да докучим разлоге зашто људи острашћено осуђују поступке које недовољно  разумеју".

        Тако смо добили још једну књигу судије Мајића која се не сме пропустити и треба је чувати и повремено поново читати јер аутор је написао да "понекад нас живот ставља пред нерешиве моралне једначине" и "истина је моћни савезник чак и када нас води најдубљим животним поразима".

        Вера Кондев