Наришкин: Совјетски Савез је ослободио пола Европе од нацизма

ПРЕДСЕДНИК РУСКОГ ИСТОРИЈСКОГ ДРУШТВА И СПОЉНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ ПРОТИВ РЕВИЗИЈЕ ИСТОРИЈЕ

* Владимира Путина Пољаци нису позвали на обележавање 80 година од почетка Другог светског рата. Али, не бих тој епизоди придавао превелики значај. Ни методи, ни аргументи наших западних «партнера» не мењају се већ годинама. Ствар очито није у политичком курсу Русије: ни Бориса Јељцина пре 25 година нису позвали на годишњицу искрцавања савезника у Нормандији. Зато нас обични русофобски испади не изненађују

* Ни Пољска није без греха (за отпочињање тог рата). Једно време је била  обични хитлеровски сателит. На њен рачун иду и пољско-немачки споразум из 1934-те и анексија Тешинске области суверене Чехословачке, и друге епизоде тесне сарадње са Рајхом. Закономерно је што су Пољаци, који нису поштовали туђи суверенитет на крају изгубили властиту државност

* Савршено је очевидно да је управо Совјетски Савез дао одлучујући допринос разгрому хитлеровских хорди — да је по цену озбиљних губитака надвладао непријатеља под Москвом, у Стаљинграду и на Курској дуги, да је одолео на прилазима Ленинграду. цео свет је био сведок како се над Рајхстагом вила црвена Застава Победе. Ко може оспорити те факте?       

* Искуство Другог светског рата је потврдило да међународна безбедност може бити само колективна и никаква више. Признавање ове очевидне чињенице омогућиће човечанству да коначно  уважи грешке прошлости и обезбеди трајан и поуздан мир на планети

* Престанак важења у 2021-ој години споразума о стратешком нуклеарном оружју може Американцима развезати руке за нову трку у атомском наоружању

_____________________________________________________________________

        МОСКВА никада неће симетрично реаговати на држање Пољске. За њу ће жељеним гостима прослави Победе у мају 2020-те бити свако ко се са поштовањем односи према заједничком историјском памћењу.

        Ово је у интервјуу московском дневном листу «Известия» рекао председник Руског историјског друштва и директор  Спољне обавештајне службе  Сергеј Наришкин. Он је у истом интервјуу оценио да САД смишљено деструирају систем колективне безбедности који постоји пола века.

        Наришкин упозорава да престанак важења у 2021-ој години споразума о стратешком нуклеарном оружју може Американцима развезати руке за нову трку у атомском наоружању.

Запад је опремио Хитлера за крсташки

поход против бољшевизма

         * Осамдесет година од почетка Другог светског рата обележено је 1. септембра. У Пољску су на пригоднее манифестације били позвани многи светски лидери, укључујући Доналда Трампа и руководство Немачке, али не и Владимира Путина. Варшава је свој демарш објаснила  «неправилним држањем» Русије данас и «кршењем међународног права од стране СССР 1939-те». Ко је - са позиција историјске науке – прекршио међународно право пре 80 година? И на каква дејства Русије данас Запад болно реагује? И због чега, у суштини?

        — Не бих тој епизоди придавао превелики значај.  Ни методи, ни аргументи наших западних «партнера» не мењају се већ годинама. Ствар очито није у политичком курсу Русије: ни Бориса Јељцина пре 25 година нису позвали на годишњицу искрцавања савезника у Нормандији. Зато нас обични русофобски испади не изненађују.

        Занимљивије је нешто друго: лекције на тему међународног права нама би да држе иницијатори политички мотивисаних санкција, директних претњи  и грубих провокација против Русије. Уосталом, када су пре 80 година опремали Хитлера за крсташки поход  против бољшевизма, Велика Британија и Француска тешко да су о томе могле да се договарају са беспрекорних правних позиција.

          Да подсетим: нацисти су – уз асистенцију `миротвораца` - потпуно окупирали Аустрију,  Чехословачку и део Литваније, па потом – не наилазећи на отпор – упутили ултиматум Пољској.

        Ни Пољска није без греха и једно време је била  обични хитлеровски сателит. На њен рачун иду и пољско-немачки споразум из 1934-те и анексија Тешинске области суверене Чехословачке, и друге епизоде тесне сарадње са Рајхом. Закономерно је што су Пољаци, који нису поштовали туђи суверенитет на крају изгубили властиту државност.

        За кукавичлук и кратковидост `миротвораца` цех је платио совјетски народ који је у тешкој борби сломио кичму нацистичкој војној машини.

        Управо је совјетски народ ослободио своју земљу, а потом и утро пут рађању слободне Европе. Руско историјско друштво тежи да сачува непатворено сећање на рат, да га сачува од грубих насртаја и да га пренесе будућим генерацијама. Радује што овакав приступ наилази на разумевање и подршку не само код нас него и у низу других земаља, међу којима су и европске.

         У Словенији је 1. септембра, у знак сећања на несреће које је Други светски рат донео човечанству, у главном граду Словеније, у Љубљани, запањена Вечна ватра, прва у тој земљи, за коју је пламен узет са Вечне ватре код Гроба Непознатог Војника поред Кремаљских зидина.

Измишљотине другоразредних

и трећеразредних совјетолога

        * Уочи 80-годишњице напада фашистичке Немачке на Пољску у САД су иступили са иницијативом да се Русија лиши звања моралног ослонца борбе против фашизма и победника над хитлеризмом. Чак и више од тога: да буде осуђена као иницијатор фашистичке агресије. О томе је у чланку за WP писао председник Америчког савета за спољну политику Херман Першнер. Он је уверен да би ССССР био осуђен на пораз да није било помоћи САД. То није једина таква тврдња у последње време. како то треба схватати? Да ли је могуће да ми заиста потцењујемо помоћ савезника?

        — Таква размишљања су плод неупућености и измишљотина другоразредних и трећеразредних совјетолога. Совршено је очевидно да је управо Совјетски Савез дао одлучујући допринос разгрому хитлеровских хорди — да је по цену озбиљних губитака надвладао непријатеља под Москвом, у Стаљинграду и на Курској дуги, да је одолео на прилазима Ленинграду, да је ослободио половину Европе. Цео свет је био сведок како се над Рајхстагом вије црвена Застава Победе. Ко може оспорити те факте?

        Наш народ није од оних који су слушали приче о рату и зато памти све који су се борили против заједничког непријатеља. Ми високо ценимо допринос савезника из антихитлеровске коалиције и делимо њихову бол због губитака које су имали. Не видим никакав смисао да се ту повлаче неке границе – благодарно сећање на генерацију победника обједињује данас цело цивилизовано човечанство.

Међународна безбедност може

бити само колективна

        * Са чиме повезујете све учесталије покушаје да се прекроји историја Другог светског рата? Колико је озбиљан проблем фалсификовања историје? Јесу ли у то укључене и западне специјалне службе? И како се томс супротстављати?

        — Ни за кога није тајна да памћење о Другом светском рату легитимише цео низ важних политичких принципа — од колективног начина  решавања глобалних проблема до примата  међународног права и немешања у унутрашње ствари суверенних држава. Али, на жалост ни издалека нису сви спремни да играју по тим правилима.

        У Украјини и у балтичким државама данас су на снази закони који перу нацистичке колаборационисте. Периодично долази до покушаја да се онемогуће шетње «Бесмртног пука» у иностранству. По нашим сазнањима, сви ти тобоже `друштвени` потези се координишу из једног центра са оне стране Атлантика.

        Сва та мрешкања воде само указују на тежњу западних елита да преиспитају постојећи систем глобалног управљања, још тачније – да га потчине себи. Агресивним нападима на наше историјско памћење морамо се супротстављати историјским просвећивањем, објављивањем докумената и учешћем у отвореним дискусијама. Већ ове јесени ће под окриљем Руског историјског друштва, бити отворене нове изложбе – истовремено у 21 земљи - посвећене ослободилачком походу Црвене армије 1944-те и 1945-те.

        * Формулишите укратко које поуке Другог светског рата нарочито треба памтити данас?       

        — Опасно безумље, које је било захватило хитлеровску Немачку, рођено је у стремљењу њеног руководства да влада светом. Убеђен сам да против таквих појава – док су још у зачетку – морају наилазити на организовани отпор свих конструктивних снага. Пре 80 година таквог отпора агрессору, на жалост, није било. Тотално неповерење је било спутало вољу свих учесника међународних односа. Свако је тежио да само себе сачува, чак и путем бесперспективних нагодби. Искуство Другог светског рата је потврдило да међународна безбедност може бити само колективна и никаква више. Признавање ове очевидне чињенице омогућиће човечанству да коначно  уважи грешке прошлости и обезбеди трајан и поуздан мир на планети.

Вашингтон се држи права јачега,

а није више најјачи

        * Један од резултата Другог светског рата било је формирање конструкције међународне безбедности. Појавио се низ институција и  споразума који су потписивани да нова трагедија више не би била могућа. Има се осећај да се сада та конструкција руши – да је ефикасност УН доведена у питање, САД су иступиле из Споразума о ракетама средњег и малог домета, судбина споразума о стратешком наоружању такође је под упитником. Да ли смо на прагу ноивог велико грата? како га избећи?

        - Систем колективне безбедности, који постоји већ пола века, уопште се не урушава поод сопственом тежином. Смишљено га демонтирају и тиме се баве пре свих Сједињене Државе које не само да игноришу властиту одговорност, него и елементарне норме пристојности.

        Специфичност садашњег тренутка је у томе што Вашингтон наставља да делује `по праву јакога`, мада више фактички није најјачи. Присетим осе збивања у Сирији или Венецуели, где Американци нису успели да наметну оно до чега им је било стало.

        Гледајући како се неодговорно понаша бивши хегемон, многе регионалне силе почињу да исто тако агресивно  остварују своје уске интересе. То повећава ризик да дође до ненамерних инцидената који могу изазвати конфликте великих раземра.

        У постојећим околностима веома је важно да се развој међународних односа усмери на јачање глобалних и регионалнх формата, да се оснажи  координативна улога УН и да се доследно брани примат принципа међународног права. На овоме данас почива спољна политика наше земље.

Бела кућа се бави маскирањем

својих правих намера

        * Могуће је да билатерални споразуми – о ракетама и стратешком наоружању – одлазе у прошлост и да је данашњем мултиполарном свету потребан нови мултилатерални систем контроле над наоружањем?

        — Американци нису успели ни да напусте споразум о ракетама средњег и малог домета а већ су извели тестирање нове крстареће ракете домета који је био забрањен споразумом. Стиче се утисак да све што Бела кућа говори о неопходности новог мултилатералног система контроле над наоружањем није ништа више од маскирања покушаја да се САД ослободе од обавеза које су обуздавале повећавање америчке војне моћи без икакве контроле.

        Да подсетим, 2021-ве истиче рок важења споразуму о статешком наоружању. Не може се искључити размештање новог америчког стратешког офанзивног оружја, чак и у космосу. А САД и без тога крше преузете обавезе постављањем глобалног ешелонираног система ПРО. Зато је веома вероватно да ће престанак важењајош једног споразума Американцима само развезати руке за покретање новее нуклеарне трке.

        То је веома опасно јер је управо на Вашингтону и Москви одговорност за одржавање архитектуре међународних споразума у области контроле над наоружањем.

        Остаје да се надамо да ће код америчке елите превладати елементарно осећање самоочувања и да ћемо моћи да се опет вратимо дијалогу у пуном формату о тој за цео свет осетљивој сфери.

        Подвлачим да Русија има довољно здравог разума и искуства да не дозволи да буде увучена у нову трку у наоружању, а да себи притом обезбеди одбрамбену способност на највишем нивоу.

Русија се поводом историје никада

неће понашати попут Пољске

        * Пред нама је за све важни јубилеј – наредне године ћемо обелећити 75-годишњицу Велике Победе. Ако се има у виду оно што се догодило у Пољској, представнике којих земаља не би требало позвати у Русију на тај празник?

        — Допринос победи над нацистичким злом нису дали само војници и официри земаља антихитлеровске коалиције. Достојан отпор милитаристима пружили су и наши источни партнери — Кина и Монголија. Нема потребе подсећати и на броје одреде Отпора у који су се укључили многи житељи земаља које је окупирао Хитлер, који су изабрали пут који им је одредила властита савест, као и херојски војници Пољске војске.

        Сетимо се и наших истакнутих обавештајаца— Британца Кима Филбија и Немца Арвида Харнака, а заједно са њима и стотина других хероја-интернационалиста. Убеђен сам да би сваки од њих био срећан да види своје сународнике на прослави јубилеја у Москви. Зато ће жељени гости свечаности поводом  75-годишњице Велике Победе бити сви који се са уважавањем односе према заједничком историјском памћењу.

        Наредног 9-ог маја ће се сва тешка питања данашњих међународних оодноса наћи у другом плану.

        Русија није Пољска, зато њено руководсртво никада неће спекулисати са светим сећањем на погинуле у Другом светском рату.

Стаљин чека смиривање тензија и

обективну `пресуду` историчара

        * Није мало `тешких` места за предавање историје Русије. како се односите према покушајима хероизације Стаљина.

        — Сматрам да оцена сваке историјске фигуре мора полазити од принципа историзма и ослањати се пре свега на оригиналне документе. Наше Друштво је изабрало управо такав приступ припреми манифестација поводом 100-годишњице револуција из 1917-те у Русији и тај приступ се показао апсолутно правильним.

        Стаљин је био, како се раније говорило, производ своје епохе – револуција унутарпартијске борбе и рата. Свако корак на таквом пољу изискивао је веома сложена решења, од којих део данас изгледа нечовечним и преступним. Није мало примера политичких «чистки` и неоправданих репресија и у историји совјетске спољне обавештајне службе.

        Треба имати у виду и да је у то време био створен моћан војно индустријски комплекс и изведена  културна револуција у полуписменој земљи. Не смеју се заборавити ни несумњиви успеси совјетске спољне политике. Због свега, најбоље је сачекати да падну политичке тензије па саслушати уравнотежене осене историчара.

        Француском друштву су била потребна цела два века да дође до макар релативног консензуса  о својим револуционарним вођама…