Одлука о уједињењу Црне Горе са Србијом потврђена 1920. - на референдуму под контролом сила победница

КРАЉЕВИНА ЦРНА ГОРА ЈЕ КАПИТУЛАИРАЛА (1916.) ПРЕД АУСТРО-УГАРСКОМ, НА ПРЕД СРБИЈОМ

* Црну Гору су ослободили српски војници, црногорски комити и добровољци, који су након пробоја Солунског фронта дошли и ослободили тај део Аустроугарске територије. Оцене да је Црну Гору окупирала српска војска квалификујем као ноторну лаж. Уосталом, ако је 500 српских војника могло да окупира Црну Гору, где нам је било оно чувено јунаштво?!

* Јован Пламенац, политички вођа Божићне побуне, председник владе у егзилу, признао да је тај референдум потврдио одлуке Подгоричке скупштине.  Он је у листу „Балкан“ 31. децембра 1925. написао: „Извршени избори у Црној Гори на дан 28. новембра 1920. године под контролом Великих сила имају се сматрати као одлуке народа Црне Горе да се обје државе, Краљевина Црна Гора и Краљевина СХС, сједине у једну заједничку државу, тим прије што је црногорска влада дала Великим силама савезницама пристанак да се поменути избори могу извршити под њиховом контролом“

_____________________________________________________________________________

         Пише: Јован Б. МАРКУШ

         САГЛЕДАВАЈУЋИ догађаје које су судбински одредили мјесто и улогу српског народа од 1916. године па до данас, износим низ занимљивих запажања и чињеница које потпуно обесмишљавају преовалађујући монтенегринско-дукљански наратив о догађајима из 1918. године.

         Апострофирам 1916. годину као преломну, јер је те године потписана капитулација Црне Горе, која је и директан узрок свега што се десило 1918. и касније.

         Од дана капитулације, па током наредне три године, Црна Гора представља дио Аустоугарске монархије.

         Црну Гору су ослободили српски војници, црногорски комити и добровољци, који су након пробоја Солунског фронта дошли и ослободили тај дио Аустроугарске територије.

         Оцјене да је Црну Гору окупирала српска војска квалификујем као ноторну лаж, и закључујем: ако је 500 српских војника могло да окупира Црну Гору, гдје нам је било то чувено јунаштво, па смо дозволили тако нешто.

         Наглашавам да су одлуке Подгоричке скупштине једногласно изгласали представници бјелаша, зеленаша, као и муслимана, римокатолика и православаца, те да су све одлуке биле у најбољем интересу нашег народа.

         Изјаве градоначелника Подгорице, Ивана Вуковића, који је учеснике назвао издајницима, а одлуке Скупштине – перверзним – су неодговорне. Овакве иступе младог јуришника ДПС-а су бесмислице, уз моју оцјену да Вуковић или „не зна пуно, или је добро дресиран“.

         Нарочито истичем значај референдума из 1920. године у Црној Гори, који историчари и правници не обрађују, а о којем опширно пише само Јован Пламенац, политички вођа Божићне побуне, предсједник владе у егзилу, а тај референдум потврђује одлуке Подгоричке скупштине.

         Поменути референдум је, иначе, одржан под контролом сила-побједница.

         У тексту Јована Пламенца, објављеном у листу „Балкан“ 31. децембра 1925. године, пише: „Извршени избори у Црној Гори на дан 28. новембра 1920. године под контролом Великих сила имају се сматрати као одлуке народа Црне Горе да се обје државе, Краљевина Црна Гора и Краљевина СХС сједине у једну заједничку државу, тим прије што је црногорска влада дала Великим силама савезницама пристанак на конференцији мира у Сан Рему 1920. године да се поменути избори могу извршити под њиховом контролом“.

         Питам: ако неко мисли да може поништити одлуке Скупштине из 1918. године, што је иначе ноторна глупост, шта ћемо са овим одлукама донесеним на референдуму 1920?

        https://izmedjusnaijave.rs/%d0%bd%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b4-%d1%86%d1%80%d...