„Досадна књига“ Јасмине Михајловић све је – само не досадна

МОЖЕ ДА СЕ ЧИТА ГДЕ ГОД ЈЕ ЧИТАЛАЦ ОТВОРИ ЈЕР СУ И НАЈКРАЋИ ЗАПИСИ - ЦЕЛОВИТИ

* Своју „Досадну књигу“ Јасмина је написала на десету годишњицу од смрти Милорада Павића (1929-2009) и показала „неверним Томама“ да је и без славног супруга и сама талентовани писац

_______________________________________________________________________

        КАКО одолети да се не погледа књига која је насловљена као „Досадна“, са поднасловом „Сваштара“?

        Морам да признам да замало нисам прескочила ово дело упркос изазовном наслову када сам видела да је ауторка Јасмина Михајловић коју сам знала само као супругу Милорада Павића, глобално славног захваљујући његовом ремек делу "Хазарском реццнику".

        Запрепастила сам се када сам на крају књиге прочитала да Јасмнина Михајловић (1960) има већ написаних десетак књига али то су претежно или есеји или путописи као и књиге о њеном супругу Павићу и да је после завршетка студија на београдском Филолошком факултету била сарадник Института за књижевност на пројекту „Српска књижевна критика“, а да је девет година била директорка Савета за промоцију српске културе у свету у Женеви.

        „Досадну књигу“ Јасмина је написала на десету годишњицу од смрти Милорада Павића (1929-2009) и показала „неверним Томама“ попут мене да је и без славног супруга и сама талентовани писац и да њена „досадна“ књига је све само није досадна већ духовита, промишљена , иронична, али и мудра и забавна а усуђује се да износи своја мишљења о најразличитијим темама. Од суморних приказа     Београда блатњавог и прљавог кога ипак воли јер је то њен град у коме је свила гнездо са својом великом љубављу иако је био 31 годину старији од ње до раскошних француских палата, њених омиљених хотела и ресторана.

        Ауторка у овој књизи, која је најинтимнија од свега што је до сада написала, представља себе у оним најтананијим и најфинијим пределима кратке прозе у којима допушта читаоцу да застане, да се одмори и да погледа у своју „Сваштару“ и попут ње  постави себи она питања на која ауторка тражи одговоре или их барем констатује.

        Књига, како је Јасмина замислила, може да се чита где је читалац отвори јер су чак и најкраћи записи потпуно целовити било да говоре о теми града, модерних глупости, страхова свих врста, хотелима, опсервацијама са путовања, односу дигиталног и аналогног, о Француској…

        Вера Кондев