Бјелајац амбасадору Шибу: Чак је и Весли Кларк признао да је рат 1999. био – рат за будућност НАТО

НАВЕО СВЕДОЧЕЊА ДА СВЕ НИЈЕ ИМАЛО СТРИКТНЕ ВЕЗЕ НИ СА КОСОВОМ НИ СА „ЗАШТИТОМ АЛБАНАЦА“

Томас Шиб

* Сам Весли Кларк главнокомандујући НАТО генерал, у интервјуу Дејвиду Мартину на CBS News 2000. је изјавио: „Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно био везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО, битка за кредибилитет Сједињених Држава као силе у међународним односима“

* Џон Норис, шеф за везе помоћника државног секретара Талбота, наводи онда прикриване разлоге: „То је био отпор Југославије ширењу трендова политичких и економских реформи, а не невоље косовских Албанаца. То најбоље објашњава рат НАТО. Милошевић је био проблем за трансатланску заједницу предуго, тако да су Сједињене Државе осећале да ће он једино реаговати на војни притисак (...) Он је изазвао основне НАТО вредности и његове саме егзистенције“

___________________________________________________

       Аутор: др Миле БЈЕЛАЈАЦ

       НИЈЕ први пут да се амбасадор Томас Шиб у земљи акредитације сврстава међу дипломате какав је на пример био Цобел, а не међу оне земљаке дипломате какви су били Ајф или Хартвиг.

       Поводом његове иритирајуће изјаве о оправданости рата 1999., читаоце и његову екселенцију желимо да подсетимо у мери накнадних сазнања и објављених извора, шта је био стварни циљ рата.

       Сам Весли Кларк главнокомандујући НАТО генерал, у интервјуу Дејвиду Мартину на CBS News 2000. је изјавио: „Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно био везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО, битка за кредибилитет Сједињених Држава као силе у међународним односима“.

       Тачно, УНХЦР прве избеглице бележи тек 28. марта.

       О потреби доказивања кредибилитета САД говорио је и убеђивао делегацију америчких Срба сам председник Клинтон 4. априла 1999. године.

       Албанце је поменуо само у првој реченици приликом сусрета.

       У Рамбујеу је „летвица била намерно подигнута превисоко, како Срби не би могли да прихвате (захтеве). Њима треба мало бомбардовања и то ће и добити.“, пише Џејмс Џатрас (James Jatras) о фарси у Рамбујеу где је једном броју новинара, само за орјентацију, баш тим речима то саопштено.

       И Хенри Кисинџер ће (Daily Telegraph, 28 јуна 1999) оценити: „Текст из Рамбујеа, (...) је био провокација, изговор за почетак бомбардовања.“

       Немачки Süddeutsche Zeitung, 11 маја 2010. ће објавити да је конференција у Рамбујеу организована да би НАТО-у дала „легитимитет за дуго планирани војни напад.“

       Џон Норис, шеф за везе помоћника државног секретара Талбота, наводи онда прикриване разлоге: „То је био отпор Југославије ширењу трендова политичких и економских реформи, а не невоље косовских Албанаца. То најбоље објашњава рат НАТО. Милошевић је био проблем за трансатланску заједницу предуго, тако да су Сједињене Државе осећале да ће он једино реаговати на војни притисак (...) Он је изазвао основне НАТО вредности и његове саме егзистенције“.

       Колико се рат желео сведочи и шеф посматрачке мисије Европске Заједнице на Косову (ЕЦММ), немачки амбасадор Дитмар Хартвиг. Мисија једнако бројна као и Вокерова (ОСЦЕ).

Миле Бјелајац

       Сведочили су да је ОВК та која врши терор и провоцира, тера Србе у избеглиштво, а да се југословенске снаге држе крајње суздржано, желећи да се очува споразум Милошевић-Холбрук из октобра 1998.

       Представници ове мисије били су пре Вокера у Рачку и главни су сведоци касније Вокерове манипулације.

       Како год, западне владе нису користиле извештаје Хартвигове мисије и управо су давале за јавност супротне тврдње. Амбасадори и особље на терену су једино могли да закључе да се није жело мир већ рат. Били су довољно искусни да то закључе.

       У свом писму канцеларки Ангели Меркел 26. октобра 2007, наводи:„Ни у једном извештају између краја новембра 1998. и евакуације (...) не помиње се да су Срби вршили веће или систематске злочине над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду, или инцидентима /злочинима који су слични геноциду (...) Насупрот томе, стално се понављало да, с обзиром на све учесталије нападе ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге показују изванредну уздржаност и дисциплину. Јасан и стално постављан циљ српске администрације био је – да се што прецизније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук и тако међународној заједници не пружи разлог за интервенцију (...) Сходно томе, до 20. марта није било повода за војну интервенцију, те су тако све мере међународне заједнице које су тамо уследиле биле нелегитимне.“

       Хартвига је нарочито узбуђивала чињеница да је његова земља још у време рата у Босни, подржавала америчку политику независног Косова.

       Амбасадор Келер, помоћних Вокера, жестоко је оптужио свог шефа да је поступцима намерно припремао и изазивао рат.

       Као и Келер, многи чланови Вокерове мисије су знали да је Вокер био део америчке политике да се демонизују Срби и подржи ОВК.

       Сви они пишу да је највећи узрочник насиља била ОВК.