ИРИНЕЈ: Нека срушени Генералштаб заувек сведочи о Европи и Америци
ПРЕДСТАВЉЕНО РУСКО И ЕНГЛЕСКО ИЗДАЊЕ „ПОМЕНИКА НОВОГ КОСОВСКОГ СТРАДАЊА” МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА (1)
- Патријарх ИРИНЕЈ: Посебно поздрављамо Србе који су остали на Косову и Метохији и молимо се Богу да им да снаге да издрже, да опстану и да помене Господ оне који су били житељи Косова и Метохије, а који данас живе ван Косова и Метохије - да се и они једног дана врате својим домовима, својој историји, својој култури, својим светињама и својим разореним гробовима
- Џејмс БИСЕТ: Био сам амбасадор у Београду у време када се приближавао распад Југославије. Био сам сведок када се догодило издајство - прво од стране Немачке, потом и САД, а и када је Србија, која је била жртва, проглашена за узрок те трагедије
- Јелена ГУСКОВА: Руски људи данас саосећају са вишевековном српском голготом, а неправда међународне заједнице изазива жељу да се у руке узме оружје и заштити млађи брат
У ПРЕПУНОЈ Великој дворани Коларчеве задужбине у Београду - у организацији ИИУ „Светигора" - широј читалачкој публици су представљени руско и енглеско издање вишетомног „Поменика новог косовског страдања" Његовог преосвештенства митрополита црногорско-приморског др Амфилохија (Радовића).
Ово представљање је, уз учешће угледних говорника, пропраћено и видео снимцима и спотовима о Првом светском рату и албанској голготи српских војника, у издању РТС-а, као и појањем драмске уметнице Иване Жигон и хора Косовски божури, што је целом догађају дало и посебну уметничку боју и креативну особеност.
Присутнима се прво обратио Његова светост патријарх српски Иринеј је поздравио све српске пријатеље, благословио свој народ, а посебно Србе који су, упркос великих одрицања и личног страдања остали на својој заветној земљи, уз надање да ће и они који су били приморани да напусте Косово и Метохију, једнога дана, моћи да се врате својим коренима, својој култури i својим огњиштима.
Потом су говорили последњи канадски амбасадор у Југославији и истакнути стручњак за питања емиграције Џејмс Бисет, најбољи руски зналац бивше Југославије и српског питања Јелена Гускова, бивши амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Конузин и сам митрополит Амфилохије.
Факти у два дела објављују изговорено на промоцији „Поменика новог косовског страдања”.
ИРИНЕЈ: Руше нам и гробља,
да нам униште трагове на КиМ
- Ако би мене неко питао, оне рушевине које се налазе у центру Београда, не бих никада поправљао. Нека буду сведочанство нашега времена. Сведочанство културне Европе. Сведочанство демократске Европе којој је стало до слободе и до демократије
Христос васкресе!
Овим победоносним поздравом поздрављам све вас, све пријатеље нашега народа, а пре свега поздрављам нашу браћу на Косову и Метохији, све који су остали да чувају Косово по цену одрицања и страдања, по цену и свог живота.
Њих посебно поздрављамо и молимо се Богу да им Господ да снаге да издрже, да опстану и да помене Господ оне који су били житељи Косова и Метохије, а који данас живе ван Косова и Метохије - да се и они једног дана врате својим домовима, својој историји, својој култури, својим светињама и својим разореним гробовима.
Скупили смо се да прикажемо књигу "Ново српско распеће", чији је аутор митрополит Амфилохије који је био сведок новог српског страдања на Косову и Метохији, сведок ужасних смрти на Косову и Метохији каквих није било никада у историји.
Благодарећи њему, та страшна историја Косова и Метохије је записана. Он ју је записао и остаће као вечно сведочанство онога што се дешавало на Косову и Метохији.
Делимично је обухватио и оно што представља предисторију, а углавном историју која се дешавала од 1999, па све до 2004. године.
Књига нас подсећа на тешке дане које смо доживели - не само на Косову и Метохији, него сви ми житељи Србије - у тешком бомбардовању, које је трајало - ни мање ни више - него 79 дана. То су нам 79 дана радиле удружене европске државе, заједно са Америком - наши пријатељи, са којима смо били у заједници у многим праведним стварима у нашој и њиховој историји.
На жалост, пријатељство се једнога тренутка претворило у непријатељство и у мржњу. Нама остаје да верујемо да се то догодило једном у кратком историјском времену и да ћемо и они и ми то заборавити.
Заправо, ми ћемо то памтити, а морамо да заборавимо. Но, не смемо да заборавимо, али не смемо ни да мрзимо.
Било је то страшно време. Сви смо били сведоци када смо слушали оне звуке авиона који су нам сејали „анђеле” који се називају бомбама, који су рушили наше домове, болнице, фабрике, наше мостове, наше возове и иза себе остављали посејану смрт.
Страшно је то време било. А можда је најстрашније што је то време било крајем двадесетог и почетком 21 века, у време демократије и време слободе, време великих надања у успех међудржавних и људских односа.
Сећамо се оних мртвих са улица. Оних касетних бомби и оних од којих се и данас умире, а то су бомбе обогаћене уранијом, које нису само тада посејале смрт, него сеју и данас. Данас су нам пуне болнице због те страшне болести и ко зна колико ће још година бити те страшне последице.
Страдала је цела Србија, али је највише страдало Косово и Метохија.
Косово је остало без нашег народа. Данас је 250.000 наших људи ван свог Косова и Метохије, мада га посећују.
Мада полако нестају трагови страдања и разарања, у Метохији се нарочито виде спаљене српске куће, које штрче зидовима - а на другим местима се оне уклањају и уместо њих су подигнуте нове грађевине. Тако нестају трагови о нашем народу, о нашем тамошњем присуству.
То нестајање трагова је из дана у дан све очигледније.
Оно што још страшно сведочи, што није отклоњено, то су наша гробља. Сва гробља су порушена, споменици уништени - да би се уништили трагови, као да никад тамо нисмо постојали, као да тамо никада није било нашег народа.
То је циљ: да се униште трагови наши. Још постоје порушене цркве. У царском Призрену можете да видите како штрче њихови спаљени зидови.
Све то подсећа на наше страдање на Косову које није само у овом времену.
Косово и Метохија страда од давнина, а ово је врхунац тог страдања, српског проливања крви и српског нестајања на Косову и Метохији. Круна свега је 17. март 2004. године када је остатак од овога остатка био изложен смрти, мучењу и прогону.
Најстрашније је и највише нас боли што је то страдање 2004. године било у присуству сила које су - како да кажем - окупирале Косово. Све се то дешавало пред њиховим очима. И, нажалост, и сами су помагали у том страдању, у том злочинству и злоделу, и тако довршили или довели до савршенства своје злочиначко дело.
И данас је тамо слика нашег страдања. Нешто је поправљено. Остало је много што је непоправљено и сведочи о непочинству.
Ако би мене неко питао, оне рушевине које се налазе у центру Београда, не бих никада поправљао. Нека буду сведочанство нашега времена. Сведочанство културне Европе. Сведочанство демократске Европе којој је стало до слободе и до демократије.
О свему томе сведочи ова књига која се приказује вечерас, у чему ће учествовати неколико значајних личности. Један бивши амбасадор – господин Бисет – написао је предговор енглеском издању. Други бивши амбасадор - господин Конузин - написао је предговор руском издању.
Препустићу њима да кажу и о књизи и о свему овоме што сам поменуо.
Хор отпевао: Онамо, намо)
БИСЕТ: Отац и стриц су ме заклели да не
заборавим улогу Србије у Великом рату
- У Београд сам поново дошао 2000. године, да говорим на једној конференцији, а када сам дошао у канадску Амбасаду - носећи поклоне људима Амбасади - тадашњи амбасадор ми је пришао и рекао да морам моментално да одем и да не смем да се обратим ни Србима ни Канађанима који су ту запослени. Није ми то ни најмање сметало јер сам знао да сам увек добродошао у Београду
ИСКРЕНО сам поносан и срећан што сам ноћас овде са вама.
За мене је била велика част да напишем предговор за књигу коју вечерас представљамо. То је веома важна књига, јер је сведочанство о храбрости и жртви српског народа на Косову и Метохији.
То су жртве НАТО снага, предвођених Америком.
Био сам амбасадор у Београду у време када се приближавао распад Југославије.
Био сам сведок када се догодило издајство - прво од стране Немачке, потом и САД и када је Србија, која је била жртва, проглашена за узрок те трагедије.
Био сам шокиран и ужаснут када је почело бомбардовање. У то време сам по целој Канади говорио да је бомбардовање било кршење међународног права и Повеље УН и, још горе, кршење првог члана Статута НАТО, који каже да НАТО никада неће користити оружје у решавању спорова и да никада неће прекршити Повељу УН.
У време престанка Совјетског Савеза и пада Берлинског зида поставило се питање зашто НАТО треба да и даље постоји, када више не постоји опасност од Совјетског Савеза. НАТО је морао да нађе нови разлог постојања и САД су илегално промениле његов Статут.
То су урадиле тако што су се претварале да се хладни рат никада није завршио. Заправо су искористиле НАТО као средство за остваривање своје спољне политике.
Још се понашају као да Совјетски Савез још постоји и представља претњу. Србија је искоришћена као изговор за нови НАТО пакт.
За време бомбардовања ваше - или наше - земље, била је годишњица НАТО пакта и председник Клинтон је промовисао нову улогу НАТО пакта, а она је била да НАТО има право да интервенише свуда и када год то нађе за потребно. Србија је искоришћена као изговор, као жртвено јагње. То је био увод за оно што су и НАТО и САД од тада чиниле.
Тог марта, 1999. године, САД су прекршиле обећање дато председнику Совјетског Савеза Михаилу Горбачову да се НАТО, уколико дође до уједињења две Немачке, никада неће ширити даље на исток. Чак су обећали да Источна Немачка неће бити територија на коју ће НАТО да се прошири и да на њој има базе.
Управо тада су Чехословачка, Пољска и Мађарска биле примљене у НАТО. То се наставило са другим земљама са циљем да се окружи Русија.
Циљ који још нису остварили, а покушавају да остваре јесте - Украјина. Према томе, оно што је НАТО урадио су дупли стандарди, лицемерје и хипокризија.
У Београд сам поново дошао 2000. године, да говорим на једној конференцији, а када сам дошао у канадску Амбасаду - носећи поклоне људима Амбасади - тадашњи амбасадор ми је пришао и рекао да морам моментално да одем и да не смем да се обратим ни Србима ни Канађанима који су ту запослени. Није ми то ни најмање сметало јер сам знао да сам увек добродошао у Београду.
Патријарх Иринеј је говорио зашто је ова књига толико важна. Да је нема, онда би све оно што се догађало на Косову, оно срамно поступање са Србима - уз помоћ оних који су на Косову били да заштите српски народ, а помагали су да се људи убијају, да се њихова имовина уништава и да се њихови домови руше - без те и такве књиге многи не би имали доказ о злочину који се догодио на Косову и Метохији.
Зато верујем да ће ова књига бити широко распрострањена - и на Западу јер је неопходно да жртве које су страдале никада не буду заборављене.
Завршићу личном причом. Рођен сам у малом селу на западу Канаде. Мој отац и мој стриц били су први Канађани који су се придружили француској армији у Првом светском рату. Обојица су били рањени, али су преживели рат. Када су се вратили, често су говорили: немој никада да заборавиш улогу Србије у том рату! И ја нисам заборавио!
(Приказан спот о преласку преко Албаније)
ГУСКОВА: Амфилохије верује да ће
Руси и Срби заједно поразити зло
- Митрополит је завршио два факултета: Богословски и Филозофски факултет Универзитета у Београду, а усавршавао се и у Берну и у Риму. Говори руски, грчки, италијански, немачки и француски језик. У Грчкој је на грчком језику будући митрополит одбранио докторску тезу посвећену Св. Григорију Палами
ВАША Светости, високопреосвећени митрополите Амфилохије и преосвећене владике,
За савременог руског човека - после четири деценије захлађених односа, а мислим на оне године после`48. - Балкан је поново постао добар знанац.
Он зна да су Срби браћа која се 20 година боре за правду, а да је Косово симбол страдања православног човека кога уништавају, понижавају и прогоне.
Руски људи данас саосећају са вишевековном српском голготом, а неправда међународне заједнице изазива жељу да се у руке узме оружје и заштити млађи брат.
Натовско безумље из марта 1999. - када је 19 држава извршило сурову агресију против цивилног становништва СРЈ - усталасало целу Русију. Руско јавно мњење било је на страни Срба.
Центар за међународна социолошка и маркетиншка истраживања спровео је 23. марта испитивање јавног мњења о догађајима на Косову у 21 региону Русије.
То истраживање је показало да је догађаје у Југославији пратило 82 одсто испитаника, да је 91 одсто подржавало српску страну у косовском сукобу, 74 одсто било је спремно да лично помогне Србију, од тог броја - 30 одсто било је спремно да Југославију подржи новчаним средствима, а 42 одсто да у Југославију крене као добровољци.
До данас је о`99-ој написано мноштво књига. Њихови аутори су војна лица, историчари, дипломате, а главни задатак данашње генерације, генерације која је преживела агресију, јесте да остави сведочанство о тим данима трагедије читавог српског народа.
Књига коју данас овде представљамо управо је сведочанство о голготи српског народа на КиМ, о страдању у такозваној цивилизованој Европи на крају ХХ и почетку ХХI века, када је читав свет ћутке гледао како се разарају градови и села једне дивне земље.
Овај летопис страдања српског народа `99. дело је заиста изузетног човека - митрополита Црногорско-приморског, зетско-брдског и скендријског и егзарха Пећког трона Амфилохија.
Његова судбина је подвиг служења људима у најтежим временима за цркву и државу.
Док су Балкан потресали ратови, непријатељства, мржња, прогони, смрт невиних жртава, у амбијенту потпуне бездуховности митрополит Амфилохије увек је био са својим народом у првим редовима збивања, борећи се за правду, не губећи веру у праведност и јединство СПЦ, уздајући се у Бога и залажући се за блискост са Русијом. Ни једном није одступио од својих уверења, попуштајући политичарима.
Овакав јуначки пут, предодређен је митрополиту још од рођења.
Дошао је на свет - на Божић 1938. Године, у Барама код Радовића, у Морачи.
Дечак је крштен именом Ристо - Христос.
Данас познајемо митрополита Амфилохија као црквеног великодостојника, али је он човек изузетног образовања.
Митрополит је завршио два факултета: Богословски и Филозофски факултет Универзитета у Београду, а усавршавао се и у Берну и у Риму. Говори руски, грчки, италијански, немачки и француски језик .
У Грчкој је на грчком језику будући митрополит одбранио докторску тезу посвећену Св. Григорију Палами.
На свом подвижничком пут, митрополит много је радио на учвршћивању СПЦ, обнављао је цркве и манастире, градио нове, васпитавао свештенике и монахе, обновио рад Духовне академије на Цетињу. Покренуо издавање часописа „Светигора”. Митрополит Црногорско-приморски покренуо је и Радио Светигору.
Он је активан и у друштвено-политичком животу. Реагује на све важније догађаје у земљи и свету.
Војује са отпадништвом, геј парадама и са савременим прогонитељима цркве. А што је још важније, издао је више од 10 својих књига, уз значајан број превода есеја на грчки и са грчког на српски језик.
Митрополит је члан Удружења писаца Србије и Црне Горе.
Трагедију српског народа на КиМ митрополит осећа као своју личну трагедију. Он на ову тему много говори и пише.
На годишњицу агресије НАТО пакта на СРЈ говорио је о помрачењу нашег времена, цитирам: "Све страшно, непредвиђено и необјашњиво за здрав људски разум, а још мање за дубоку, моралну и хришћанску свест - десило се крајем ХХ века. Хришћански народи, или у најмању руку они који се тако представљају, крајем ХХ века удружили су се и бомбардовали грешни балкански хришћански народ. Народ са хришћанском душом и хришћанском историјом, народ који је током читавог свог постојања увек изнова и изнова био на страни божанске и људске правде. У судбоносним историјским тренуцима овај народ никада није ишао путем неправде, него је упркос људској немоћи и слабости увек бирао једини могући пут - пут Господњи, пут Голготе, косовски пут"
Изузетно нам је задовољство што књига о косовској трагедији, о злоделима Албанаца над цивилним становништвом старе српске покрајине, сада излази на руском језику.
Митрополит је у овој књизи сведок догађаја и хроничар појединачних случајева недела и ревносни борац за спас људских душа.
Он жели да изговореним пробуди бешчашћем и самовољом помрачену савест силника овог света. Он позива да о КиМ судимо по правди Божијој и у складу са истинском људскошћу.
Ова књига је сведочанство савременика који пуним срцем осећа бол свог народа, а иза свега стоје брига за очување вере, њена важност за душу читавог словенског племена, за јединство православних и свих хришћанских народа, за победу духа у борби добра и зла, Божије правде над људском неправдом
Брига о чувању духовног и националног идентитета и вера да ће правда победити, да ће Руси и Срби заједно поразити зло, славно победити и успоставити на земљи Царство Божије, мир, праведност и љубав.
(следе говори Александра Конузина и митрополита Амфилохија)