„Најлепше приче“ Моме Капора и као лек против досаде

У КЊИЗИ СЕ НАШЛО 68 ПРИЧА – У ИЗБОРУ ПИШЧЕВЕ СУПРУГЕ ЉИЉАНЕ КАПОР

* У књизи је уместо предговора текст Капоровог колеге по перу Милисава Савића "Шта је лепа прича по Момчилу Капору", а поговор - такође Савићев текст „Како ми је Момчило Капор променио представу о писцу“

* Књига најбољих Капорових прича у издању "Књига комерца" је права драгоценост јер је богато оплемењена Капоровим цртежима који су права мала галерија Моме као уметника

_________________________________________________________________________

        „ЗБОГ његовог изузетно отменог изгледа и понашања звали су га Гроф мада је целога живота служио као келнер у ноћној смени. Из година када је још радио, остала му је навика да по дану спава а ноћу бди.

        Стизао је после поноћи за сто, свеже обријан и исплеглан. На ивицама његовог "борсалина" могла се учитати повест беде. У великој ташни од које се никада није одвајао ишчезавале су јучерашње новине, допола попушене цигарете, увели каранфили…

        Говорио је да остатак меса скупља за своју мачку.

        Умро је оне године када на врата кафане „Мањеж“ обесише таблу на којој је писало да је "вечера обавезна".

        Кажу да у његовој самачкој соби нису нашли никакву мачку“.

        Ево приче „Гроф“ - најкраће приче од 68 колико их укупно има у подебелој књизи "Момо Капор, најлепше приче" према избору удовице Љиљане Капор за коју је уместо предговора био текст Капоровог колеге по перу Милисава Савића "Шта је лепа прича по Момчилу Капору", а поговор је такође Савићев текст "Како ми је Момчило Капор променио представу о писцу".

        "Лепа прича је она која има просто лепу причу (занимљиву и интригантну фабулу, са неочекиваним обртом). Та лепа прича, речи су Капорове, дешава се у садашњости у тренутку писања, свуда тамо где је аутор скитао на Ади, у Сарајеву, Њујорку, Паризу, Дубровнику, или кршевитој и ратничкој Херцеговини. Речју, цео свет  је у руци, у малом прсту.

        „Лепа прича, опет цитат Капора, је "она која не зна за досаду, она је уједно и главни лек за досаду“. 

        Ево још једне дефиниције Капора за лепу причу: „Она се пише за савременог читаоца, оног који је открилике истог доба као и аутор у тренутку када је пише и то углавном за женског читаоца".

        Ову лепу причу ће са истим задовољством прочитати у кћерка и унука Капорове читатељке, а он ће у својој лепој причи најрадије отпутовати у прошлост јер код њега је "оно некад" увек лепше кад се упореди са "сада".

        Писац негује посебан тип јунака  јер Капору су  драги аутсајдери, фолиранти, скитнице, сањари, занесењаци, односно сви померени типови урбаног андерграунд сензибилитета због којих мора да пронађе и посебну врсту језика ноншалантног, козерског, актуелног сленга, комуникативног , питког попут омиљеног пића.

        Шта је све променио Капор на слици како је млади Савић који се такође почео бавити писањем створио о писцу. 

        „Капор је био живи пример да писци могу бити лепи и шармантни, модерно обучени, чисти и окупани, бескрајно духовити и он је први убедио писце да могу пити најбољи виски, пушити најскупљу цигарету, и седети у Клубу књижевника где им се прохте" - написао је Савић.

      Савић који је о сам чезнуо да путује по свету био је одушевљен што се Капор свугде осећа као да је код куће - било да је то Париз, Београд, Њујорк или Рим а никада није одбијао да оде у завичај - Херцеговину.

        За Савића је било фасцинантно што је Капор био увек окружен лепим женама, што се облачио у најбољим бутицима, знао да поручи најбоља вина, најбољу храну а није му сметало ни да оде на бувљак да се снабде изношеним фармерицама а на све око себе је гледао са веселе духовите стране.

        Савићева оцена је да су по његовом осећају најлепше Капорове приче оне за које читалац (то јест сваки потенцијални писац) зажали кад их је прочитао што  их сам није написао.

        Он је уверен да свака, па и наша модерна литература не мора да се брине за своју судбину све док има писце који знају да изађу на крај са досадом као што то уме Капор.

        Иначе, Капор (1937- 2010) је био подједнако надарен као писац (аутор је преко 50 књига романа висе од 20 кратких прича, путописа, есеја, колумни, новинских чланака…) и као сликар који је излагао у свим већим градовима Европе и Америке укључујући Њујорк, илустровао је многе књиге а посебно своје. 

        Дипломирао је на београдској Ликовној академији а литерарну каријеру је почео 1960-тих година а свет ће га памтити по његовим Белешкама једне Ане која је постала идеал свих шипарица али је и прво била омиљено штиво њихових мама па и бака.

        Књига најбољих Капорових прича у издању "Књига комерца" је права драгоценост јер је богато оплемењена Капоровим цртежима који су права мала галерија Моме као уметника.

         Вера Кондев