Срби немоћни пред обманама Запада
ДАЈАНА ЏОНСТОН ЗАКЛЕТИ АНТИГЛОБАЛИСТА И КРИТИЧАР АМЕРИЧКЕ И ЕВРОПСКЕ ПОЛИТИКЕ
Дајана Џонстон, публициста, професор француске књижевности, заклети антиглобалиста и критичар америчке и европске политике у интервјуу за београдске Вечерње новости каже да чланство Србије у ЕУ је као кад магарцу „машете“ шаргарепом пред носом. Она каже да је Запад то најпре чинио да привуче Србију да испоручи „ратне“ лидере „НАТО трибуналу“ у Хагу, а сад ЕУ шаргарепа треба да натера Србију да одустане од Косова.
Написала је низ књига на „вруће“ светске теме. У делу „Сулуди крсташи“, које је преведено и код нас, разоткрива медијске обмане западне штампе око разбијања Југославије. Дајана Џонстон је из миљеа америчке средње класе, а кћерка је саветника у Пентагону.
Српски званичници се жале на лицемерје Брисела, двоструке аршине, условљавања, а и настављају тим путем. Може ли одустајање од Косова Србима бити улазница за ЕУ?
„Најутицајније европске државе сматрају да је процес проширења отишао предалеко, посебно на југу. ЕУ се претвара да жели да им се Србија придружи, а поставља нове услове. И Влада Србије се претвара да је на „путу ка чланству у ЕУ“, иако нико не зна када би то могло да се деси, ако се икада деси“.
Где Србија греши?
„ЕУ наставља да подржава званичну доктрину НАТО коју је „потврдио" и Хашки трибунал. Та доктрина кривицу за распад Југославије искључиво приписује наводном „удруженом злочиначком подухвату“ српских лидера. Спремност српских лидера, који су тако лако предали Милошевића и ратне официре Трибуналу, није довела до већег поштовања Србије, већ је интерпретирана као признање српске кривице. Запад и покушава да учврсти то веровање, како би се одржао НАТО мит о косовском рату као „добром“. Мисија НАТО је ратовање у свету за „људска права“. И шта год да су Срби урадили погрешно, тешко је рећи како су могли да ураде исправно. Бесмислено је да кривите једни друге, када треба да радите заједно да бисте пронашли излаз из замке“.
Политичари ЕУ кажу да ће Србија и Косово бити на истом путу. Да је ли политика - и Косово и ЕУ - које се држи нова српска власт одржива?
„Не видим како је политика „и ЕУ и Косово“ икада била одржива“.
Хоће ли ЕУ постојати док Србија стигне до чланства?
„Европа може третирати Србију као Турску, да буде на бесконачном чекању. А унутар ЕУ разочарање расте јер се структура Уније углавном користи да се уништи европски социјални модел. Уместо да доноси висок ниво просперитета чланицама, финансијска политика Брисела изазвала је пропаст Грчке. Шпанија и Словенија су у озбиљним невољама. Иронично, као што су тензије богатог севера и сиромашног југа допринеле национализму који је разбио Југославију, слична ствар се дешава у ЕУ“.
Шта значе пресуде Хашког трибунала хрватским генералима Готовини и Маркачу и Харадинају?
„После ових пресуда коначно је немогуће игнорисати оно што је било очигледно - да су Хашки трибунал основале НАТО државе да „пише историју“ југословенских ратова, према званичној доктрини Алијансе. Ово је прилика коју Србија треба интелигентно да искористи“.
У Србији је велико незадовољство пошто је две трћине осуђених у Хагу српске националности...
„Захтев да сви хашки затвореници служе казне у Србији био би први корак ка очувању њихових живота, што је оправдано, с обзиром на велику смртност притвореника. Српско правосуђе треба да крене у кампању за ослобађање Војислава Шешеља, чије је дуго притварање и суђење нечувена неправда. Треба привући међународну пажњу на политичку позадину овог случаја, што може да послужи и да се подигне свест о политичкој природи хашких процеса“.
Ваша књига „Сулуди крсташи - Југославија, НАТО и обмане Запада“ деконструише митове Запада око наших ратова. Како гледате на дебату у Србији око уласка у НАТО?
„Не може се порећи да је Србија географски у тешком положају, окружена непријатељским суседима и чланицама НАТО. Разумљиво је што српски лидери желе да примене изреку "Ако их не можеш победити, придружи им се". Али цена уласка у НАТО је трансформација оружаних снага у још једну ударну песницу за америчке ратове, потрошња огромног новца да се купи оружје САД и да не помињем понижење. Превелика је то цена. Неко може мислити да је улазак у НАТО гаранција да вас он неће напасти. Али то није сигурно - јер чланство у НАТО заокружује окупацију Србије“.
Сугерисали сте да постоји извесни континуитет политике Немачке према Србији и Балкану и циљева Трећег рајха?
„Континуитет сеже до Првог светског рата. Била сам изненађена када сам у Европском парламенту видела колики је утицај на дешавања у Југославији имао покојни Ото фон Хабзбург, наследник аустроугарског трона. Фон Хабзбург је био неуморан и ефикасан спонзор хрватског национализма. Он је, у суштини, био противник Трећег рајха, сарађујући са америчком обавештајном службом током Другог светског рата. Али инсистирао је на освети Србији, и изнад свега је промовисао обнову хабзбуршке империје у оквиру паневропске уније. Концентришући се на Немачку, Срби нису успели да виде, а камоли да се супротставе, најопаснијем и најистрајнијем противнику, какав је надвојвода Фон Хабзбург. Његов утицај је био важан у оживљавању идеје да Словенија и Хрватска природно припадају германској сфери утицаја у Европи. Трећи рајх није измислио ову идеју“.
Да ли је декомпозиција Балкана завршена?
„Мислим да би било добро да поново спојите нешто од онога што је „сломљено“ - на пример, државну заједницу Србије и Црне Горе. Али западна доминација то не дозвољава. Ситуација у региону не изгледа стабилно, али западне силе су задовољне и мало је вероватно да ће дозволити нове промене“.
Да ли је америчка хегемонија у свету доведена у питање?
„Своју војну надмоћ, САД не користи мудро, као што смо видели у Ираку и Авганистану. Америка деценијама намеће идеолошку доминацију, у великој мери захваљујући светском утицају америчке индустрије забаве. Сада је разочарање "америчким сном" веће у самој Америци, него у деловима Европе. Милитаризацијом, Америка је ослабила сопствено друштво, као и способност да разуме остатак света. Ова интелектуална слабост биће кључ за успешност отпора америчком пројекту светске доминације“.
Како у томе видите улогу Русије и Кине?
„Једна од тенденција америчке стратегије је да покуша да приволи Русију да уђе у западни табор, а против Кине, коју Вашингтон види као највећег ривала. За разлику од многих Руса, председник Путин никада није имао илузије о западној политици, због чега га Запад мрзи. Кина је војно слабија од Русије и има веће друштвене и еколошке проблеме, али бујност њене територије и становништва помаже да поврати историјску позицију главног цивилизацијског центра трговине. Пошто су напустиле комунизам зарад капиталистичког развоја, ни Русија ни Кина не нуде социјални модел који може да буде магнет осталим и ослаби доминацију америчке идеологије. Али то се може променити“.
Где је Србија у будућем распореду геополитичких снага?
„Мислим да би Србија требало да се определи за "пријатељску неутралност". Београд не треба да игнорише чињеницу да може да добија политичку подршку од Русије и Кине а не из ЕУ. Тренутно, Русија и Кина вероватно имају више да понуде, у смислу фер инвестиција, од Запада. Србија би требало да гаји добре везе и односе, не толико са ЕУ бирократијом, која постоји да би вршила притисак, већ са појединим земљама чланицама, као што су Шпанија, Словачка, Ирска, где је мање ароганције него у водећим НАТО силама“.
Интернер и контрола медија
„Велики изазов за медије је интернет. Економске силе које контролишу "мејнстрим" медије траже начине да контролишу интернет, али то се није догодило. Интернет је средство за алтернативне телевизије, на пример „Русију данас“ на енглеском, арапском и шпанском. Интернет комуникације подривају монопол доминантне америчке идеологије.
Коцкање милијардера
„Ова криза је специфична: јаз између богатих и сиромашних је огроман и повећава се. Доминација финансијског капитала уништава демократију у САД, где су председнички избори коцкарска игра коју играју милијардери. Америка користи моћ да поткопа било коју земљу која може да развије алтернативни систем. Али тај систем слаби изнутра. Сами Американци су све незадовољнији, подељени и збуњени“.
Прави мултикултурализам
„Вековима је Кина била најнапреднија земља и никада није кренула у освајање света. Покушаји да се освоји свет константно су долазили из Западне Европе, а сада из њеног „изданка“ - Америке. „Жута опасност“ је фантазија Запада, да оправда сопствену агресивност. Надам се могућој „хегемонији“ традиционалне источне мудрости да препознаје потребу за компромисом. Амерички модел „мултикултурализма“ је покушај једне земље да наметне „комерцијалну потрошњу“. Напредак БРИКС сугерише прави мултикултурализам, на глобалном нивоу“.