„Туркињина прича“ – писма ћерки султановог министра спољних послова које су побегле на Запад

УВОД НАПИСАЛА ДР ДАНИЈЕЛА СТЕФАНОВИЋ, КОЈА ЈЕ КЊИГУ И ПРЕВЕЛА, А ПОГОВОР – ДР АНА СТОЛИЋ    

* Ауторке писама, која чине књигу, прву верзију су написале под псеудонимима да би тек сада скоро цео век од њиховог бекства из харема на Запад откриле да се иза псеудонима Зејнеп ханума крије Хадиџе Зенур, а да је  Мелек - њена сестра Нурије Неир ел Ниса

* Оне биле прве Туркиње из аристократског друштва Цариграда које су одлучиле да побегну на Запад и то им је успело.  Хадиџе Зенур је поседовала и списатељски дар па књига чврсто држи пажњу читалаца од почетка до краја

____________________________________________________________________

        СРБИ су скоро пола миленијума били турска раја.

        Ако нису пристајали да пређу у ислам били су грађани другог реда, а Српкиње су биле још на нижој друштвеној лествици.

        Нису имале контакт ни са својим вршњакињама Туркињама које су чамиле у харемима.

        Посебно велик јаз је био између српских сељанки и муслиманки. Иако ни доцније, када су коначно Срби стекли аутономију, затим независност и полако почели да насељавају градове и фомирали постепено грађанску класу, нису имале контакте са женама из харема.

        Без обзира на капитал који су стицали њихови мужеви или очеви - оне се нису дружиле са Туркињама па ни онда када су путовале по Европи, куповале тоалете у Паризу и шетале улицама Цариграда.

        Њихове вршњакиње - турске припаднице средње и више класе - живеле су затворене иза решетака харема и само у ретким приликама су одлазиле у посете, али увек са пратњом евнуха, стражара, својих мушких рођака, браће, стричева па и очева ако нису били заузети неким послом.

        Уколико су припадале аристократији могле су да поручују све што су желеле јер је већина њих знала неколико језика и могле су да читају модне часописе који су им стизали из Лондона, Париза, Беча...

        Виђале су се и са неким странкињама које су биле пратиље мужева дипломата или пословних људи који су са Турцима трговали али су ти контакти били строго контролисани и  релативно ретки.

        О путовањима на Запад нису могле ни да сањају поготово што је почетком 20. века на турском престолу седео конзервативни, окрутни Абдул Хамид II - последњи султан.

        Овим уводом сам желела да читаоце уведем у књигу насловљену "Туркињина прича" (Европске импресије једне Туркиње) јер за нашу средину и јунакиње те књиге су егзотичан свет а њихова писма нам откривају како су становнице харема доживеле Запад и културу која им је била страна осим онога што су сазнале из књига и штампе.    

        Ауторке писама, која чине књигу, прву верзију су написале под псеудонимима да би тек сада скоро цео век од њиховог бекства из харема на Запад откриле да се иза псеудонима Зејнеп ханума крије Хадиџе Зенур, а њена сестра, која се у књизи назива Мелек, била је Нурије Неир ел Ниса.                       

        Њихова представа о положају жена на Западу није била реална и оне су веровале да ће им помоћи да стекну права каква су поседовале жене на Западу 

        Авантуре кроз које су прошле две сестре, ћерке султановог министра иностраних послова, звуче као веома узбудљива прича а највећа вредност књиге је што су све личности стварне и што су оне биле прве Туркиње из аристократског друштва Цариграда које су одлучиле да побегну на Запад и то им је успело.

        Хадиџе Зенур је поседовала и списатељски дар па књига чврсто држи пажњу читалаца од почетка до краја.

        Књигу у новом преводу проф. др Данијеле Стефановић, која је написала и уводну студију, а поговор њена колегиница, такође проф. др Ана Столић са Београдског универзитета – а оба су подједнако занимљива - штампала је  ИК "Еволута" у својој новој едицији "Хипатија" .

        Вера Кондев