Ватиканска опсерваторија обележила 125 година, Франциско спреман да крсти Марсовце

КАТОЛИЧКИ ВРХ НАСТОЈИ ДА ПРИВУЧЕ „БРАЋУ НАУЧНИКЕ“ И ДА УБЕДИ ВЕРНИКЕ ДА ЈЕ НАУКА КОРИСНА

Опсерваторија у Кастел-Гандолфу

  • Директор Ватиканске опсерваторије, језуита, Гај КОНСОЛМАЊО: Црква се на све начине стара да је не оптуже да се повлачи пред науком и стога пружа подршку разним истраживањима и изјављује да је наука - изузетна. Ако је Господ створио Васиону рекавши да је „то добро“, и заволео је тако силно да је тамо послао свог јединог Сина, онда ми можемо да кажемо да је сам Бог одредио да покушамо да проникнемо у тајне универзума
  • Да бисмо бар мало спознали Бога, наглашава Консолмањо, треба разумети како је тај свет створен. Односно, недопустива је свака предрасуда. Никоме се не сме наметати своја представа о Стварању. Свако сам мора да схвати шта је, заправо, Свемир
  • Папа Франциско: Научно знање још увек не искључује могућност постојања живота других разумних бића у Свемиру. Док није откривена Америка, мислили смо да није постојала, а она је постојала. У сваком случају, јасно је да је Творац бескрајно већи од наших знања

Пише: Станислав СТРЕМИДЛОВСКИ

        ПРОШЛЕ недеље навршило се 125 година од постојања Ватиканске опсерваторије у њеном садашњем облику.

        Опсерваторија се налази поред папске летње резиденције у Кастел-Гандолфу. Како подсећа италијански лист L'Osservatore Romano, „да би оповргао сталне оптужбе да Црква иступа против научног прогреса, папа Лав III донео је 14. марта 1891. посебан папски указ Ut mysticam, којим изнова оснива опсерваторију“.

        Први њен оснивач био је Григорије XIII који је код нас више познат као иницијатор преласка Католичке цркве са Јулијанског на Грегоријански хронолошки систем. У циљу припрема календарске реформе он је и открио опсерваторију у Ватикану 1578. и позвао језуитске математичаре и астрономе Римског колегијума да раде на Кули Ветрова.

        Од тада је Света столица увек показивала велико интересовање за астрономска истраживања, чији су врхунац постали радови астронома-језуите, Ангела Сечи у XIX веку који је први предложио класификацију звезда на основу њиховог спектра и експериментално доказао да је Сунце - звезда. Управо због тога и да би подржао научну традицију, Лав III је одлучио да донесе Ut mysticam.

        Он у посланици објашњава повезаност вере и науке и подсећа да је управо Црква завршила формирање правног кодекса, а њено учење допринело је „решавању сложених питања која се тичу такозваних економских и друштвених наука“.

        Истовремено, она не занемарује дисциплине које „проучавају природу и њене моћи“. Астрономија заузима истакнуто место међу наукама и предлаже да се проучавају „неживе творевине које више од других обзнањују славу Божију“.

        Овде, по нашем мишљењу, треба понешто додати. Између науке и вере нема контрадикције зато што оне одговарају на различита питања. Наука пита „како?“. Како је уређен свет, како је уређена ова или она појава? Веру занима „зашто?“.

        Видевши Витлејемску звезду, обичног астронома би занимало да ли је то комета или метеор, каквог је састава и друге појединости материјалног значења. Међутим, за Три Цара „звезда“ је била објашњење најважнијег догађаја у историји човечанства - рођења „цара Јудејског“, због којег су пророци кренули на пут да Му се поклоне.

        Научник може да објасни како је ружа постала црвена и зашто је ми такву видимо, али науку - и то није њен посао - не интересује зашто је та конкретна ружа црвена а није, на пример, тамно црвена са љубичастим тачкицама. Одговор на то питање покушава да нађе вера, будући да у датом случају „зашто“ претпоставља намеру, замисао - Творца. Због тога је важно да се поштује аутономност вере и науке, иначе једна почиње да смета другој.

        Ових дана у Риму је одржан симпозијум посвећен 400. годишњици првог процеса против Галилеја, који је организовала Комисија за културу при италијанској Палати посланика и Папском савету за културу.

Гај Консолмањо и Папа Франциско

        Галилеј је био оптужен због промовисања Коперникове хелиоцентричне теорије. У фокусу противречности није толико био астрономски аспект, колико проблем дефинисања централног места човека.

        Збуњеност је носила идеја да је Земља као пребивалиште човека и крајњи циљ стварања света, била некако потиснута са своје главне позиције у Универзуму. Ипак, по речима председника Папског савета, монсињора Ђанфранка Равазија, Црква треба да буде захвална научнику Галилеју због тога што је он означио разлику између науке и вере. После тих догађаја њихови међусобни односи нису били једноставни, али је дијалог постепено постао њихова основа.

        Пример таквог дијалога је директор Ватиканске опсерваторије, језуита, Гај Консолмањо, кога је на ту дужност поставио Папа Франциско у септембру 2015.

        Он је Американац, што је и разумљиво. Након што су ноћи у Риму постале сувише светле, седиште је остало у Кастел-Гандолфо, а истраживачки центар премештен је у државу Аризона где опслужује ватикански телескоп од 1,8 метара.

        На Масачусетском технолошком институту брат Гај добио је 1975. Звање магистра у области наука о Земљи и планетама, а 1978. на Универзитету Аризоне одбранио је и докторат. Од 1978-80. држао је предавања на Харвардској опсерваторији, затим на MTI. Радио је као експерт у Центру за космичке летове „Годар“ у оквиру NASA и био у саставу Мисије мира у Африци.

        Често је посећивао међународне конвенције поклоника научно-фантастичне литературе.

        Године 2004. Консолмањо је дао опширан интервју часопису Astrobiology Magazine у којем је објаснио своју тежњу ка звездама:

        „Ево шта разликује човека од животиње. Од искона у нама живи неутољива жеђ за знањем, страст за откривањем нових путева и истраживањем. Та страст својствена је човеку исто као што му је неопходна храна и кров над главом. Они који сметају њеном утољавању спуштају се до нивоа сличном животињском… Кад је реч о садашњем тренутку, Црква се на све начине стара да је не оптуже да се повлачи пред науком и стога пружа подршку разним истраживањима и изјављује да је наука - изузетна. То се ради не само због тога да се придобију браћа научници, него и ради умиривања верника, да би их убедили да је наука - корисна ствар. Не верујте онима који тврде да су вера и наука - међусобно искључиви појмови. Оне се одлично слажу.

        Ако је Господ створио Васиону рекавши да је „то добро“, и заволео је тако силно да је тамо послао свог јединог Сина, онда ми можемо да кажемо да је сам Бог одредио да покушамо да проникнемо у тајне универзума. Френсис Бекон је говорио да је Бог замишљао свет у којем ми живимо као компликовану загонетку за људе. Да бисмо бар мало спознали Бога, треба разумети како је тај свет створен. Односно, недопустива је свака предрасуда. Никоме се не сме наметати своја представа о Стварању. Свако сам мора да схвати шта је, заправо, Свемир“.

        У одгонетању те загонетке најважнија је дилема о томе да ли је човек као Божија творевина сам у Свемиру или није.

Директор Ватиканске опсерваторије сматра могућим постојање браће по разуму и души. О нечем сличном говори и папа Франциско одговарајући на питања новинара. „Искрено речено, не знам како да одговорим - рекао је папа позивајући се на то што научно знање још увек не искључује могућност постојања живота других разумних бића у Свемиру. - Док није откривена Америка мислили смо да није постојала, а она је постојала. У сваком случају, јасно је да је Творац бескрајно већи од наших знања“.

        Сем тога, Фрациско је изјавио да је спреман да крсти ванземаљце, ако они дођу у Ватикан. Католичанство је - Црква „отворених врата“.

        Својевремено су хришћани Јерусалима критиковали апостола Петра због контаката са „порочним паганима“ што је било незамисливо. Према томе, ако сутра експедиција марсоваца - „зелених, дугих носева и великих ушију као на дечјим цртежима“ - каже: „Ми хоћемо да се крстимо!“ - шта да радимо? - нашалио се папа.

        Иза те шале налази се нешто више од жеље да се избави од питања новинара. Ако се ти исти „марсовци“ могу обрести као нама „ближњи“ у јеванђељском поимању те речи, онда тешко да има основа да се и даље негира неопходност комуникације са земаљском браћом из других хришћанских конфесија.

        Наравно, некоме ће се учинити да је то развијање теорије Коперника-Галилеја који су оповргавали централно место човека на слици света. Ипак, ако човек сиђе са пиједестала на које је он некада сам себе поставио - можда ће му бити лакше да налази заједнички језик, пре свега са себи сличнима, док Ватиканска опсерваторија тражи у Свемиру зелене хуманоиде дугих носева и великих ушију.

        Превела Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари