Момир Булатовић: Сведочење зашто Југославија није могла да опстане

ГОВОРИО 1. ДЕЦЕМБРА 2018. НА СКУПУ КОЈИ ЈЕ ОРГАНИЗОВАО ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ

* СФРЈ је била направљена на темељима који су погодовали онима који нису желели да је спасу. А у ЈНА је постојала – конструкциона грешка

* Критични тренутак је било проглашење амандмана на Устав Словеније. Тада смо ми тражили - и то је потпуно било легално! - да 63. бригада ЈНА заузме парламент Словеније и да му не дозволи да прогласи уставне амандмане. То не би зауставило растакање Југославије, али би то био контролисан и координисан процес. Одлучно одбијање генерала Вељка Кадијевића да то уради показало је да ЈНА не може бити фактор решавања кризе

*  Европска заједница је била поставила добар правни оквир: самосталност за републике које то хоће и могућност да остану у заједничкој држави за оне републике које то хоће; Хрватска може да оде ако да специјални статус Србима, а БиХ се решава на посебној конференцији. Али, онда Немачка признаје словеначку самосталност. То је била порука: „Изволите, господо, ратујте и - добићете признање“

* Нико од нас није хтео да у преговарачком процесу сачува Југославију (то је било немогуће), али смо хтели да се она контролисано распадне

* Да је било само до нас, ми бисмо се и договорили. Међутим, Европској унији , а посебно Америци, требао је овде један мали прљви рат.  После су се они извештили, па су уништили и друге земље. Ми смо на списку губитника можда негде при врху, а изгубили смо релативно мало. Јер, ако су успели да униште Ирак и Сирију, ми смо, руку на срце, прошли - добро.  Ја сам и даље оптимиста да ћемо ми да прођемо добро

______________________________________________________________________

         СФРЈ није могла бити спашена. Она је била направљена на темељима који су погодовали онима који нису желели да је спасу.

         ЈНА је била неспособна и у немогућности да у одређеном тренутку интервенише управо на бази малих уставних предуслова, који су-били.

         Критични тренутак је било проглашење амандмана на Устав Словеније. Тада смо ми тражили - и то је потпуно било легално! - да 63. бригада ЈНА заузме парламент Словеније и да му не дозволи да прогласи уставне амандмане. У том периоду, то је чак могло да има и потпуни легитимитет. И, вероватно би се процес одложио.

         Не би био заустављенпроцес растакања Југославије, него би био контролисан и координисан. Али, одлично се тада показало - на одлучно одбијање генерала Вељка Кадијевића да то уради - да ЈНА не може бити фактор решавања кризе. 

         Кадијевић је говорио:"А, како да оправдам евентуалне жртве које би биле приликом заузимања словеначког парламента?".

А, ми смо рекли: "Па, оправдаћеш их изостанком свих оних наредних".

         Али, од тог тренутка смо знали да ЈНА није конструкционо способна да изврши уставне задатке. 

         Сва невоља је почела онда када се распад Савеза комуниста Југославије дубоко одразио на ЈНА. Као што знате, ЈНА је била привилегована друштвена организација. Они су имали посебну организацију СКЈ у војсци. Они су били директно везани, и самим тиме су постали потпуно аутономни фактор. И, онда када се десило да федерални органи не могу да разреше ни један проблем, јер је дошло до блокаде, онда је "смртна пресуда" била да смо ми из република почели да долазимо и - пометња је била посвемашња. 

         Нашој јавности је мало познато да је пре самога рата избио економски рат између република.

         Показало се: чим нема могућности контроле федералних органа - настаје неконтролисани економски рат.

         У то доба је председник Савезне владе Анте Марковић. Он омогућава куповину долара по нереалном курсу, из девизних резерви (а само је Загребачка банка у једном тренутку купила 400 милиона долара по нереалном курсу). Тада сам ја успео, на сву срећу, да по том измишљеном курсу узмем 54 милиона долара из девизних резерви Народне банке Југославије и отплатим дугове своја највећа два предузећа у Црној Гори. Онда сам говорио Слоби: "Направи и ти то. Просто,, мораш то да направиш".

         Онда је Србија ушла у монетарни систем земље, и то је била - огромна афера. 

         Разбио се монетарни систем, јер се показало да оно што може Словенија да уради, а такође и Црна Гора - то је неприметно. А кад Србија покуша то да направи онда улазимо у зону економског рата. Кад је економски рат - он настаје само због тога што нема могућности контроле федералних органа. 

         Ми у СФРЈ смо доказали и неспособност да се споразумемо. Пошто нема могућности да се споразумемо, онда треба посредник. А посредник је - Европска заједница.

         Она је дошла да на нама тренира своју вештину. Американци у то доба препуштају Европској заједници да среди односе између побуњених племена. Она то не зна и не може да уради зато што је разапета својим унутрашњим проблемима, а Американци их чекају. Јер, у то доба је била почела прича да се Европа мора осамосталити и да се на осовини Париз-Берлин праве нове одбрамбене снаге.

         Упозоравам на ту паралелу: чим Европа почне да прича о својој одбрамбеној способности и да се измиче од НАТО - овде се направи хаос који нама дође главе. И, можда треба имати у виду ове сличности које се сада дешавају на Косову.

         Онда је Европска заједница поставила добар правни оквир: самосталност за републике које то хоће и могућност да остану у заједничкој држави за оне републике које то хоће; Хрватска се решава по посебном проблему - јер се зна да је укинута конститутивност српског народа, а БиХ се решава на посебној конференцији. 

         У том тренутку имамо оквир мировне конференције у Хагу. Долазимо до тог споразума: Словенија иде, Хрватска може да оде ако да специјални статус Србима, БиХ иде у посебни мировни процес, Србија и Црна Гора остају заједно, Македонија иде путем своје самосталности.

         Онда се иде на следеће: да се призна словеначка самосталност са стране Немачке. И, исплатило се.

         Која је била порука? Порука је била:" Изволите, господо, ратујте и - добићете признање".

         То је био мали прљави рат, а у тај рат ЈНА на границе Словеније није послао ни Слободан Милошевић ни Момир Булатовић ни било ко други него Анте Марковић (о томе постоје сведочанства и записници са седница Председништва).

         Тај рат је послужио као сигнал: "Нема више смисла да имате мировне конференције. Шта ће вам мировне конференције ако једна страна на самоме старту добије оно што би требало да буде њен резултат“. 

         Нико од нас није хтео да у преговарачком процесу сачува Југославију (то је било немогуће), али смо хтели да се она контролисано распадне.

         Са Словенијом немате проблем. Са Хрватском - дајте заштитите српски народ тамо. Око Босне ћемо преговарати уместо да ратујемо. 

         У то доба долази лисабонски Кутиљеров план. Али, четири године је требало да се вратимо на то подручје. 

Генерал Вељко Кадијевић

         Оно што смо ми тада тражили, а што кључно показује неспособност Европске заједнице (касније ЕУ): Милошевић испред Србије, а ја испред Црне Горе: "Господо, дајте примените португалски модел".

         Године 1975. Португал је био на ивици унутрашњих сукоба, а онда су две сукобљене стране добиле идентичну понуду да уђу у Европску заједницу. Зато смо рекли: нас шест република не можемо да се договоримо никако, али хајде - ви нас преселите појединачно, третирајте нас све једнако.

         Требало је да прође скоро двадесет година да се прихвати да и Србија и Црна Гора имају право да бирају пут европских интеграција. А да је Европска заједница водила рачуна о томе, она је могла да предупреди сукоб, рекавши: "Па, добро, Словенци и Хрвати су пре свега тога, али ви сте мало неуређенији и можда ће вама требати десет-петнаест година". Али - не! Они су се руководили каубојском логиком "добрих и лоших момака", а та ће им се логика вратити назад као бумеранг. Вратила се, чини ми се, већ сада!

         Пошто они нису у стању да реше проблем на договореним  основама, и пошто је лорд Карингтон био главни преговарач, онда је Енглеска рекла да неће признати ни једну самостално проглашену одлуку изван конференције. Али, потом је Енглеска признала самосталност Словеније и Хрватске међу првима!

         Ккад смо их питали зашто, рекли су: "Па знате, Немачка нам је дала тако велике уступке у пољопривредном буџету ЕУ да смо морали да одржимо јединство". Јединство ЕУ- односно јединство Европске заједнице - одржавало на штету наших интереса. Али, они нису сами могли да предвиде да, једноставно, постоје ствари које не можете да превазиђете. 

         И, зато кажем: сумарно, то није била успешна политика. Али, да је било само до нас, ми бисмо се и договорили. Да смо могли да тако остваримо наше интересе. Међутим, Европској унији , а посебно Америци, требао је овде један мали прљви рат. 

         Баш тако: и био је мали, прљави... Али, да се разумемо, заиста је био мали. Знате, после тога су се они извештили, па су после уништили друге земље. Погледајте, ми смо на том списку губитника можда негде при врху, а да смо изгубили релативно мало. Али, ако су успели да униште Сирију, са политиком Медлин Олбрајт да је 600 убијене деце у Ираку довољна цена, онда смо ми, руку на срце, прошли - добро.

         Ја сам и даље оптимиста да ћемо ми да прођемо добро. 

         Оно је било време које човек не би пожелео ни своме непријатељу.

         Пре избијања ратова у БиХ, августа 1992. године, билс је Лондонска мировна конференција, 54 државе учествују, делегација СРЈ на челу са Добрицом Ћосићем, савезни премијер је Милан Панић, а у делегацији смо још Слободан Милошевић и ја.

         Од тих 54 државе - а још није био букнуо прави рат у БиХ - 53 су рекле да смо најгори могући злочинци који постоје, а само једна једина - Русија је рекла: "Па можда нису тако лоши".

Александар Раковић, Бранко Крга, Душан

Пророковић и Момир Булатовић

         Са те позиције, са те тачке, морали смо да кренемо и да покушавамо да се изборимо за своје интересе. Једноставно, постојало је огледало које даје погрешну слику јер је ЕУ унапред одлучила да смо ми кривци - ма шта год направили. Њима су били потребни кривци.