Чувајмо гусле јер су нас сачувале – нова књига Јове Радоша

ЊЕГОВУ КЊИГУ „СРПСКЕ ГУСЛЕ СТАРОСТАВНЕ“ ОБЈАВИО „КАИРОС“ ИЗ СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

Јово Радош

* Аутор: Гусле су славу и значај стекле у некој врсти тројства српске духовности које чине епска прича, епска поезија и звук струна сличан људском гласу

* У књигу укључен и списак гусларских друштава Србије (38), Републике Српске (17) и Савеза  гуслара „Душаново Царство“ из Црне Горе (15)

_____________________________________________________________________

        СРБИ могу да се похвале да су са својим средњевековним манастирима значајно обогатили светску листу УНЕСКО непокретног културног наслеђа. Засад је 34 доспело на листу УНЕСКО.

        На другу листу за „покретно нематеријално културно наслеђе“ - прво је  стигла породична слава, а 2018. Међународни комитет УНЕСКО-а за очување  културног наслеђа на свом редовном годишњем заседању уписао је „Певање уз гусле“ на своју репрезентативну листу културног наслеђа човечанства.

        "Гусле ће овим чином свакако бити видљивије, присутније и разумљивије у међународним оквирима али што је најважније - оне у српском народу треба да буду истински ревитализоване и далеко присутније у нашем културном  животу" - истакао је Љубомиор Зуковић који је аутор рецензије књиге Јова Радоша „Српске гусле староставне“ и који је поручио  да "чувајмо гусле као што су оне сачувале нас“.

        У књизи  Јова Радоша (1949), посвећеној гуслама, коју је објавио угледни војвођански издавач "Каирос" из Сремских Карловаца, уз студију о најстаријем и најцењенијем српском инструменту које се помиње већ у 13 веку, налази се опширна библиографија (68 наслова) и списак гусларских друштава Србије (38), Републике Српске (17) и Савеза  гуслара „Душаново Царство“ из Црне Горе (15).

        Зуковић у својој рецензији Радошеве књиге високо оцењује њеног аутора "као осведоченог познаваоца теме и тумача баштине који је понудио своје виђење суштине овог националног  инструмента“, објашњавајући да су гусле „славу и значај стекле, пише Радош, у некој врсти тројства српске духовности које чине епска прича, епска поезија и звук струна сличан људском гласу“.

        Он сматра да је свирање у гусле суштински  повезано са она два друга елемента са којима чини целину и да једни другима дају снагу и изражајност.

        „Снага и лепота гусала, истакао је Радош, потичу од скалдног садејства епске поезије и приче. Епска песма у том тројству ипак је основна нит, саопштавајући на овај начин појављује се у свом  најсвечанијем руху“.

        Радошева студија писана је полетним стилом, разговетно и одмерено у судовима и закључима који су увек поткрепљени одабраним примерима из песама најчешће народних али и оних ауторских међу којима су стихови Радована Бећиревића и његових следбвеника“ - закључио је рецензент.   

        Вера Кондев