Пророковић: NATO плете мрежу око Србије и жели нову гвоздену завесу - од Балтика до Медитерана

„NATO ОКО СРБИЈЕ -  БЕЗБЕДНОСТ ЗА БАЛКАН ИЛИ ЗА АЛИЈАНСУ“ – ИЗЛАГАЊЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА

 

* Да ли се Трампово инсистирање на четири одсто БДП за војне расходе односи на припреме NATO за сукоб са Кином?  Пре свега, на конфликт са Русијом, па тек у другом кораку са Кином, јер конфликт са Кином може направити земљотрес у глобалној економији што САД не одговара

* Ако би, рецимо, Србија била чланица NATO, то би значило да треба да биусмо до 2024.  пројектованим растом, морали да трошимо од 1,7 до две милијарде долара у те сврхе. Где у оваквој земљи наћи толики новац и како уопште образложити зашто се толики новац издваја у те намене, ако су сви у NATO?

* Иако је у Декларацији бриселског самита NATO  „балканско питање“ скоро на самом зачељу, иза тема Сирије, Либије, Авганистана, Северне Кореје и чак – Туниса, нашем делу света се посвећује невероватних шест тачака (59-64) од укупно седамдесетдевет. Нити мањег региона, нити више приче око њега!

* Око Србије се плете „политичка мрежа“.  За то ће у овој фази бити коришћена политичка средства и у том смеру су инструментализовани преговори између Београда и Приштине… Из текста Декларације не само да проистиче како је статус „Републике Косово“ решен (нема ту ни помена о нерешеном статусу, фус-нотама, Резолуцији 1244 и сл.)…

* План NATO је јасан: најпре (Северна) Македонија у чланство, затим „Републике Косово“ у чланство, а онда и БиХ у чланство. На крају, у таквим околностима, за неколико година ни Србија не би имала превише избора

_________________________________________________________________________________

         ДЕО мојих колега, новинара и истраживача склон је да међународне односе тумачи као теорије завере. Нема никакве теорије завере, постоји само завера.

         Постоје и теорије, као она Семјуела Хантингтона о којој је говорио проф. Миломир Степић. А постоје и стратегије и доктринарна документа држава које су велике силе и актери међународних односа у којима се може доста тога пронаћи. Неопходно је само читати. Е, сад, што с код нас и у земљама у окружењу мало чита, то је већ друга ствар.

         У завршној декларацији NATO све пише и нисам сигурaн да европске земље могу да се одупру иницијативи САД.

         Досад је свако на свој начин тумачио обавезу да за војне расходе на основу чланства у NATO издваја два одсто, па су неки то схватили као два посто из буџета, па два одсто БДП, или БДП рачунатог према паритету куповне моћи, па је тако дошло до дискрапанце да поједине чланице издвајају 0,5 одсто БДП-а за војне намене, а САД чак 3,7 одсто.

Душан Пророковић

         Иницијатива Доналда Трампа је велики ударац на буџете европских држава. Ако би, рецимо, Србија била чланица NATO, то би значило да треба да биусмо до 2024.  пројектованим растом, морали да трошимо од 1,7 до две милијарде долара у те сврхе. Где у оваквој земљи наћи толики новац и како уопште образложити зашто се толики новац издваја у те намене, ако смо сви у NATO.

         Такође, европске земље се суочавају са великом економског кризом, а треба објаснити грађанима Немачке и Француске да ће се њихове плате смањивати ради новог наоружавања. А чему ново наоружавање?

         Ако се повећава војни буџет, ви та средства морате да повучете из неког другог буџетског раздела - здравства, образовања, социјалне помоћи или нечега четвртог - што ће свака држава за себе решавати.  

         Ако се ово примени, не видим да ће пола европских влада и лидера до 2024. године опстати, без обзира колику већину или какву популарност данас имали. И то је ситуација за повећање издатака на само два посто, о четири уопште ни не говорим.

         Међутим, имате и оно што је професор Степић поменуо: коришћење NATO као инструмента за притисак САД на европске државе и народе, чему се ЕУ не може супротставити у овом моменту.

         С друге стране имамо и нов стратегијски документ Кине, који је прексиноћ објављен у јапанским медијима, где у уводу пише да Кина мора избећи сваки конфликт са САД, али да сукобљавање није искључено и да, ако до сукоба дође, Кина мора победити.

         Дакле, ми присуствујемо процесу нове милитаризације међународних односа. Кина је послала поруку да ће се активно наоружавати, о руској спољнополитичкој концепцији и доктрини одбране не треба пуно ни трошити речи, видимо да САД све више издвајају за војне намене и питање је, ако Европа заостане за ова три пола моћи - каква ће њена судбина бити.

         Да ли се Трампово инсистирање на четири одсто односи на припреме NATO за сукоб са Кином?

         Пре свега, на конфликт са Русијом, па тек у другом кораку са Кином, јер конфликт са Кином може направити земљотрес у глобалној економији што САД не одговара.

         Русија у светској економији учествује са 1,2 одсто. Није страшан економски потрес ако притиском правите инфлацију у Русији, уколико јој ускратите неке технологије или водите трговински рат на овај начин н који се води. Кина у светској економији учествује са 18,2 одсто у овом тренутку. Своје девизне резерве држи готово па искључиво у доларима.

         Немачка економија зависи од развоја технологија у Кини. Имамо обрнуту ситуацију од пре двадесет година када је кинеска економија зависила од куповине патената у САД. Данас је Кина постала велики инкубатор технолошког развоја у свету. Тако да се сукоб са Кином неће одигравати брзо и пре бих рекао да ће САД даљим притисцима на Русију покушати да онемогуће кинеско-руски савез, јер је то гаранција успостављања равнотеже снага у међународним односима.

         Шта ће Трампу сукоб са Русијом која има овакво наоружање? Сумњам да ће доћи до оружаног сукоба, јер је немогуће ући у такав сукоб без драматичних последица по цео западни блок. Пре бих рекао да ће се наставити економско исцрпљивање Русије, политички притисци на њу и геополитичко круњење обода Русије.

         У том контексту бих рекао нешто о Балкану - зашто је он данас важан за NATO и шта то можемо прочитати у завршној декларацији?

         Циљ САД, што се може видети из Трамповог инаугурационог говора, јесте да осујете стварање равнотеже снага у међународним односима. Кина има довољну економску моћ, Русија има довољну војну моћ да координираним активностима успоставе равнотежу снага према САД. Уколико се спречи координација активности Русије и Кине, САД ће у глобалним оквирима вероватно остати као убедљиво најдоминантнија сила.

         Тај пут сада иде кроз провоцирање Кине и увођење царина и једним бруталним нападом на Русију, који се не одиграва директним оружаним сукобљавањем, јер би то изазвало драматичне последице, већ трговинским ратом, санкцијама, разним политичким мерама (суспедовањем чланства у Савету Европе, забраном учешћа на Олимпијским играма (па су Руси учествовали као независни такмичари – а не представљају својуземљу). То ће се наставити.

         Оно што је видљиво на Бриселском Самиту НАТО, јесте да Русија остаје у фокусу.

         Упадљиво је било да се информатор могао пронаћи не само на службеним језицима – енглеском и француском, већ и на руском и украјинском. Овај податак нам указује о чему се највише расправљало и шта су, у геостратегијском смислу, најважнији циљеви у наредним годинама.

         NATO наставља политику вршења континуалних притисака на западне границе Русије и Белорусије. У завршној Декларацији усвојеној на Самиту у Бриселу то је лако уочљиво. Од првих десет, по правилу најзначајнијих тачака, чак седам се тичу „руских агресивних акција“.

         Москва се оптужује за „вођење хибридног рата“, „дезинформационе кампање“, „неконструктивно постављање у Сирији“, „нелегалну анексију Крима“ и тд. Такође, лидери чланица NATO су изразили „чврсту подршку територијалном интегритету и суверенитету“ Украјине, Молдавије и Грузије (тачка 7), тако подвлачећи да не признају нити референдум на Криму, нити одлуке Осетије и Абхазије.

         Назиру се и неке контрамере које ће бити предузете, пре свега када се ради о „одговорима на хибридне претње“, али и када је реч о повећавању степена координације и коришћењу друмске и железничке инфраструктуре европских чланицаде треба проширити или ојачати. Јер је проблем био у превеликом чекању на границама. Они сада уводе такозвании «шенген» за војне снаге, тако да ће транспот војних снага са запада на истк бити много већи и бржи.

         Посматрајући из ширег политичког контекста, NATO и нема маневарског простора за другачије постављање. На Блиском истоку, а у Сирији пре свега, доживљен је тежак пораз и руски интерес чврсто инсталиран, а такође, ту не видимо ни постојање консензуса унутар NATO.

         Последњи напад на Сирију извеле су снаге САД, Велике Британије и Француске, без осталих савезника. Немачка се томе жестоко успротивила. А покушајима прављења заокрета према Ирану, које чини Доналд Трамп, успротивили су се сви у Европи, укључујући и Емануела Макрона и Терезу Меј.

         Најмањи заједнички садржалац, питање захваљујући којем се одржава привидно јединство унутар НАТО је – Русија. Међутим, ту се уочава разлика у узроцима конфронтације са Русијом.

         Док је за САД најважнија ствар енергетска безбедност и покушај прекидања свих „гасних веза“ између Русије и ЕУ, за Немачку је кључно да задржи Украјину у „средњоевропској орбити“. Отуда и мимоилажења у расправама између Трампа и Меркелове, као и дисонантни тонови које смо могли чути претходних дана.

         Да потпуно банализујем оно што се дешавало, улазећи у ризик да направим погрешну процену: Трамп би се лако договорио са Путином око Украјине када би имао гаранцију да ће Руси смањити своје учешће на европском тржишту енергената, треба ли и спомињати – у корист америчких произвођача; исто тако, Меркелова би направила крупне концесије не само око даље енергетске сарадње већ и поводом „европских санкција“ Русији када би Путин попустио око Украјине и дозволио оно што власти у Кијеву називају „реинтеграцијом Донбаса“.

         Треба навести и да Британци стрпљиво чекају са стране, и због дугорочних, геополитичких интереса, али и због краткорочних, који се тичу слабљења позиције ЕУ у преговорима око „Брегзита“, вероватно ће водити флексибилну политику са циљем континуалног подривања и позиције Русије, али и позиције ЕУ, првенствено се ослањајући на партнере у Источној Европи.

         Ствари унутар NATO, дакле, постају све комплексније. Ипак, то их није омело да ускладе своју дефиницију непријатеља.

         У том контексту треба сагледавати и поруке о „Западном Балкану“ са Бриселског самита. Иако је у Декларацији „балканско питање“ скоро па на самом зачељу, иза тема Сирије, Либије, Авганистана, Северне Кореје и чак – Туниса, нашем делу света се посвећује невероватних шест тачака (59-64) од укупно седамдесетдевет. Нити мањег региона, нити више приче око њега!

         Несумњиво је да за NATO Балкан представља важан регион. Отуда и формулација о неопходности „подршке евро-атлантским тежњама“ (тачка 59),не само за владе него и за НВО, медије и вероватно неке друге структуре, те хвалоспеви о Црној Гори и (Републици Северној) Македонији (тачке 62 и 63).

         Очигледан циљ је да се убрза ширење NATO на све „западнобалканске државе“. И док се (северно)македонске власти упозоравају да хитно испуне обавезе преузете Преспанским споразумом (договор Ципрас-Заев), како би се све око пријема у NATO опослило већ следеће године (о обавезама Грчке нема ниједне једине речи, што директно показује ко из овог уговорног односа излази као победник, а ко као апсолутни губитник), око Србије се плете „политичка мрежа“.

         За то ће у овој фази бити коришћена политичка средства и у том смеру су инструментализовани преговори између Београда и Приштине. Обе стране се, наиме, „охрабрују“ да наставе у циљу потписивања „правно обавезујућег споразума“ (тачка 61), позива се Србија да настави „плодну сарадњу“ са NATO, о њој се пише бираним речима, али све то треба сагледавати не сепаратно, већ уз осврт на засебну тачку посвећену Косову (тачка 50).

         Из текста Декларације не само да проистиче како је статус „Републике Косово“ решен (нема ту ни помена о нерешеном статусу, фус-нотама, Резолуцији 1244 и сл.), већ се експлицитно подржавају „власти Косова“ и наводи како је „развој безбедносних организација“ на самом Косову у интересу не само Косова, већ и целог региона. NATO најављује формирање оружаних снага „Републике Косово“ и тај процес ће вероватно бити органозован под њиховим кишобраном.

Кина се спрема

         Истина, неће то ићи тако брзо као што Албанци мисле (и даље се пише како то мора бити у складу са до сада дефинисаним стандардима), али је тежња јасна, а намера исказана. Око тога не треба имати никакве илузије.

         Проблематично је и што се посвећује посебан простор октобарским изборима у БиХ, што није карактеристично за завршне документе NATO. Конкретно, изражава се очекивање да ће бити организовани по „демократским стандардима“. Да ли то значи да постоји сумња како ће предстојећи избори бити „недемократски“ и какве су последице ако их NATO и кључне западне земље означе као недемократске?

         Много пута смо претходних година слушали како живимо на простору потпуно небитном за велике силе. Велики играчи се на нас и не обазиру, ми смо периферија периферије. То је било тако да би се анестезирала и наша политичка јавност  и руководеће структуре.

         Овакав приступ је погрешан, јер Балкан, сам по себи, има велики геополитички значај, а у текућим условима, када NATO додатно потпирује антируску хистерију – још и више. И то видимо из ове завршне декларације. Једноставно, NATO жели да спусти нову „гвоздену завесу“ од Балтика до Медитерана (проф. Степић је поменуо Иницијативу три мора) укључи све земље са овог простора у своје чланство и тако неометано планира све даље акције, како против Русије, тако и на Блиском истоку. Истовремено, опасност је за NATO да неке „западнобалканске земље“ остану „непокривене“, јер се онда са те територије могу планирати и изводити „хибридне акције“ и „пласирати дезинформације“ како Руса, тако и Кинеза или ко зна кога трећег.

         Стратегијски интерес је да се све западно-балканске земље укључе у NATO.

         Друга је ствар што у условима какви су унутар NATO, као и све већег неразумевања на релацији САД-ЕУ, остаје отворено питање: колико је овакав пројекат остварљив?

         За Србију је важно да поруке са Бриселског самита схвати реално, без релативизације и багателисања. За NATO су преговори са Приштином очиглдно „свршен посао“ који треба да резултира потпуном легитимизацијом статуса „Републике Косово“ у међународним односима (столица у УН), а затим би се убрзао пријем „Републике Косово“ у NATO. Паралелно са тим би се „роварило по БиХ“ у циљу смањивања утицаја српских „анти-NATO “ политичара (то су они који недемократски организују изборе), али и надлежности Републике Српске.

         План NATO је јасан: најпре (Северна) Македонија у чланство, затим „Републике Косово“ у чланство, а онда и БиХ у чланство. На крају, у таквим околностима, за неколико година ни Србија не би имала превише избора. Анализом последње Декарације NATO видљиво је да се за Србију ништа не завршава закључивањем некаквог „правно обавезујућег споразума“ са Приштином. Заправо, игра за нас тек тада почиње! После тога би званични Београд морао бити кооперативан и око NATO планова у БиХ, али и по питању сопственог учлањења у ову Алијансу. А онда и даље, као и нетом примљени Црногорци: са војском у Летонију и Ирак. А ко зна: можда и на Косово, у састав КФОР. Да понижење буде комплетно, а било какво вођење рационалне политике до краја обесмишљено.

         (разговор на тему „NATO око Србије – безбедност за Балкан или за алијансу» организовали су Геополитика и Факти)