Зашто је уклоњен Стаљин: Хтео Белоруса за наследника, да развласти апарат КПСС и да удари на долар
РУСКИ ИСТОРИЧАР АНДРЕЈ ФУРСОВ О ЗАВЕРИ ПРОТИВ СТАЉИНА И ЊЕГОВОМ УКЛАЊАЊУ
* И данас је тешко рећи када је настала завера против Стаљина и ко је у њој играо коју улогу. Оно што знамо са сигурношћу јесте да су крајем '52-ге и почетком '53-ће били искомпромитовани последњи људи лојални Стаљину: шеф личног обезбеђења генерал Власик, шеф обезбеђења Кремља Косинкин и Стаљинов помоћник Поскрјобишев. Њих су једноставно склонили, а неке су и ухапсили
* Ти људи су били очи и уши друга Стаљина. На пример, Власик је Стаљину куповао лекове. Стаљин није веровао лекарима Кремља. Они би му преписали лек, а онда би Власик отишао до оближње апотеке и куповао тај лек. Стаљин се бојао тровања и то - није биле параноја
* Борба Стаљина и партијског апарата у то време је улазила у циљну равнину. Ствар је у томе што је Стаљиново настојање да одвоји партијски апарат од власти узнемиравало апарат. Поред тога, Стаљин је изабрао себи наследника – белоруског лидера Пономаренка. И на крају, у деловању против Стаљина постојао је врло занимљив западни траг
* Стаљин је 1952. године окупио групу економиста чији је задатак био да направе план рушења долара као међународне валуте. Хтео је и да створи светско социјалистичко тржиште. А на Западу је већ 1949-1950. постоајо програм дугорочне борбе против Совјетског Савеза са елиминацијом Стаљина
* Лист „Правда“ је од средине јануара у 1953. у сваком броју извештавао о томе како стоје ствари са „Лекарском афером“, а онда је одједном број од 2. марта „освануо“ без иједног слова о „Лекарској афери“. Пошто се број за 2. март припрема 1. марта, то указује да се Стаљину нешто догодило управо 1. марта. Уосталом, „Правда“ је 3. марта објавила да је Стаљин болестан, а 5. марта да је преминуо
* Још увек се историчари споре да ли је Стаљин умро сопственом смрћу или су му „помогли“. Постоји верзија да су му сипали отров. Постоји и верзија да су га једноставно полили отровном течношћу. Ја мислим да се највероватније догодило нешто друго. Он је заиста доживео срчани удар, али му намерно нису пружили помоћ. Мада се не може искључити ни тровање
____________________________________________________
РАТ (Други светски) проузроковао је три веома озбиљне и противречне друштвене последице.
Као прво, значајан део становништва СССР осећао се ослобођено. То су били млади момци који су победили у рату, то су били не само официри, већ и војници који су се осетили као победници.
Они су обишли Европу и током рата су навикли да самостално доносе одлуке. Тим људима је, када се вратио нормалан живот, постало тесно у постојећем систему.
Као друго, рат је ојачао совјетски систем, дао му је национални легитимитет. Док се раније радило о интернационалној, светској револуцији, Совјетски Савез се касније одрекао идеје светске револуције, иако је део реторике остао.
Андреј Иљич Фурсов
И премда је још од '36- те јачала совјетско-патриотска линија, управо је током рата победила та национално оријентисана линија. Зато није случајно што је Стаљин на пријему поводом победе 1945. године подигао здравицу - у чију част?
У част руског народа.
Власт је добила карактеристике традиционалне руске државности. Дакле, поред социјализма и антикапитализма, ту је сада била и традиционална руска државност, наследница свега најбољег што је било у предреволуционарно доба.
Као треће, рат је значајно ојачао партијски апарат. И управо је током рата настала појава чији ће развој уништити Совјетски Савез.
Пошто је током рата партија морала да активно управља привредним животом, почео је процес срастања партијског и привредног апарата.
Стаљин је био потпуно свестан да је то озбиљна опасност и указивао је да не би требало да се догађа срастање партијског и привредног апарата, међутим, тај процес се одвијао. Он је током '70-тих година добио још једну димензију – пошто је привредни апарат суштински срастао са сивом економијом, средином '70-тих је дошло до срастања партијског апарата, привредног апарата и сиве економије.
Тако је настао је слој совјетских ситних приватника који су касније постали социјални ослонац перестројке. Али, тај процес је започео '40-тих, током рата, када је Партија морала да управља привредом под слоганом „све за фронт, све за победу“.
Те противречне тенденције узроковале су противречне тенденције у животу друштва. С једне стране, у нацрту новог устава из 1946. године постојали су предлози о допуштању малог сељачког поседа, одредбе о људским правима.
У исто време, почео је рад на новом програму Партије, где се говорило о потреби проширења унутарпартијске демократије. Али, чим је почело интензивирање борбе против Запада, Хладног рата, све је то било заборављено, стављено у други план.
Тада је почела да јача супротна тенденција – тенденција затезања шрафова. То се јасно манифестовало '48-ме.
Зашто баш '48-ме? Та година је била преломна, зато што је баш она са социјално-психолошког аспекта била година завршетка рата.
Земља је преболела рат. Прошло су три године, и људи су почели не просто да заборављају рат, већ је прошао и страшни бол због рата.
Посматрано социјално-психолошки, друштво се налазило у рату до 1948. године, ту је била вододелница.
Године 1947. биле су укинуте „тачкице“, које су, узгред, у СССР укинуте пре него у Великој Британији. Дефинитивна демобилизација догодила се 1948. године, тј. земља се враћала нормалном животу.
У исто време водила се борба у владајућој врхушки између различитих група.
С чиме се још суочило совјетско руководство у том периоду?
Рат се завршио, али почињао је Хладни рат, било је потребно обратити пажњу на идеолошки и информативни аспект. Ти аспекти су били повезани са делатношћу Андреја Александровича Жданова, секретара за идеологију.
У августу '46-те донета је резолуција ЦК КПСС о часописима „Звезда“ и „Лењинград“, која је садржала нападе на писца Зошћенка и песникињу Ахматову. Они су критиковани по књижевној линији. Истина, то им после није сметало да добијају награде и разне бенефите, али је став власти према наведеним песницима био јасан.
Андреј Жданов
Међутим, када су касније историчари књижевности почели да се баве овим питањем, испоставило се да је наведену резолуцију „избоксовала“ једна група лењинградских писаца како би се обрачунала с другом, а партијски апарат је искоришћен као средство за свођење личних рачуна.
У септембру 1946. године, такође у оквиру ове идеолошке кампање, донета је резолуција ЦК о три филма који су критиковани због идејних пропуста. Критикован је други део филма „Велики живот“, други део филма „Иван Грозни“ и филм „Адмирал Нахимов“.
Крајем '40-тих година покренута ја кампања борбе против анационалних космополита и оних који се клањају Западу. Та кампања је била изузетно критикована током Перестројке, па и данас је, али о сваком историјском периоду би требало судити по мерилима тадашњег времена.
Када је почео Хладни рат крајем '40-тих, пред совјетским системом био је задатак јачања идеолошке контроле. Али, како то обично бива, догодило се оно што се зове „ексцес извршиоца“ или простије речено „натерај будалу да се моли Богу, и чело ће пробити“.
Осим тога, ту кампању су користили за лично разрачунавање. Водила се оштра борба, и све те кампање су, поврх свега, биле манифестација оштре борбе унутар совјетског руководства.
После рата су у партијском апарату постојале две групе. Прву групу чинили су део октобарских бољшевика и бољшевици из '20-тих, тј. људи који су дошли на власт '20-тих година и који су били потпуно лојални Стаљину.
Другу су чинили протагонисти с краја '30-тих и из ратног периода, и они су исто били лојални Стаљину. Разлика између њих била је само 5-7 година, али та разлика је била пресудна.
Јер, једна група је сматрала да баш ништа не треба мењати, а друга - да су промене потребне. Прву групу предводио је Жданов, који је 1946. године имао 50 година, а другу групу Маљенков, који је имао 44 године.
Када је човек на петој години факултета, а други на првој, то је једна ствар, али разлика између основца у шестом разреду и оног у првом је сасвим друга ствар.
Између тих група водила се борба. Прва фаза те борбе завршена је у лето 1946. године, када је Жданов успео да идејствује смену Маљенкова с функције секретара ЦК и његово слање у Туркестан.
Жуков је послат да управља округом у Одеси, па затим на Урал, и почиње чистка командног састава армије и постављање Ждановљевих људи на водећа места у Партији и државном апарату.
Генерал Николај Власик
Кључни људи Жданова били су Вознесенски, заменик Стаљина задужен за рад владе и председник Државног комитета за планирање, затим Кузњецов, секретар ЦК за државну безбедност у армији. Обојица су били из Лењинграда и чинили су лењинградску групу.
То уздизање лењинградске групе је веома плашило Берију, чији је Маљенков био савезник, и Берија је почео да припрема повратак Маљенкова и потискивање Жданова, за шта су му биле потребне две године.
Берија је успео да убеди Стаљина да је Жданов направио цео низ спољнополитичких грешака, на пример, подржао идеју стварања Балканске Федерације, али је Берија убедио Стаљина да Ждановљева лењинградска група планира да направи комунистичку партију Русије.
Подсећам да је Русија била једина република која није имала комунистичку партију: постојале су Комунистичка партија Совјетског Савеза и комунистичке партије осталих република, али комунистичка партија Русије није постојала.
И још увек није јасно да ли је то био „фејк“ који се користио за компромитацију лењинградске групе, или је заиста нешто постојало. Било како било, Берија је успео да убеди Стаљина да Ждановљева екипа намерава да оснује комунистичку партију Русије, пренесе престоницу у Лењинград, а Стаљина остави на месту такорећи почасног председника КПСС.
Да ли је Стаљин у то поверовао, или је пак решио да ослаби превише ојачале Ждановце, тек, у лето 1948. он враћа Маљенкова у Секретаријат, а неколико недеља касније изненада умире Жданов, са 52 године.
Он јесте имао слабо срце, али још увек није јасно да ли су му „помогли“ или је заиста умро природном смрћу.
Неколико месеци касније хапси се цео низ Ждановљевих најистакнутијих сабораца, као и неколико стотина партијских бораца који су њему дуговали своју каријеру, и почиње такозвана „Лењнинградска афера“.
Против њих је искоришћена стандардна оптужба `рушења совјетске привреде методима међународног капитализма`, што је значило победу групе Берије и Маљенкова, а суштински – Стаљинов пораз.
Јер, док је постојала група Берије, Маљенкова, Хрушчова и Булгањина, с једне стране, а са друге група Жданова, Стаљин је могао да користи њихове несугласице. Када је током Лењинградске афере та лењинградска екипа нестала, Стаљин је остао један на један са групом против које није имао противтежу.
Насловна страна "Правде" са саопштењем
о Стаљиновој смрти
И од тог тренутка почиње притисак партијског апарата на Стаљина. Премда, ни у победничкој групи није постојала јединствена визија будућности партијског апарата.
Рецимо, Берија је, као и Стаљин, сматрао да би партијски апарат требало да се бави питањима идеологије, пропаганде и обуке кадрова, а не да дуплира улогу министарстава.
Дакле, стварна власт је, по мишљењу Стаљина, али и Берије, требало да се премести у владу. Нормално, с тим није био сагласан Хрушчов, као ни партијски апаратчици.
Поред тога је постојао још један проблем, а то су били такозвани „старци“ у Политбироу: Ворошилов, Микојан, Молотов, Каганович.
Прва победа Стаљиновог Политбироа над Стаљином била је одлука о сазивању XIX конгреса Партије. Ствар је у томе што Стаљин није желео сазивање конгреса – он је хтео прво да изврши чистку, па тек онда да одржи конгрес.
Упркос томе, Конгрес је био одржан, и по први пут у Стаљиновој ери политички извештај није читао Стаљин, већ Маљенков. Конгрес је отворио Молотов, а затворио Ворошилов.
Стаљин је демонстративно игнорисао седнице – од 18 седница, присуствовао је само двема: првој и последњој, и то кратко.
Најважнија одлука XIX конгреса била је преименовање Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) у Комунистичку партију Совјетског Савеза.
Говорећи на Конгресу, Стаљин је хтео да поднесе оставку уз образложење да је стар, да би требало дати шансу младима. Тада су, нормално, сви учесници скочили уз повике типа „не долази у обзир“, „то се не може дозволити“ итд, после чега је Стаљин само одмахнуо руком и сео на место.
Тешко је рећи да је то била само игра или се заиста уморио, тек, Стаљин је одмах после XIX конгреса почео да задаје узвратне ударце – решио је да своје бивше саборце разводни младима.
У октобру '52-ге одржан је Пленум ЦК КПСС на којем је на Стаљинов предлог два пута повећан број чланова ЦК, на 125 људи, као и број кандидата за ЦК, на 111 људи. Тј, Стаљин је створио веома велику екипу која је требало да раствори у себи оне људе којима није веровао.
При том је Стаљин током избора новог президијума ЦК КПСС иакључио шест чланова. Лично је устао и рекао: „Искључујем вас!“. То су били Молотов, Каганович и Ворошилов, његове најближе присталице.
Ситуација се заоштравала, али је и данас тешко рећи када је настала завера против Стаљина и ко је у њој играо коју улогу.
Оно што знамо са сигурношћу је да су крајем '52-ге и почетком '53-ће били искомпромитовани последњи људи лојални Стаљину: шеф личног обезбеђења генерал Власик, шеф обезбеђења Кремља Косинкин и Стаљинов помоћник Поскрјобишев. Њих су једноставно склонили, а неке су и ухапсили.
Ти људи су били очи и уши друга Стаљина. На пример, Власик је Стаљину куповао лекове. Стаљин није веровао лекарима Кремља. Они би му преписали лек, а онда би Власик отишао до оближње апотеке и куповао тај лек. Стаљин се бојао тровања, и то није биле параноја.
Било како било, борба Стаљина и партијског апарата излазила је у циљну равнину. Ствар је у томе што је Стаљиново настојање да одвоји партијски апарат од власти узнемиравало апарат.
Поред тога, Стаљин је изабрао себи наследника – белоруског лидера Пономаренка.
И на крају, у деловању против Стаљина постојао је врло занимљив западни траг.
Стаљин је 1952. године окупио групу економиста чији је задатак био да направе план рушења долара као међународне валуте. Он је имао идеју да створи светско социјалистичко тржиште.
На Западу је 1949-1950. створен програм дугорочне борбе против Совјетског Савеза у оквиру којега се једна од група звала „Како учинити да Стаљин оде“.
За Стаљинов одлазак били су заинтересовани: део совјетског партијског апарата, део најближег окружења, јер се Стаљин „кладио“ на Пономаренка, а не на неког другог, рецимо на Берију, и, наравно, Запад.
Очигледно је постојала завера, и догађаји су се одвијали веома брзо. У јануару '53-ће били су ухапшени лекари Кремља, који су сведочили да су припремана убиства совјетских вођа. Међу метама се нису нашли чланови четворке (Хрушчов, Булгањин, Берија и Маљенков), нити Жуков.
Ако они нису били мете, то значи да су могли да буду завереници, и сва петорица су схватила да им је намењена улога злочинаца.
Стаљин је крајем фебруара саопштио сарадницима да ће се процес поводом „Лекарске афере“ одржати средином марта. А онда се догодило следеће.
С обзиром да је лист „Правда“ од средине јануара у сваком броју извештавао о томе како стоје ствари са „Лекарском афером“, одједном је број од 2. марта „освануо“ без иједног слова о „Лекарској афери“. Пошто се број за 2. март припрема 1. марта, то значи да се Стаљину нешто догодило управо 1. марта.
„Правда“ 3. марта објављује да је Стаљин болестан, а 5. марта да је преминуо.
Његова сахрана је прерасла у огромне демонстрације, где је много људи прегажено.
Још увек се историчари споре да ли је Стаљин умро сопственом смрћу или су му „помогли“. Постоји неколико верзија.
Постоји верзија да су му сипали отров. Постоји и верзија да су га једноставно полили отровном течношћу.
Ја мислим да се највероватније догодило нешто друго. Он је заиста доживео срчани удар, али му намерно нису пружили помоћ. Мада се не може искључити ни тровање.
Било како било, 5. марта 1953. године објављено је да је Стаљин умро. Не зна се да ли је умро, 4. или 3, али је вест о смрти објављена 5. марта.
Тиме је завршена веома важна етапа у историји Совјетског Савеза и почела сасвим другачија.
Превод: Срђан Билбија
