Борисав Јовић: Српски народ дуго био у заблуди да је са Југославијом добио више од других

«ПРАВИ ИЗАЗИВАЧИ РАТА ДЕВЕДЕСЕТИХ СУ ТИТО И КАРДЕЉ КОЈИ СУ НАМЕТНУЛИ УСТАВ ИЗ 1974.»

* Да је 1918- била створена српска држава без Хрвата и Словенаца - била би много већа од ове која нам је остала распадом Југославије

* Сам распад био је испланиран много пре деведесетих. На Четвртом конгресу КПЈ 1928. у Дрездену оцењено је да је Југославија вештачка творевина и утврђен задатак комуниста да се она растури на мање националне државе. На тзв. Сплитском пленуму ЦК КПЈ 1935. одлучено је да се комунисти Југославије уједине против Хитлера, али да се после победе КПЈ неће супротстављати онима који желе да се одвоје кад дођу повољне међународне околности

* На Другом заседању АВНОЈа 1943. Југославија је издељена на шест република, онако како је КПЈ замислила каснији распад Југославије

* Ако би била извршена нека анкета грађана Србије - да ли су за поновно уједињење -  одговор би масовно био негативан

* Која би била перспектива српске државе створене без Хрвата и Словенаца? Сигурно не би доживљавала међунационалне трзавице као Југославија, а поготово сукобе и грађански рат, што је било најтрагичније. Одлука да се држава формира са Хрватима и Словенцима била је у рукама краља Александра, чије су претпоставке о будућности такве државе биле погрешне, па је и одлука била трагично погрешна. Изгубио је све предности које је добио у Великом рату...  

_________________________________________________________________________________

         ИНСТИТУТ за политичке студије ове године прославља „златни јубилеј“. Протеклих пет деценија у српској и светској историји прошло је у бурама и затишјима, а ИПС, није био само њихов сведок, већ је и доследно играо улогу – научног арбитра. Са те позиције, у контексту обележавања 50 година постојања и рада, ИПС је припремио четири научна скупа: о политикологији, феномену 1968, о Југославији и о левици.

         Разговор о разби-распалој држави незамислив је без помињања директних учесника. Овом приликом, непосредни актер, др Борисав Јовић - председник Председништва СФРЈ у време распада земље и грађанског рата - у императиву говори о неопходности:  да се грешке не понове!

         - Југославија је била негативно искуство. Српски народ је дуго био у заблуди да је Југославијом највише добио јер је остварио вековну жељу да  живи у једној држави, у братству и јединству са другим југословенским народима. Изневерена нада је завршена трагично - распадом земље и међунационалним ратом у коме су Срби највише изгубили и за који им је још и приписана кривица да би трпели казну. А Југославија није могла да опстане због тежње Хрвата и Словенаца за самосталношћу, интереса велики сила и грешака српског руководства, упозорава др Борисав Јовић.

         Он каже да је распад планиран много пре деведесетих, јер је Југославију растурила КПЈ:

         «На Четвртом конгресу КПЈ 1928. у Дрездену оцењено је да је Југославија вештачка творевина и утврђен задатак комуниста да се она растури на мање националне државе. На тзв. Сплитском пленуму ЦК КПЈ 1935. одлучено је да се комунисти Југославије уједине против Хитлера, али да се после победе КПЈ неће супротстављати онима који желе да се одвоје кад дођу повољне међународне околности. На Другом заседању АВНОЈа 1943. Југославија је издељена на шест република, онако како је КПЈ замислила каснији распад Југославије.

         Уставном изградњом, на републике су поступно преношене државне надлежности, да би 1974 биле све пренете на републике. Оне су проглашене државама способним за самостално функционисање. Југославија је постала сервис за обављање функција које су јој републике доделиле, уз плаћање те услуге. Југославија је тада била оспособљена за правни распад, али је морала да сачека међународне околности до 1991.

Борисав Јовић

         Власт у Југославији све време држи КПЈ, на челу са Титом, без чије се сагласности није могла донети ни једна одлука о Уставу.

         Прави изазивачи рата и разбијања су они који су писали и наметнули Устав СФРЈ 1974- Тито и Кардељ. Срби нису учествовали у писању, нити би пристали на таква уставна решења да су могли да на то утичу. А своја национална права су морали да бране...

         * Да ли је Председништво могло да учини више за спас државе и избегавање сукоба?

         Било је више препрека... Одредбе Устава СФРЈ нису давале овлашћења Предсеништву да приволи на поштовање Устава оне који су га кршили отцепљењем. Биле су и велике неслоге у Председништву за изгласавање и оних мера на које је по Уставу имало право. Органи који су били дужни да спроведу те одлуке – нису то чинили. Мешање страног фактора на страни сепаратиста уносио је забуну код органа који су били дужни да спроводе одлуке Председништва.

         По Уставу СФРЈ војска је требало да одигра главну улогу. У оквиру одлука Предсеништва, којих, скоро да није ни било, једина која је обавезивала војску да Хрватима одузма нелегално увезено оружје - није извршена. Војска је боловала од истог синдрома као и цела држава, њен руководећи састав је био вишенационални.

         * Хајде да разјаснимо и ово: у целој држави је важио исти Устав – и за Србе и за Хрвате; он није спречио Хрвате да се припремају и припреме за време које је наступило - време њихове сецесије; како се онда десило да се Срби не спреме за то време?

         Југославију су основали њени народи 1918. на основу права народа на самоопредељења. Републике нису постојале. Уставом 1974. изиграни су народи – републике су добиле право на отцепљење које је постало старије од права народа. Услед тога је настао конфликт у вишенационалним републикама, Хрватској и Босни и Херцеговини. Очигледно да су једни имали интерес да такве уставне могућности искористе за сецесију, док су други у истим републикама били, на основу свог права на самоопредељење против тога. Не само да су имали различите интересе, због којих су  и различито поступали, него је и однос снага био у корист Хрватске јер су Срби тамо били мањина. Да не говоримо о наклоњености великих сила Запада Хрватској, коју су помагали и наоружавали, а Србе анатемисали и кажњавали. Морате имати у виду да се овде није радило о Србији нити о целом српском народу, којима је било забрањено чак и да помажу свој народ у Хрватској, а камо ли да буду неки јачи фактор у остваривању њихових интереса.

         * На почетку разговора сте рекли да је српски народ био у заблуди и претпоставимо да одатле проистиче и његово поимање и дефинисање интереса. На које сте заблуде мислили и којим модусима су одржаване?

         Српски народ је веровао у искреност пароле коју је Тито често изговарао - да морамо чувати Југославију као зеницу ока свога, паролу о равноправности и братства и јединства – а Тито је лично радио на јачању република на  штету Југославије. Каква је то равноправност била, кад он за време читавог живота није никоме дозвољавао да помисли на врховну власт, поготово Србима којима није дао ни да јој се приближе. О братству и јединству смо варани - од заташкавања злочина у Јасеновцу до парола УБИ СРБИНА итд. Заблуда је трајала колико је трајала и Југославија.

         * А после тога нам је уместо заблуда о братству и јединству ради југословенства, сервирана заблуда да треба да се извињавамо и да преузмемо кривицу за рат и распад – ради помирења и нове заједничке будућности у другачијем интегративном формату. И сами кажете да се предуго нико из Србије озбиљно не супротставља том фалсификату. Како да се изборимо да се истина чује на међународном нивоу?

         Веома тешко. Из Србије се већ четврт века нико озбиљније није супротставио оптужбама, а како време пролази, свет ће све мање интересовати да слуша нешто ново о догађајима који су скоро заборављени. Проблем је и што онима који су својом пропагандом успели да своје злочине прикажу као српске, никако не одговара да се о томе наново расправља. За почетак распада Југославије била је пресудна чињеница да је расформиран Варшавски војни савез и да Југославија није била више интересантна као тампон зона између два војна пакта. За њено постојање више нису биле заинтересоване велике силе Запада. Сасвим је различито питање какве су околности потребне да се измени схватање о српској кривици за распад Југославије и грађански рат.

         Међутим, не смемо дозволити да се на лажима наших непријатеља пише и учи лажна историја Србије и српског народа. То питање треба узети из надлежности политичара, јер је оно за научнике - који имају историјску одговорност пред нацијом да исправљају анатеме, што политичари нису могли. За српску науку данас нема значајнијег задатка, од установљавања истине и уклањања љаге са српског образа.

         * Једна од лажи су и инстант нације које су направљене из српског корпуса ради његовог растакања. Како се уопште десило да српско руководство пристане да од српског народа постане македонска и црногорска нација (Ђилас ју је прогласио док се још рат није завршио!). Зашто се то прихватило као датост и зашто се то питање не отвори?

         Мислите ли да је Србе неко питао при доношењу поменутих одлука? О томе је одлучивао Тито, имајући у виду намеру распарчавања Југославије на штету српског народа.Данас је веома касно и, бар за Србију, веома неприкладно и помислити на тако нешто, на враћање историје назад.

         * Упозоравате да власт не сме да понови грешке из прошлости. Да ли препознајете данас сличне грешке? Где су и где нас чекају највеће замке да се оне понове?

         Кад кажем да Србија више нема право на грешку, то треба разумети да је догурала до ивице провалије, и својим грешкама, наравно. Данас су нове околности које измамљују нове одговоре, од којих сваки непромишљен може скупо да нас кошта. Нисам ја тај који ће да подучава српску власт како треба да ради. Написао сам где смо грешили у прошлости, да им служи као искуство. Било би препотентно ићи даље од тога.

         * Које околности су нове ако нам је у фокусу однос Запада према Хрватској и Србији и однос Русије према тим земљама. Несумњиво је да су Америка и Британија, односно Запад, имали исти однос према Хрватима у југословенско време и данас - где су Хрвати виђени као главни партнер НАТО и Запада у овом делу Европе.

         То су константе, али које су ипак подложне променама у дужим временским интервалима. Сетимо се само да су Хрвати били највернији савезници Хитлеру, да су данас Немци најзначајнији партнери и Америци и Русији и Кини, да НАТО остварује велику и значајну сарадњу са Русијом, коју сматра главним војним противником, а наша земља то чини и са Русијом и са НАТО пактом и свак свакога хвали а ко зна шта му мисли. Тешко је снаћи се у том лавиринту. Ја сам свестан колико је тешко власти једне мале земље као што је наша и веома сам критичан према паушалним критикама оних који нису упознати са околностима у којима власт одлучује.

         * Неки говоре да им је у Југославији било боље него данас, а други онда то искористе као „шлагворт“ за заговарање интеграција које су или југословенског домета или у формату Југославија плус. Како нам је стварно било?

         Неке ствари за просечног грађанина јесу биле боље. Социјална питања као запошљавање, школовање, решавање стамбених проблема, годишњих одмора... Неке значајне повољности грађани су имали услед нелогичности у систему: камате на кредите биле су често ниже од инфлације, или плате су морале бити исплаћиване иако роба није могла бити продата... Многе повољности које нису имале економску подлогу у резултатима рада кумулирале су се у виду повећаних дугова и у економску нестабилност државе. Грађанина то није непосредно погађало, али јесте кроз раст цена, затворено тржиште и слично што се данас не узима довољно у обзир кад се прича како је било.

         Међутим, најкрупније што се заборавља: у тој Титовој Југославији грађанин је доживео да остане без своје државе, отете су му територије на којима је вековима живео, са њих је прогнан, велики део српског народа је остао ван своје српске државе, доживео санкције, сатанизацију и робијање. Нико ко каже да му је било боље за време Тита, по правилу не узима ово у обзир, као да је то што нам је отето било туђе. Ако погледамо данашње понашање према Србији или према српском народу руководстава Хрватске, Црне Горе, Бошњака, Македонаца, Албанаца, верујем, ако би била извршена нека анкета просечних грађана Србије, да ли су за поновно уједињење да би одговор масовно био негативан.

         * Која би била перспектива српске државе створене без Хрвата и Словенаца?

         Тако формирана српска држава сигурно не би доживљавала међунационалне трзавице као Југославија, а поготово сукобе и грађански рат, што је било најтрагичније. Одлука да се држава формира са Хрватима и Словенцима нити је наметнута са стране, нити је од стране српског руководства наметнута њима. Одлука је била у рукама краља Александра,чије су претпоставке о будућности такве државе биле погрешне, па је и одлука била трагично погрешна. Изгубио је све предности које је добио у Великом рату...

         Да је створена српска држава без Хрвата и Словенаца, била би много већа од ове која нам је остала распадом Југославије.

         * Да ли ће се процес "чишћења" после распада Југославије завршити отклањањем растакања српског националног корпуса и да ли се за то стварају повољни услови? Како спречити евентуално даље растакање?

         На то је тешко позитивно одговорити. Још увек нам прете опасности да се негативни процеси наставе.

          Диана Милошевић