Трифковић: Југославија је упутила српску државу и нацију путем историјског суноврата
УЈЕДИЊЕЊЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА ДОШЛО ЈЕ ПРЕКАСНО – У ВРЕМЕ БИЗМАРКА И КАВУРА БИ МОЖДА ИМАЛО ШАНСУ
* Сто година после чина уједињења, разумевање тог чина ваља тражити не у страним махинацијама већ у сопственим погрешним проценама и ароганцији, у идеализму и фриволности српске елите. Одговоран је, пре свих, бахато самовољни регент Александар, у коме се стекао несрећни спој еминентно несрпског масонског топљења мноштва у једноме (е плурибус унум) и грандоманије, спој у коме се препознаје наслеђе деде по мајци
* Стекао се на истом фону и дилетантизам динарско-расних теоретичара са наслеђем крвавог чина из маја 1903. Попут грчке трагедије, из цвећа зла засађеног пре једног века поникли су и други ужаси: пролеће 1941, јесен 1944, крвави распад 1990-тих, рат 1999...
* Међу силама-победницама само је амерички председник Вилсон био изразити поборник настанка југословенске државе, али не из геополитичких већ принципијелно-идеолошких разлога. Француска је била скептична; Италија наравно противна, али немоћна да исход осујети. Остају Британци. Али, нити су они створили Југославију, нити су њихова геополитичка промишљања о њеној евентуалној употребљивости била пресудна за њен настанак
* Југославија је вазда била и остала прво и пре свега српска утопија која је фатално затровала српско политичко биће у веку који је уследио, а потом упутила српску државу и нацију путем историјског суноврата
* У часу рођења СХС, сјатила се над њеном колевком квази-елита српска, плод негативне селекције шестогодишњих ратова у којима су (као и увек) страдали најбољи. Са плодовима њихове Розмарине бебе и данас живимо. Чује се још увек апологетска примедба да су у југословенском оквиру ипак сви Срби дуже или краће живели под једним државним кровом. Да, јесу живели, баш као што су малтене сви европски Јевреји, негде пред крај 1941. године, живели – неки дуже, неки краће – у оквиру, или под ингеренцијом, Великонемачког Рајха
* Стотину година касније, сваком иоле разумном Србину, на сам помен „Ј“ од Југославије прва асоцијација није ни белосветски шмекер са Бриона, ни летовање у Ровињу, нити баладе Арсена Дедића... него Јасеновац
_________________________________________________________________________________
Срђа ТРИФКОВИЋ (излагање на скупу у Институту политичких наука подвећеном стогодишњици формирања Југославије)
ПОСЛЕРАТНА решења у Европи добрим су делом била плод договора Велике четворице –или у завршници конференције, да будемо прецизни, франко-англо-америчке одлучујуће тројице – у Версају. На Балкану, међутим, седам недеља пре него што је мировна конференција сазвана 18. јануара 1919, настала је југословенска држава из поратног хаоса. Нико од великих нити је имао моћи да битно утиче на такав исход, нити вољу да то учини.
Као што са правом истиче Џејмс Еванс (Велика Британија и стварање Југославије, 2008) савезничке владе нису имале начина да то измене: оне су “створиле” Југославију само у негативном смислу, тако што су одобриле њено постојање, дале јој признање и учестововале у коначном верификовању њених углавном спорних граница.
То не значи да су страни посматрачи и коментатори балканских прилика били пасивни, или да њихови ставови нису имали утицаја на збивања. Ово посебно важи за Британце, којима је европски југоисток био секундарни али свеједно значајан елемент у склапању геостратешке формуле – у завршници Великог рата, као и непосредно након њега – за заштиту империјалних интереса на Блиском истоку.
Срђа Трифковић
Међутим, ставови неких Британаца – било да долазе из државних, квази-званичних, невладиних, идеолошко-страначки обојених или слободно-стрелачких извора – не смеју да се узимају као део јединственог монолита званог „британски став“ који је дебатиран, формулисан и преточен у званичну политику. У лондонском дифузном моделу формирања ставова и доношења одлука није било званичне подршке југословенском пројекту све до средине 1918, када је он већ увелико био у својој зрелој фази. Поготову нема ни говора о наводном притиску на владу Србије, у ма ком тренутку и од ма које релевантне савезничке инстанце, да тај пројекат следи по нечијој сугестији или шаблону.
Геополитичка елаборација југословенског пројекта на британској страни уследила је тек када је он био окончан, у делу Халфорда Макиндера Демократски идеали и стварност: студија политике реконструкциј.
Чак ни тада, међутим, родоначелник британске геополитичке мисли не прави јасну дистинкцију између “велике Србије” и Југославије. Макиндеру је прва брига била Интермариум од Балтика до Црног Мора, Пољаци и Румуни. Што се Балкана тиче, било му је важно да на Југоистоку настане држава вољна и способна да (у спрези са другима) представља препреку евентуалној новој претњи из Мителеуропе са северозапада и у другом ешалону из бољшевизоване Русије са истока.
Све до завршнице рата, међутим, британски став према европском југоистоку није имао макиндорфовску геополитичку промишљеност и утемељење. Насупрот томе, управо на наговештеној али не и експлицитно наведеној логици односа простора и моћи, почивали су „срдачни детант“ Лондона и Париза после 1904, споразум са Русијом 1907, објава рата Немачкој 1914, или пропала али потенцијално пресудна дарданелска операција 1915.
* Детант је био реакција на грозничаво посезање Кајзеррајха за улогом европског хегемона после смењивања Бизмарка 1890, сходно стандардној британској улози континенталног балансера који се удружује са слабијом страном.
* Споразум са Русијом, незамислив од пре Кримског рата до Тирпицовог програма градње дреднота, проистекао је из спознаје Адмиралитета и Форин офиса да немачко стварање океанске ратне флоте представља озбиљнију претњу Империји него руска амбиција за изласком из Црног у Егејско море преко турских мореуза.
* Објава рата Немачкој 3. августа 1914. формално је изазвана кршењем белгијске неутралности коју је Лондон гарантовао од 1839, али је супстантивно била одраз британске решености, која датира из времена Луја XIV, да се не допусти ни једној моћној континенталној сили да контролише све битне луке Ламанша.
* Дарданели су били циљ сложене операције да се Русији отвори пролаз кроз Мореузе и тиме Антанти обезбеди победа у рату, али да у исто време Британци над њима успоставе контролу.
За Југоисток, пак, није била развијена упоредива геополитичка матрица.
Када је Народна скупштина Србије 1914. изгласала Нишку декларацију која је прогласила „ослобођење и уједињење“ наводно угњетених Срба, Хрвата и Словенаца у Двојној монархији за ратни циљ, сви савезници Србије – укљ. британску владу и сер Едварда Греја као њеног секретара за спољне послове – били су одлучни противници те декларације, пре свега јер су њоме Срби имплицитно реметили предстојеће преговоре са Италијом о условима уласка у рат. Свима је било јасно да ће и територије већински настањене „неослобођеном браћом“ бити предмет тих преговора.
Париска мировна конференција у Версају била је најамбициознији скуп своје врсте у историји, надмашивши по броју учесника и по зацртаним задацима како Вестфалију 1648, тако и Беч 1815. године.
Важна претходница Версаја био је Брест-литовски мир марта 1918. Њиме су немачки генерали наметнули тако бруталне услове бољшевицима, да је чак и цивилни део немачке делегације сматрао те одредбе претераним. Ово је уверило силе Антанте да са Кајзер-рајхом разуман договор више није могућ и да им једино преостаје борба до коначне победе. Наметнувши брутално картагињански мир Русији, Немци су осигурали да више неће моћи да рачунају ни на чију симпатију нити попустљивост – укључујући и америчког председника Вудроа Вилсона – ако им ствари крену наопако, као што се десило на западном фронту свега пет месеци касније („Црни дан“).
Када су се Немци касније жалили да је Версајски мировни уговор према њима био одвећ суров, савезници су са правом могли да узврате да је био далеко блажи од ужасних услова које су они марта 1918. наметнули Русији.
Немачка армија спознала је своју неспособност даљег вођења рата у октобру 1918. године. На захтев Лудендорфовог наследника Вилхелма Гренера прихваћено је примирје и потписано 11. новембра. Након кајзерове абдикације и формирања нове владе под принцом од Бадена, многи припадници немачке елите понадали су се да ће бити третирани са уважавањем и реинтегрисани у круг великих сила, као Француска после пада Наполеона и рестаурације Бурбона на Бечком конгресу 1815.
Ово се није десило и није могло да се деси. Неуротично понашање Кајзеррајха уочи и варварско за време рата, стрељање хиљада француских и белгијских цивила као талаца у првој фази рата, толерисање ратних злочина против цивила од стране савезника у Србији у истом периоду, оставили су наслеђе дубоке огорчености.
Увођење отровних гасова као средства ратовања, неограниченог подморничког рата против трговачких бродова неутралаца, уништење привреде и урбаних центара окупираних земаља, као и декларисани планови за анексију огромних територија северне Француске (укљ. Лонгви) и претварање Белгије у сатрапију, учинили су споразумни мир заснован на помирењу са Немачком буквално немогућим.
Што се југословенских земаља тиче, версајска конференција се од почетка суочила са проблемом. Њену моторну снагу требало је да чини тзв. Четворка великих, француски председник Жорж („Тигар“) Клемансо, британски премијер Дејвид Лојд Џорџ, амерички председник Вудро Вилсон и италијански премијер Сидни Сонино. Проблем за четворку представљало је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, које је већ било де факто спроведено у јесен 1918. и формално проглашено 1. децембра.
Вудро Вилсон
Са проглашењем нове државе, влада у Београду – која је била заступљена у Версају као српска, а не под именом новопроглашене државе – ставила је савезнике пред свршен чин. Последице су створиле основу за каснији италијански мит о “осакаћеној победи” (Виториа мутилата).
У процесу стварања Југославије, са српске стране није било озбиљне геополитички утемељене дебате о потреби или нужности нове државе. Антрополошке шпекулације, танког утемељења, о наводној “расној” и свакој другој сродности Јужних Словена биле су узимане здраво за готово. Тврдња да ће резултирајући амалгам од Триглава до Битоља бити не само изнутра интегрисан већ и споља чврст, узимана је такође као датост.
За разлику од тако површног дискурса, озбиљан геополитички третман јужнословенског простора долази тек у самој завршници рата, у пролеће и лето 1918. Тада је процес ударања темеља југословенској држави био толико поодмакао да су спољни фактори на њега тек маргинално утицали. Реч је првенствено о два дивергентна погледа на панрегион Југоистока, Хабзбурзима лојалног великохрватског теоретичара Иве Пилара са једне стране, а са друге двојице поборника кроатоцентричне варијанте југословенске интеграције у Лондону, Викама Стида и Р. В. (Роберта Вилијама) Ситон-Вотсона.
ДИСКУРС САВЕЗНИКА – Просторно и великостратешко утемељење анализе европских питања у целини и Југоистока посебно – још у време када сам термин геополитика није био искован – код Руса и Француза било је уистину рудиментарно. Мисао тог правца била је британска специјалност, иако дуго нема ни говора о једнозначном аналитичком оквиру или закључцима. Негде од краја треће године рата биле су приметне знатне разлике међу ауторима према будућности Двојне монархије, или будућности њених народа укљ. јужне Словене, стварању њихове евентуалне државне заједнице, а пре свега интереса Британске империје у конкретним исходима.
Удружени злочиначки подухват Берлина и Беча – запечаћен бланко чеком од 5. јула 1914. – био је на путу да гурне Европу у свеопшти рат по плану естаблишмента Кајзеррајха, али те чињенице остатак Европе дуго није био свестан. Непосредни повод британске објаве рата био је напад Немаца на Белгију, чију су неутралност Британци гарантовали још од 1839. Истог је часа кренула и реторичка промена односа према Србији, која је била третирана као парија после краљеубиства 1903. године.
После оставке премијера Асквита и доласка Дејвида Лојда Џорџа на његов положај – у јеку кошмара на Соми 1916 – нова либерално-конзервативна коалиција приступа пропагандном рату као потенцијално моћном оружју. Резултат нових, креативних идеја о ратној пропаганди јесте и промена односа британских инстанци према опстанку Аустроугарске током 1917. године. Тада избијају на видело и знатне разлике у приступу решењу питања европског југоистока између Форин офиса, затим мање или више аутономних установа које су водиле пропагандну акцију против непријатељских сила, и појединих регионалних стручњака који су имали сопствену визију како ти проблеми треба да буду решавани, али који нису уживали имприматур државних установа.
Кроз српску историографију дуго се провлачи сугестија да је британска политика у Великом рату представљала плод усаглашених, систематски и рационално утемељених циљева, којима је претходила свестрана дебата и око којих су различити елементи формалне и неформалне структуре моћи постигли сугласност. Ово напросто није тачно. Неке британске инстанце тек током 1917. године, после Фебруарске револуције у Русији, почињу да размишљају о Аустроугарској монархији као рањивом јужном крилу Централних сила, слабој карики која би могла да затаји у својој до тада подразумеваној улози трансфера немачког продора ка Југоистоку.
Иво Пилар
У лето 1917. основан је при британском Министарству информисања Биро за пропаганду у непријатељским земљама. Ово је тело било познато као Кру хаус по својој лондонској поштанској адреси, на челу са новинарском магнатом лордом Нортклифом. Задатак ове агенције био је да развија пропаганду према свим непријатељским силама, али је у пракси на мети њеног деловања била првенствено Аустроугарска. У том је подухвату важну улогу одиграо спољнополитички уредник утицајног лондонског Тајмса, Викам Стид, доследни и непомирљиви противник опстанка Аустроугарске монархије. Том је циљу посветио своју богату делатност, па чак и лична финансијска средства, у одсуству јасног налога британске владе као целине или Форин офиса посебно.
У духу склоности британских институција из сенке ка импровизовању политичких координата деловања, која је дошла до изражаја и једну генерацију касније са делатношћу Дирекције за специјалне операције (СОЕ) у Европи, Кру хаус је створио сопствену “линију” политике на европском југоистоку. Она није била усклађена са Форин офисом, али је свеједно стварала утисак јединствености британске политике и прећутне сагласности кључних доносилаца одлука. Тиме је дат превелики кредибилитет и неким смелим сценаријима, који су из Стидовог пера преко страница Тајмса бивали презентовани јавности. На сцени су биле присутне и угледне али не нужно и утицајне личности попут Ситон-Вотсона, који је крајем 1916. основао Друштво за нову Европу посвећено реорганизацији Југоистока у складу са идејама о самоопредељењу “угњетених” народа. Идејни покретач је био чешки емигрант Томаш Масарик, али су Р. В. Ситон-Вотсон и Викам Стид били водећа пера новог гласила, часописа “Нова Европа”.
Активисти Кру хауса су листом стали иза основних принципа југословенског уједињења по визији Стида и Ситон-Вотсона и на основама Крфске декларације. Ово је тек периферно утицало на процес те исте интеграције, пре свега кроз утицај на хрватске чланове Југословенског одбора, премда није била реч о дебатираној и усклађеној британској званичној политици. Да поновимо: нема ни говора да су Ситон-Вотсон, Стид и либерални поборници јужнословенске интеграције били идејни творци, а камо ли носиоци британске политике.
ПРАВАШКА ВИЗИЈА – Аустријанци и Мађари, ако су о Балкану и мислили геополитички, о томе нису оставили озбиљног трага. Празнину је покушао да попуни један хрватски провинцијски аутодидакт. У геополитичкој визији Иве Пилара, Хрвати као судбински предодређени савезници Германа требало би да буду прихваћени и као партнери мителевропског продора ка југоистоку у оквиру тријалистички преуређене Монархије.
Остварење је изискивало не само третман Срба као расно инфериорних, хронично реметитељских уљеза, већ и њихову подређеност Хрватима као локалним експонентима „Еуропе“ на Дрини као онтолошкој граници два света. Поред геополитички инспирисаних тврдњи о значају и будућој улози простора југоисточне Европе и хрватског места у њему, Пилар се детаљно бави етногенетским аспекатима “српског бића”, његове “расне супстанце” и “националног карактера”. Он стриктно следи Старчевићеве ставове о расној условљености нискости Срба, али их дограђује и својеврсном гротескном „антропологијом“.
Као што у бруталним поступцима Енглеза (непријатеља Централних сила у време изласка књиге) наилазимо на наслеђе гусарског карактера Нормана, тако по Пилару у понашању Срба кроз историју треба тражити “номадски и разбојнички” архетип “горских пастира” који су вековима пустошили хрватску земљу и цивилизацију, вукући се за турском војском као мародери и колонизујући хрватски етнички простор. За њима је дошла српско-византијска црква која је посрбила аморфне масе балканско-романске номадске крви. Урођени апетит за узурпирањем туђих земаља и страст за уништењем, у споју са православљем, претворили су Србе у трајну претњу за околне народе и државе.
Пиларово обимно Јужнословенско питање прекасно је објављено да би имало одјека. Визија Хрвата као носилаца мителевропског геополитичког вектора ка Југоистоку добила је само ограничену афирмацију у НДХ 1941-1945, а изразиту реафирмацију тек током 90-тих година ХХ века. У доктринарном смислу, међутим, усташки покрет је од Пилара могао да преузме – спремне за употребу или даљу дораду – четири кључне тезе:
Иво Пилар је први јасно оцртао границе будуће НДХ... Друго, усташки покрет је прихватио Пиларову тезу, да Срби нису аутохтон народ западно од реке Дрине, већ са турским освајањем придошли етнички елемент. Треће, усташе су такође усвојиле његову културно-географску дистинкцију која подразумева, да су Хрвати културан народ, који је одувек тежио Западу, а Срби полукултуран народ са природном тенденцијом ослањања на наводно назадни Исток. Четврто, усташки покрет је сасвим делио Пиларово уверење, да су босанско-херцеговачки муслимани потомци староседелачког хрватског живља.
БРИТАНСКИ ВЕКТОРИ – Конзервативна партија била је део владајуће коалиције после Асквитовог пада и нису допустили либералима доминацију јавног дискурса. Торијевци су заговарали очување Двојне монархије у целини, или покушај да се са Мађарима постигне сепаратни договор који би имао за последицу нарушавање јединства Централних сила. Такве идеје нису биле утемељене у реалним могућностима, али су одражавале идеолошке склоности конзервативаца. Као стари туркофили, након што су невољко прихватили немогућност очувања Отоманске империје, они су 1917-1918. били у јаловој потрази за несловенским али истовремено и негерманским препрекама (ту су фигурисали не само Мађари него и Румуни!) северним векторима у подунавском базену.
Што се левице тиче, треба поменути ексцентричну сликарку, сифражеткињу и ауторку Едит Дарам. Она је својом ватреном русофобијом, србофобијом и албанофилијом била звезда-водиља једног дела британске левице. Већина лабуриста пак, сходно Марксовом и Енгелсовом отписивању Словена као реакционарних примитиваца, следила је став да би у реорганизацији европског југоистока главну реч морали да воде “прогресивни” Аустријанци и Мађари. Дарамова се само разликовала у залагању за британску подршку предмодерно примитивним, али наводно аутентичним нобл-саваж Албанцима.
Две су кључне геополитичке концепције биле присутне у британском дискурсу о јужнословенском питању. Као прво имамо “чуваре двери” (Guardians of the Gate), Јужне Словене као бранитеље европске цивилизације од оријенталног угрожавања језгра хришћанства. Носиоци тог задатка били су како хероји тако и жртве своје вокације. Њихова је историјска судбина била да трпе вишевековно тлачење које треба да буде награђено и крунисано ослобођењем и уједињењем у сопственој држави. Далеко од тога да буде прихваћена од британског државног врха, ова је теза вазда била супротстављана ставу државног секретара Едварда Греја да је потребно смиривати одвећ амбициозне маштарије јужних Словена у корист прагматичних сценарија за окончање рата, што је значило и држати отвореном могућност сепаратног мира са Аустроугарском.
Други значајан геополитички концепт који су заговорници југословенског пројекта у Великој Британији потезали од фебруарске револуције у Русији 1917. јесте потреба изналажења послератне чврсте баријере евентуалном новом немачком продору на исток, Дранг нах Остен. Наведена синтагма у својој каснијој, нацистичкој верзији пре свега је подразумевала освајање лебенсраума, словенских простора европског истока. Уочи и за време Великог рата, међутим, првенствено је значила продор вилхелмовског Кајзеррајха трасом пруге Берлин Багдад, а даље преко Персије ка Индијском потконтиненту.
Кључни геополитички аргумент поборника уништења Аустроугарске и стварања велике јужнословенске државе био је да једино њоме може да се направи трајна препрека новом мителевропском продору ка југоистоку који би угрозио британске интересе. У том контексту, штавише, Ситон-Вотсон је чак тврдио, у јеку великог рата, да се “Србија не бори само за Србију већ у исто време и за Индију и Египат”. (Ово би несумњиво представљало изненађење за српске војнике на Церу, Колубари и Кајмакчалану.) Да би се изградила препрека новом германском продору преко Балкана, потребно је разбити не само Аустроугарску већ и Отоманску империју.
Дискурс релативно аутономних агенција попут Кру хауса и слободних стрелаца попут Стида и Ситон-Вотсона није представљао одраз усаглашене и координисане британске политике. Лобирање за јужнословенско уједињење било је наравно толерисано, али не и охрабривано од стране естаблишмента. У британској влади и високим пословним и политичким круговима постојала је знатна резерва према пројекту који су заговарали Викам Стид и Ситон-Вотсон. Тој скепси ишла је на руку одбојност ове двојице и према евентуалној српској превази у новоствореној држави. Нарочито је Ситон-Вотсон сматрао српски национализам једном ретроградном, антимодерном идејом која нипошто не сме да доминира новоствореном државом.
Југоисток Европе био је периферно значајан у великој стратегији британске империје у завршници Првог светског рата. Све до фебруарске револуције била је држана опција очувања Аустроугарске и сепаратног мира са њом. Званична политика била је такође посвећена реализацији Лондонског уговора из пролећа 1915. Притом Француска и Италија ни једног тренутка нису ни помишљале да подржавају југословенски пројекат, из јасних правних и геополитичких разлога. Инсистирале су, напротив, да је једино влада Краљевине Србије њихов овлашћени партнер. Стога је била одбијена и сугестија из Лондона средином 1917. да се образује војна јединица састављена од јужних Словена из Аустроугарске у италијанском заробљеништву која не би била под српском командом.
Нема потпоре тврдњи да је британска политика – вођена великостратешким пројектом о коме је постојао консензус на свим нивоима формалне и неформалне моћи – вршила притисак на српску владу да прихвати и следи југословенски пројекат у целини сходно Ситон-Вотсоновим и Стидовим идејама. Било би подједнако нетачно тврдити, поређења ради, да је Сајкс-Пикоовим споразумом вршен притисак на ционисте да раде на стварању палестинског хомленда за Јевреје.
Александар карађорђевић у ослобођеном
Београду, на теразијама
Постоји пар занимљивих меморандума који су моделирали могуће сценарије, премда нису дали директни допринос формулисању политике. Тајрел-Пејџетов меморандум из августа 1916. (Предлог основе за територијално решење у Европи) тек наговештава могућност федералне јужнословенске државе после рата у контексту подршке „принципу националности“, али у искључиво у функцији империјалних интереса. У целини меморандуми високих чиновника углавном су вежбе у промишљању евентуалних сценарија и предлози будућег деловања који споро (или никако) бивају преточени у званичну политику. Мало ко је произвео коперниковски ефекат Кенановог „дугог телеграма“ из 1946.
Међу силама-победницама само је амерички председник Вилсон био изразити поборник настанка југословенске државе, али не из геополитичких већ принципијелно-идеолошких разлога. Француска је била скептична; Италија наравно противна, али немоћна да исход осујети. Остају Британци. Нити су они створили Југославију, нити су њихова геополитичка промишљања о њеној евентуалној употребљивости била пресудна за њен настанак. Југославија је вазда била и остала прво и пре свега српска утопија која је фатално затровала српско политичко биће у веку који је уследио, а потом упутила српску државу и нацију путем историјског суноврата.
Ни пре ни после 1. децембра силе-победнице нису предузимале мере које би битно утицале на процес уједињења. У време Примирја постојао је консензус да се питање препусти мировној конференцији у Версају, на коју је као учесница била позвана српска влада а не СХС. Нема основе за тврдњу да је југословенски експеримент био наметнут од неке стране силе, или њеног притиска да се уједињење изврши, нити да је оно спроведено уз скептичну невољкост (а камоли отпор) у врху доносилаца одлука Краљевине Србије.
Југославији била намењена улога
и судбина санитарног кордона
ЗАКЉУЧАК – Сто година после чина уједињења, разумевање тог чина ваља тражити не у страним махинацијама већ у сопственим погрешним проценама и ароганцији, у идеализму и фриволности српске елите. Одговоран је, пре свих, бахато самовољни регент Александар, у коме се стекао несрећни спој еминентно несрпског масонског топљења мноштва у једноме (е плурибус унум) и грандоманије у коме се препознаје наслеђе деде по мајци. Стекао се на истом фону и дилетантизам динарско-расних теоретичара са наслеђем крвавог чина из маја 1903. Попут грчке трагедије, из цвећа зла засађеног пре једног века поникли су и други ужаси: пролеће 1941, јесен 1944, крвави распад 1990-тих, рат 1999...
Уједињење је дошло прекасно. Да се догодило у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих па и некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко. Срби и Хрвати користили су језички национализам у облику југословенске идеје као помоћно средство сопствених националних интеграција, али са битно различитим тумачењима садржаја те идеје. Мит о етничкој (или пак крвној и “расној”) сродности био је увелико анахрон у време када је примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848.
Њихова је Југославија била типична “имагинарна заједница”.
У часу рођења СХС, сјатила се над њеном колевком квази-елита српска, плод негативне селекције шестогодишњих ратова у којима су (као и увек) страдали најбољи. Са плодовима њихове Розмарине бебе и данас живимо. Чује се још увек апологетска примедба да су у југословенском оквиру ипак сви Срби дуже или краће живели под једним државним кровом. Да, јесу живели, баш као што су малтене сви европски Јевреји, негде пред крај 1941. године, живели – неки дуже, неки краће – у оквиру, или под ингеренцијом, Великонемачког Рајха.
Стотину година касније, сваком иоле разумном Србину, на сам помен „Ј“ од Југославије прва асоцијација није ни белосветски шмекер са Бриона, ни летовање у Ровињу, нити баладе Арсена Дедића... него Јасеновац.
